U godinama sam kad se podvlači crta i vrši rekapitulacija životnih odluka i izbora, pa mi razgovor za rubriku Ljudi, sećanja nimalo nije teško palo. Inače, mnogi moji ispisnici, 60+ godina, autori su memoara koji se delom nalaze i u Zavičajnom odeljenju biblioteke gde radim. Nadam se da u svojim sećanjima neću „uvrediti žive i uznemiriti mrtve”, već kazivanje obogatiti ljudima i predelima, događajima i mirisima kojih se još uvek sećam, priča za rubriku „Ljudi, sećanja“ bibliotekarka Gordana Vučković.
Rođena sam 26. oktobra, miholjskog leta 1962, u Kragujevcu. Detinjstvo sam provela u naselju Bubanj i u kući inženjera Đure Petrovića, u Ulici Dušana Dugalića broj 13 (današnja Ilije Kolovića), gde su stanovali baba i deda po majci, kao nosioci stanarskog prava. Tada mi nije bilo najjasnije značenje tog „prava”, shvatiću ga kasnije, po smrti majčinih roditelja koji su očuvali sestru i mene.
***
Kuća inženjera Petrovića je varoška kuća sagrađena u 19. veku i predstavlja spoj moderne i moravske arhitekture. U toj kući sam, tradicionalno, provodila sve raspuste, često i vikende, a sentimentalna sećanja obojena slikama i mirisima često mi se i danas vraćaju. Na sobi u kojoj sam spavala nalazila su se dva lučna prozora kroz koje je noću ulazila svetlost ulične sijalice i izgledala je potpuno drugačije nego na dnevnom svetlu. Baka Poleksija nas je budila mirisom sveže pripremljenih prženica, pitica, uštipaka, popare, kačamaka koje bih rado danas pojela, ali sam tada, mršava, na svaki pomen hrane plakala, odbijajući da jedem.
***
Na verandi, takođe ukrašenoj lukovima sa zadnje strane kuće, ispred ulaznih vrata je za slavu, Svetog Jovana 20. januara, tradicionalno stajalo oslonjeno pečeno prase na ražnju, a na policama pihtije. Svečano i toplo obučeni odlazili smo na Bogojavljenje u crkvu, koju često nisam videla prolazeći kroz tunel od snega na kapiji i krošnjama duž ulice Maršala Tita. Čekanje svete vodice je uvek bilo uz cupkanje i nestrpljenje, jer mi se činilo da služba predugo traje, i da će mi prsti na nogama dobro promrznuti. Posle osveštavanja, vodu smo uzimali iz drvenih bačvi i nosili kući.
Detinjstvo su mi obeležili bezbrižni dani u ulici Dušana Dugalića i na Bubnju, odlasci u Veliki park i ljuljanje na spravama, ogledanje u sobi sa ogledalima… Za vreme zimskog raspusta sankali smo se spuštajući se jedni za drugima niz Cetinjsku ulicu i u punoj brzini zaustavljali uz ivičnjak ispred kuće. Leti smo sa babom i dedom zajedno odlazile do Ženske pijace (današnje Tržnice koja se, kao i sve drugo u vreme vladavine Srpske napredne stranke restaurira i gradi kao Skadar na Bojani), a sestra i ja smo se nadale da će nam kupiti kabezu iliti klaker u staklenim flašicama koje, su u raznim bojama, lenjo dremale na ledu u pocinkovanim koritima.
***
Idući ka pijaci, prolazili smo pored najstarije gimnazije u Srbiji južno od Save i Dunava, Prve kragujevačke gimnazije, koja će biti naš porodični izbor (završili su je moj ujak i tetka, sestra i ja, moje dve i jedna sestrina ćerka). Moja majka nije poslušala oca da se upiše u gimnaziju, već je izabrala Prvu tehničku školu zbog „tačkica i bonova”, kako bi olakšala roditeljima školovanje dva studenta u Beogradu.
***
Smrt babe i dede mi je umnogome promenila život. Majku su odmah prijavili da „poseduje” dva stana, u Borisa Kidriča 44 (danas Nikole Pašića) čiji je ona bila nosilac stanarskog prava i babinog i dedinog (u kući Petrovića). Po tadašnjem zakonu, majci je stan oduzet, dok su mnogi poznati zadržavali i, kasnije, devedesetih godina otkupljivali za 100 maraka. Tako sam, kao petnaestogodišnjakinja, naučila da se zakon selektivno primenjuje.
Autorka izložbe o Zariji Vukićeviću Foto: Privatna arhiva
***
Išla sam u osnovnu školu „Svetozar Marković” i imala sreću da me uče izuzetni pedagozi. Među nama skoro da nije bilo razlike, slično smo živeli, istim se stvarima radovali, išli na rekreativnu nastavu u kragujevačka odmarališta: Trmbas, Bešnjaju, Kopaonik, Gradac na moru… Skorije je naš sugrađanin, Slavoljub Milanović, u spomen na svog preranog preminulog sina, doktora informacionih tehnologija, pokušao da izgradi dom za rekreativnu nastavu na Bešnjaji. Potpisao je ugovor sa gradom da zajedničkim snagama deci sagrade odmaralište. Milanović je svoju obavezu ispunio, uradio kompletnu sivu fazu objekta i tu se stalo. Grad je za to vreme dobru ideju i volju Milanovića koristio u propagandne svrhe – od kamena temeljca do predizbornih obećanja, ne ispunjavajući ugovorne obaveze. Od odmarališta u Gracu ostalo je samo sećanje.
Prva sam generacija usmerenog obrazovanja, a tzv. „Šuvarica” je podrazumevala da učenici budu raspoređivani u škole po teritorijalnom principu. Zato su se naši roditelji pobunili kada su nas „bacili” u ŠUP (Školu učenika u privredi), smatrajući da bi većina učenika trebalo da pohađa Prvu kragujevačku gimnaziju.
***
Kasnije sam sa ponosom postala gimnazijalka, u odeljenju koje je imalo samo jednog dečaka. Logiku nam je predavao Pera (Kragujevčani znaju nadimak), Đokić filozofiju, sociologiju Milićko, Rile istoriju (bio nam je i razredni), Slavica psihologiju, Tašana i Kiza fizičko… Profesorka dva predmeta – srpskohrvatskog jezika i proučavanja književnog dela Aska nam je usadila ljubav prema književnosti. Mi smo za te dve godine pročitali više knjiga nego današnje generacije gimnazijalaca za četiri.
***
U tajne bibliotečke struke uveli su nas Nina, Milica, Čomić, Dragica, koji će mi kasnije biti prijatelji, kolege, direktori… Maturirala sam 1981. godine kada sam i upisala Filološki fakultet u Beogradu, vanredno iz porodičnih razloga.
Još kao brucoš sam shvatila da studirati vanredno književnost i jezik nije bila najbolja ideja. Ispite sam polagala kod Miroslava Pantića (dubrovačka književnost), Vladete Jankovića (antička književnost), Nikole Miloševića (antičke poetike i filozofiju), Radmile Pešić i Nade Milošević Đorđević (narodnu književnost), Slobodana Ž. Markovića (dečju književnost)… Jedan od prvih ispita (teoriju književnosti kod profesora Ive Tartalje) položila sam zahvaljujući znanju stečenom u gimnaziji (tačnije, profesorki Aski). Sećajući se analize Glembajevih, po Askinoj metodici, položila sam sa osmicom.
***
Upisala sam treću godinu fakulteta i, spletom okolnosti, zaposlila se u Narodnoj biblioteci „Sveti Sava” u Aranđelovcu. Živela sam kod brata Raše i njegove porodice koji su devedesetih godina prošlog veka otišli u Ameriku. Posle devet meseci sam se vratila u Kragujevac. Nastavila sam studije i pokušavala da ponovo nađem neki posao. Konkurs „Večernjih novosti” za mesto dopisnika mi se učinio kao dobar izazov a i način da dođem do džeparca. Tako sam upoznala sve kragujevačke novinare i zavolela novinarstvo, ali i jednog dopisnika koji je bio neuporedivo bolji novinar od mene.
Sređivanje građe u Zavičajnom odeljenju kragujevačke biblioteke Foto: Privatna arhiva
Na otvaranju DKK – Dana kragujevačke knjige koje je pokrenula sa kolegama Foto: Privatna arhiva
***
Ipak, novinarstvo je bilo moja sudbina jer sam udajom za Branka Vučkovića dopisnika „Dnevnog telegrafa”, agencije FoNet, Radija Slobodna Evropa, kasnije urednika Radio Kragujevca, člana NUNS-a prošla mnogo lepih i manje lepih trenutaka. Kada je ubijen Slavko Ćuruvija, shvatila sam šta znače podele na izdajnike i rodoljube.
Na prijavu kolege sa Radio Kragujevca da „overava NATO pogotke na talasima Radija Slobodne Evrope”, Branko je priveden u Komandu Grada, gde mu je dodeljen ratni raspored. Takođe, zabranjen mu je rad za RSE sve dok „nismo pobedili NATO agresora”. Nažalost, danas nam se isto dešava, možda čak i gore, ogoljenije, surovije ali i masovnije jer se govor mržnje ne širi samo sa RTS-a, već sa više medija sa nacionalnom frekvencijom.
***
Zaposlila sam se u Narodnoj biblioteci „Vuk Karadžić” u Kragujevcu. Mnogo lepih trenutaka (rođenje Milje i Sanje) i ružnih (smrt roditelja) obeležiće nam naredne godine. Sve naše sreće i nesreće pratio je i raspad Jugoslavije, sankcije, bombardovanje, tranzicija… Nismo se pravili mrtvi i čekali da sve prođe, dok nam „skakavci jedu godine”. Aktivno smo učestvovali (lično, Branko i profesionalno) u promeni vlasti, nadajući se da ćemo time promeniti i sistem i da će naša deca živeti u demokratski uređenoj zemlji. Koliko mi to sada zvuči kao utopija.
***
Brzo smo uvideli da mangupa ima svuda, pa i u „našim” (opozicionim) redovima. Nikada nismo bili zagovornici „belih listića” – uvek smo izlazili na izbore i, kako to biva u zemljama poput naše, glasali za manje zlo. Ne patimo od naknadne pameti, još manje seirimo prijateljima i poznanicima koji, razočarani, nisu izašli na izbore kada je pobedila SNS. Mislim da su odavno shvatili.
***
I pored razočarenja, ni danas ne lamentiram nad sudbinom – sačuvali smo porodicu, iškolovali decu, formirali dobre i odgovorne ljude… Starija ćerka nas je zamenila na protestima, dok joj mi kod kuće čuvamo decu, naše unuke.
Dodela priznanja Najbolji bibliotekar Srbije 2020. godine Foto: Privatna arhiva
***
Ponosna sam što već 39 godina radim u najstarijoj javnoj biblioteci u Srbiji koja je osnovana 1866. Ukazom kneza Mihaila Obrenovića. Tužna ću otići u penziju jer moja biblioteka od svog osnivanja nema zgradu namenski građenu. To samo govori da baviti se kulturom u Srbiji – siromašnoj i politički nestabilnoj zemlji nikada nije bilo lako, još manje isplativo, a siromaštvo dodatno duhovno obezvređuje čoveka. Malobrojni u svojoj teškoj misiji odolevamo savremenoj okupaciji u obliku nekulture, kiča i šunda, promovišemo kulturu dokazujući da nismo teret za budžet nego ponos jedne male zemlje koja deli evropske vrednosti.
Kao član Bibliotekarskog društva Srbije aktivno sam učestvovala u odlaganju stupanja na snagu odluke o naplati „Tarife naknade za davanje na poslugu originala i umnoženih primeraka autorskih dela izdatih u štampanoj formi”. Po njoj bi za svaku pročitanu knjigu trebalo izdvojiti određenu svotu novca.
Tako bi se, na primer, za 50.000 pozajmljenih knjiga Organizaciji za ostvarivanje reprografskih prava u Srbiji (OORP) dalo 750.000 dinara. Time bi se direktno uticalo da osnivači, lokalne samouprave, smanje ionako premali budžet za obnovu knjižnog fonda. A kad nema knjiga – neće biti ni čitalaca. Za sada je „Tarifa” stopirana. Do kada – ostaje da se vidi.
Kada je posle završenog fakulteta i sporadičnih angažovanja po arhitekstonskim biroima, mlađa ćerka rekla da neće više da živi u zemlji gde se ceni samo partijska knjižica, gde se iskorišćavaju mladi stručnjaci i da će otići u Norvešku, Branko i ja smo se pogledali značajno. „Da, hoćeš, kad budeš naučila norveški koji nikad nisi ni čula”, razmenili smo misli pogledima. Ali, ona je počela da uči norveški i da, zahvaljujući profesorki Maši, uspešno savladava nivoe znanja stranog jezika. I dalje smo se tešili da će odustati. Ipak, to se nije desilo.
***
Kada je vrag odneo šalu, izbezumljena od brige pozvala sam poznanika Marka Vukovića, književnika, danas uglednog prevodioca sa norveškog jezika koji je uveliko Šumadiju zamenio zemljom „kamena i leda” (kako je nekada opisivala Norvešku književnica Isidora Sekulić) i zamolila ga da nam se javi i pomogne nam bar savetom. I danas se sećam njegovih reči: „Nemoj da budeš majka helikopter!”.
***
Zahvaljujući Marku Sanja je, sa praznim portfoliom i dobro uvezanim kopiranim Markovim rečnikom norveškog jezika, napustila Srbiju. Danas radi u jednom birou na jugu Norveške, a Marko nam je postao „prijatelj do groba”.
Na tribini – Stop tarifi sačuvajmo biblioteke Foto: Privatna arhiva
Predavanje o Novinama srbskim u Beču u Konzulatu Srbije Foto: Privatna arhiva
***
Kada nam se rodio prvi unuk, natovareni šumadijskim specijalitetima, stigli smo u Norvešku i organizovali šumadijsko veče u čast Atanasijevog rođenja. Okupilo se društvo sastavljeno od lekara, inženjera, ekonomista, pijanista, dizajnera… Meni knedla u grlu koju i pored dobrog raspoloženja i smeha, nisam mogla da progutam. Moja zemlja izvozi najvrednije – svoj intelektualni potencijal. Zemlje u koje odlaze naša deca oberučke prihvataju pametne, obrazovane mlade ljude koji govore najmanje tri jezika. Tužno.
***
Od mnogih interesovanja, kao najjači se izdvojio jedan hobi – mešenje i ukrašavanje sitnih kolača i torti. I danas, kad imam vremena, umesim nešto za svoju dušu, ali sve manje smem da jedem. Za doček studenata „Sretnimo se na Sretenje” umesila sam nekoliko vrsti kolača, a moje koleginice su nosile kiflice, pogačice, gibanice. Kragujevčani se nisu obrukali.
***
Alergična sam na izjave „mene politika ne interesuje!”. Odmah mi bude sumnjivo, jer u ovoj našoj Srbiji sve je politika: i trafika i pijaca, i sport i škola, i doktori i hauzmajstori… Nepristajanje mi je glavna osobina – na glupost, pasivnost, bezvoljnost, apolitičnost. Zato sam sa svojim kolegama svakog petka ispred Biblioteke (jer prevaziđeni Zakon o štrajku iz pošlog veka samo to dopušta) i zajedno „pumpamo”.
***
Nas dvadesetak izađe ispred Gradskog doma, sa dva transparenta: „Mi čuvamo Ustav” (aludirajući da se u našem Zavičajnom fondu zaista čuva Sretenjski ustav), ali i da uporno i dosledno čuvajući naš stav podržavamo studente i „Pročitani ste”, u potpisu bibliotekari i sa starim pečatom kragujevačke biblioteke. Tako okupljeni, šesnaestominutnom ćutnjom odamo poštu nastradalim građanima u Novom Sadu. Ima nas malo, jer smo desetkovani dugogodišnjom zabranom zapošljavanja, ali naša snaga je u volji i istrajnosti, ne u brojnosti.
***
Rame uz rame stojimo zajedno – mladi, sredovečni i nas nekoliko u „zrelim godinama”. Ja sam i u bibliotekarstvu i građanskom otporu veteranka, ali to ne znači da mi je teško da stojim i šetam. Mladi bibliotekari su godište moje dece, i zapamtili su i sankcije i bombardovanje. Moj kolega Nikola Stanković, njihova drugarica Iva i moja starija ćerka Milja su se devedesetih godina igrali i podelili uloge: Nikola je bio Zoran Đinđić, Iva Vuk Drašković, a kao najsitnija Milja – Vesna Pešić. E pa oni mi prave društvo na protestu. Ostavljali smo ih same dok smo odlazili na proteste i cepali cipele po izlokanim kragujevačkim ulicama zahtevajući promene. Ali, oni sada znaju šta hoće, uporni su i ne odustaju lako.
I, kao što pesnik Edvard Kocbek kaže „I vaš put je dug, a pešice daleko”. Ako mi nismo uspeli devedesetih i 2000. godine da stvorimo bolju državu, sigurna sam da će oni danas sa studentima uspeti. Generacijo moja „iz šezdeset i neke”, uspeli smo. Nismo „džabe krečili!”.
O sagovornici
Gordana Vučković je rođena 26. oktobra 1962. godine. Obrazovala se u Kragujevcu i Beogradu. Bavila se novinarstvom. U Narodnoj biblioteci „Vuk Karadžić” u Kragujevcu je započela sa radom 1986. godine. Na čelu je Zavičajnog odeljenja.
Jedan je od saradnika u realizaciji projekta Centra za naučna istraživanja SANU i Narodne biblioteke „Vuk Karadžić” „Kulturni i književni život Kragujevca“ (rukovodilac Predrag Palavestra), bila je član tima kampanje „Vratimo veru u čitanje” kojom je višestruko uvećan broj članova Biblioteke. Član je uredničkg kolegijuma lista „Kragujevačko čitalište” i sekretar redakcije časopisa „Koraci”.
Na manifestaciji Narodne biblioteke – Biblionet u Beogradu Foto: Privatna arhiva
Godine 2013. zajedno sa kolegama pokreće manifestaciju „Dani kragujevačke knjige” sa idejom da obezbedi kontinuirani priliv knjižne i neknjižne zavičajne građe. Bila je predsednik Šumadijske podružnice Bibliotekarskog društva Srbije od 2009. do 2019. godine. Laureat je nagrade „Najbolji bibliotekar” za 2020. godinu.
Srećna je baka Manje, Brane, Atanasija i Joakima.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Direktorat za radijacionu i nuklearnu sigurnost i bezbednost Srbije (SRBATOM) saopštio je danas da nema povećanja nivoa radioaktivnosti na teritoriji Srbije.
Klub čitalaca Danasa je zajednica pretplatnika na dnevni list Danas kojima je, pored ekskluzivnog pristupa novinama u PDF formatu veče pre nego što se štampano izdanje nađe na trafikama, dostupna i celokupna arhiva lista onlajn. Članska kartica obezbeđuje i preko 50 popusta naših partnera, kao i pozivnice za naše događaje i akcije.
Foto: Privatna arhiva
***
