Bila je velika, bila je hrabra 1Foto: Mikel Healy

Ovako je govorila velika Mira Furlan u svom poslednjem intervju za dnevni list Danas objavljenom prošlog leta.

Vest o smrti slavne glumice potresla je ne samo region, koji je ona svojim talentom, inteligencijom i snagom odavno prevazišla, već i celi svet.

O Miri Furlan u petak su izveštavali svi mediji s prostora nekadašnje Jugoslavije, koju je napustila nakon mučnih događaja i otvorene hajke, s početka devedesetih, i u čije se novonastale države vraćala poslednjih godina ne bi li igrala u pozorištu i na filmu na svom jeziku.

Ali nekorologe ove glumice objavile su i svetske agencije, te između ostalih i američki Varajeti, britanski Indipendet, filmska platforma IMDB, dok su društvene mreže preplavile objave onih za koje je Mira Furlan pre svega zvezda naučno-fantastičnih serija „Izgubljeni“ i „Vavilon 5“.

Publika sa balkanskih prostora, s druge strane, pamtiće je kao Jagliku iz „Lepote poroka“, Ankicu Vidmar iz „Oca na službenom putu“, Marijanu iz „U raljama života“ ili Enku u „Kiklopu“, ali i kao neprikosnovenu i inteligentnu ženu, čija hrabrost i osetljivost nije poznavala granice.

„Moj stav je, kao što možete i pretpostaviti, da nas se treba ticati i da nas se tiče SVE što se događa bilo kome, bilo gdje. To je bio moj stav i u bivšoj Jugoslaviji. Ja sam sve žrtve doživljavala kao ‘svoje’, kao ‘naše’. To se smatralo tada, a smatra se i sada, neprihvatljivim i ‘izdajničkim’ stavom. U tom smislu me sada duboko vrijeđa kad ljudi kažu ‘baš mi je drago za Ameriku, to je i zaslužila’. Na koga misle ti ljudi? Amerika se sastoji od LJUDI, baš kao i svaka druga zemlja, pa tako i ona užasna bivša zemlja koja se zvala Jugoslavija. Mene zanimaju samo LJUDI; za države nemam naročitog interesa. Ali, nažalost, povijest uvijek pišu države a ne ljudi“, pričala je Mira Furlan.

Reditelj Rajko Grlić ističe da je reč o pravoj heroini.

„Mira je bila najveća jugoslavenska i hrvatska glumica moje generacije. Krhka i snažna, krajnje osjetljiva i istovremeno hrabra žena. Bila je začuđujuće obrazovana i nadasve talentirana. Posjedovala je istančan osjećaj za pravdu i snagu da javno govori o nepravdi“, kaže za Danas reditelj Rajko Grlić.

On je sa Mirom Furlan sarađivao na filmovima „U raljama života“ i „Za sreću je potrebno troje“.

„Imala je veliku karijeru i život koji ju, uz sve to, nimalo nije mazio. Bila je i takva će zauvijek ostati: prava heroina“, dodaje Grlić.

Glumac i reditelj Rade Šerbedžija kaže za Danas da je Mira Furlan bila jedna od najdivnijih glumica na području bivše Jugoslavije.

„Svojim talentom, duhom i ljepotom bila je Mira Stupica naše generacije. Voljeli su je njeni prijatelji glumci i glumice, voljeli je režiseri, voljela je publika, voljela je i filmska kamera. Svi su je voljeli. A i ona je voljela cijeli svijet. Ali se i plašila toga svijeta jer je bila beskrajno ranjiva. Kao prava heroina bila je i targetirana u privatnom životu. Zbog svoje iskrenosti i istinoljubivosti doživjela je mnoge udarce od ostrašćenih nacionalista u zemlji u kojoj je rođena i u kojoj je postala jedna od najvećih filmskih i kazališnih umjetnica. Doživjela je, nepravedno, mnoge udarce i napade 1991. godine od ostrašćenih nacionalista, bolje reći šovinista i boksera života… I kao Eva iz Krležinog ‘Vučjaka’ otplovila u Ameriku da bude daleko od užasa rata koji je razarao njenu zemlju i njezine narode“, priča Šerbedžija.

On dodaje da je tamo, kao prava velika umetnica, ponovo pronašla sebe i uspela da napravi zavidnu karijeru.

„Godine 2001. pozvali smo je Lenka i ja da u našem teatru Ulysses igra Medeju. Bojala se povratka i ponovog susreta sa svojom publikom. Ali bila je sjajna Medeja. A njezina publika ju je dočekala raširenih ruku. Ponovo je pronašla neku nadu u bolji svijet i bolji život. I dolazila je ponovo da igra u kazalištima i filmovima na svome jeziku i za svoju publiku. Ali, iskrena i istinoljubiva kakva je bila, teško je pronalazila mir i spokoj u novim okolnostima i opet je na neki način dolazila u nesporazum sa svijetom i politikama i prilikama, odnosno neprilikama koje još uvijek vladaju na ovim našim prostorima“, smatra glumac.

Šerbedžija ističe da je Mira Furlan imala i sreću u životu jer je u tadašnjim teškim vremenima 1991. godine imala podršku u svome mužu Goranu Gajiću.

„On joj je bio velika podrška i najčvršća stijena za koju se držala, tako plaha i nježna, i uz koga se održala u ovome okrutnome svijetu… Bila je velika. Bila je hrabra. Bila je pametna. I bila je tako lijepa kao tog jutra dan!“, kaže Rade Šerbedžija.

Zdravko Šotra, koji je režirao film „Braća po materi“ u kome je Mira Furlan igrala Vranku, kaže za Danas da je glumica duboko doživljavala sve što se ovde događalo.

„Mira je pre svega bila jedna sjajna osoba, pouzdana saradnica i sjajna glumica. U sećanju ostaje kao takva, kao i izrazito ozbiljna ličnost u glumačkom svetu. Sve je ozbiljno shvatala i svoj poziv i materinstvo i svoj život i možda je zato prerano otišla. Iako je sa svojim suprugom zbog nesretnih događanja ovde morala da napusti zemlju i ode u Ameriku, ona je intezivno, sve vreme doživljavala sve što se ovde dešavalo, a naročito te nesretne međunacionalne odnose. Pisala je veoma ozbiljne kolumne i objavila dve knjige o svemu tome. Nije bila od onih koji odu odavde i zaborave, nego je duboko doživljavala sve što se zbivalo u sredini iz koje je ponikla“, ističe Zdravko Šotra.

Mira Furlan prošlog 7. septembra proslavila je 65. rođendan.

Rođena je u Zagrebu.

Svoju porodicu kasnije je opisivala kao liberalnu.

Rano je ostala bez majke.

U rodnom gradu je 1978. diplomirala na Akademiji za kazalište i film.

Pred kamere prvi put stala tri godine ranije u TV filmu Dražena Piskorića „Knez“, a kao jedna od najtalentovanijih i najlepših mladih jugoslovenskih glumica karijeru je zvanično počela kao član Hrvatskog narodnog kazališta.

Iako je briljirala u pozorištu, ostala je zapamćena po ulogama u filmovima: „Otac na službenom putu“ Emira Kusturice, ovenčan Zlatnom palmom Kanskog filmskog festiva, „Kiklop“ Antuna Vrdoljaka, „U raljama života“ i „Za sreću je potrebno troje“ Rajka Grlića, „Lepota poroka“ Živka Nikolića, „Za sada bez dobrog naslova“…

Na plimi YU panka i novog talasa kratko je kao pevačica nastupala sa zagrebačkom rok grupom La Cinema, a sa pokojnim beogradskim muzičarem Vladom Divljanom iz „Idola“ bila je na muzičkoj turneji.

Sa orkestrom Davora Slamniga, hrvatskog književnika, muzičara i nekadašnjeg gitariste legendarne slovenačke grupe Buldožer u Ljubljani 1983. snimila je album u kome se oprobala i kao koautorka tekstova.

Ovaj album smatra se jednim od remek-dela novog talasa.

Popularnost nije „zaštitila“ Miru Furlan od ratnog ludila. Zbog ličnog izbora – veze sa srpskim umetnikom rođenim u Zagrebu Goranom Gajićem, za kog je govorila da je osvojio kao „čoveka bez straha“, platila je visoku „cenu“ kao većina građana nekadašnje zajedničke države koji su samo želeli da žive kao sav normalan svet.

Na početku oružanih sukoba u Hrvatskoj dobila je otkaz u HNK, oduzet joj je stan nasleđen od bake, koji je tek znatno kasnije uspela da vrati u posed, dobijala je pretnje zbog gostovanja širom države u nestajanju, zbog čega je zajedno sa Goranom Gajićem krajem 1991. emigrirala u SAD.

Do kraja nije zaboravila podršku i pomoć glumice Milene Dravić u tim danima nemilosti.

Nikada nije krila da je američki život započela kao konobarica i prevodilac, ali se ubrzo vratila glumi i postala poznata po ulogama Delen u „Vailonu Pet“ i Danijel Ruso u seriji „Izgubljeni“ u produkciji ABC, „pozajmljivanjem glasa“ popularnim junacima animiranih filmova i na pozorišnoj sceni Njujorka i Los Anđelesa, gde je živela zbog rediteljske karijere Gorana Gajića, sa kojim ima sina Marka Lava.

U Hrvatsku se vratila tek posle 11 godina zbog pozorišne prestave „Medeja“, a narednih godina igrala je u filmovima i TV seriji srpske produkcije „Diši duboko“, „Turneja“ i „Vratiće se rode“.

Pred kamere je poslednji put stala 2014, a u Los Anđelesu snimila je i muzički album „Pesme iz filmova koji nikad nisu snimljeni“ („Songs From Movies That Have Never Been Made“).

Na Akademiji u Los Anđelesu predavala je na odseku Slobodna umetnost i nauka.

Tvrdila da joj se „sviđa to što stalno uči i predaje nove predmete“ i za razliku od „glume koja je područje gde čovek nosi toliko frustracija i bola, to je čista sfera u kojoj sa studentima mnogo razgovara o životu, svetu…“

Mira Furlan bila je svojevremeno poznata i kao povremeni kolumnista splitskog Feral Tribjuna.

Napisala je i dramu „Dok nas smrt ne rastavi“, koja je u režiji njenog kolege i filmskog partnera Predraga Mikija Manojlovića 2013. svetsku premijeru imala u Beogradu.

Tri godine ranije beogradski Samizdat B92 objavio je njenu zbrku eseja i kratkih proznih zapisa pod naslovom „Totalna rasprodaja“, povodom koje je novinar, publicista i dugogodišnju urednik Ferala Viktor Ivančić zabeležio: „Pisana izrazito inteligentno i pronicljivo, ova je knjiga (i) svojevrsni čin otpora, ali takav pri kojem autorica – ne pristajući na status objekta, pa ni ‘objekta koji misli’ – mnogo češće koristi upitnike nego uskličnike. Riječ je o vrlo finome tkanju. Riječ je o umjetnici iintelektualki koja se ne miri sa zadanostima, nego uporno propituje stvarnost oko sebe, do najneugodnijih detalja, i pokušava procijeniti gabarite vlastitog nepripadanja“.

„Što se tiče vremena devedesetih, čini mi se, iz ove perspektive, da i nisam imala izbora nego da živim svoj život onako kako sam ga živjela. Da sam postupila nekako drukčije, to bi onda bila neka druga osoba. Ja sam bila od onih koji su zaista vjerovali u takozvano bratstvo i jedinstvo, ali ne samo naših naroda, nego svih ljudi na svijetu. I još uvijek vjerujem da je to jedina opcija za opstanak ljudske rase. Sve drugo vodi u nasilje, patnju i uništenje. Ne razumijem nacionalizam, ne vibriram na toj žici. Možda je to proizvod moga odgoja u obitelji koja je bila ateistička i antinacionalistička, možda je to proizvod moga etničkog sustava gdje je svaki moj djed i svaka baka bio druge nacionalnosti (…). Odrasla sam na tim užasnim pričama i na strahu od svakog nacionalizma i fašizma. To je naprosto dio mog bića“, govorila je Mira Furlan.

Mirjana Karanović, glumica

– Jednog dana ću moći da pričam o njoj. Sada ne mogu. Teško je prihvatiti da je otišla zauvek.

Milutin Mima Karadžić, glumac

– Kad me Živko Nikolić pozvao da radim film „Lepota poroka“ neposredno pre početka snimanja jednog letnjeg dana u bašti „Madere“ mi je rekao: „Sedi, da te upoznam sa glumicom koja će ti biti partnerka.“ I tada sam prvi put u životu video Miru Furlan. Bila mi je prelepa, predivna… Porazgovarali smo i posle nekoliko dana smo sišli na Adu i počeli snimanje. Ona je bila sjajna koleginica, imao sam s njom izuzetnu saradnju. Snimali smo i te intimne scene. Bila je izuzetan profesionalac, divno sam s njom sarađivao i sad mi naviru misli o njoj. Iznenadilo me je, nisam znao da je bolovala. Šokiran sam vešću da je umrla Mira Furlan.

Slavko Štimac, glumac

– Zatečen sam. Sad saznajem. Nisam znao da je bolovala. Nemam reči…

Branislav Lečić, glumac

– Mnogo me iznenadila i pogodila vest o smrti Mire Furlan. Divan čovek, hrabra žena, sjajna glumica, inteligentna i osećajna u isto vreme! I nažalost dobrovoljno oterana iz Hrvatske u godinama početka raspada Jugoslavije i buđenja hrvatskog nacionalizma.

Ana Tomović, rediteljka

– Imala sam tu privilegiju da sa Mirom radim Bergmanovu „Jesenju sonatu“ u Rijeci. Sećam se da je to bio jedan od najlepših i najtežih procesa. Bilo je puno lepog, ženskog druženja u toku rada, izleta i ručkova, razgovora… Zbližile smo se. Miru ću pamtiti kao raskošnu osobu i glumicu, kao srčanu, vatrenu ženu sa jakim stavovima i pogledima na život. I kao inspirativnog saradnika koji pleni svojom lepotom, harizmom i emocijom. Beskrajno sam tužna sto nas je prevremeno napustila.

O imigraciji

„Ja se osjećam kao imigrant na ovoj planeti. Nikad se nisam osjećala kao da sam se igdje ikada zapravo ‘smjestila’. Ali nije li to prirodno stanje? Pa svi smo samo prolaznici kroz život i sve je ‘privremeno’. A mi bismo stalno i uporno neku sigurnost i definitivnost. Ja sam putnik i promatrač. Ta marginalna, tranzitorna pozicija je pozicija slobode“, govorila je Mira Furlan.

Pismo sugrađanima

Glumica Mira Furlan tokom devedesetih se odselila sa suprugom Goranom Gajićem u Sjedinjene Američke Države nakon medijske hajke koju je pretrpela u Zagrebu. Zbog braka sa Srbinom i činjenice da je i dalje igrala u beogradskim pozorištima, dobijala je stotine pretnji smrću, a ništa blaži nisu bili ni novinski tekstovi. Zagrepčanima se obratila otvorenim pismom koje je naslovila „Pismo sugrađanima“, a koje je objavljeno u nedeljniku Danas 5. novembra 1991. godine. „Preslušavajući svoju telefonsku sekretaricu, slušajući neshvatljiv broj neopisivo odvratnih poruka svojih sugrađana, čeznula sam za samo jednom jedinom porukom nekog prijatelja. Ili čak ne prijatelja. Običnog znanca. Kolege. Ali takve poruke nije bilo. Ni jednog jedinog poznatog glasa, ni jednog jedinog prijatelja – čovjek se pita da li je to moguće. Pa ipak, hvala im. I onim plemenitim rodoljubima koji mi ljubazno obećavaju ‘masakr na srpski način’ i onim kolegama, prijateljima i znancima koji mi svojom šutnjom daju do znanja da na njih više ne računam“, napisala je između ostalog tada Mira Furlan.

U svom pismu ona kaže i da ne može da pristane na rat. „Ne mogu u svojoj glavi pristati na rat kao jedino rješenje, ne mogu se natjerati da mrzim, ne mogu vjerovati da će oružje, ubijanje, osveta, mržnja, da će gomilanje zla bilo što ikada moći riješiti. Ne znači li svako pojedinačno intimno pristajanje na rat i zapravo i suučestvovanje u tome zločinu, prihvaćanje makar i najmanjeg dijela krivice za taj rat, odgovornosti za nj? Ja u svakom slučaju mislim, znam i osjećam da je moja dužnost, dužnost naše profesije da gradi mostove. Da ne odustaje od suradnje i zajedništva. Ali ne nacionalnog. Profesionalnog. Ljudskog. I onda kad je najužasnije, kao što je to sada, trebalo bi inzistirati, do zadnjeg daha, na uspostavljanju i održavanju veza između ljudi. To je ulog za budućnost. A ona će valjda jednog dana ipak doći“, napisala je tada glumica.

Dopustite da sklopim oči

Vest o smrti Mire Furlan prvobitno je objavljena na njenom Tviter nalogu. Uz fotografiju njenog nasmejanog lica, stoji i datum rođenja i smrti – 20. januar 2021, kao i jedan tekst na engleskom koji se smatra njenim poslednjim obraćanjem javnosti.

„Gledam u zvezde. Vedra je noć i Mlečni put se čini tako blizu. Tamo idem uskoro. ‘Svi smo mi materija iz zvezda’, odjednom se setim reči Delin iz Džoovog scenarija. Nije to tako loše. Ne plašim se. U međuvremenu, dopustite da sklopim oči i osetim lepotu oko mene. I da udahnem, ispod tamnog neba punog zvezda. Udahnem. Izdahnem. To je sve“, glasi objava.

Glumica je navodno već duže vreme bolovala od virusa Zapadnog Nila, koji joj je preneo zaraženi komarac, pišu hrvatski mediji. Poslednjih nekoliko meseci bila je u teškom stanju, što je potvrdio i Džozef Majkl Strazinski, autor serije „Vavilon 5“, u kojoj je glumila Mira Furlan. On kaže da je „znao da je Mirino zdravlje sve lošije“, te da su se svi nadali da će joj biti bolje. Ipak, kasnije je čuo kako je njen suprug, redatelj Goran Gajić, „vodi kući“, piše američki Varajeti. Pozivajući se na izvore bliske porodici Mire Furlan Večernji list navodi da je ona „zbog teške bolesti poslednjih nekoliko meseci provela je u bolnici boreći se za život“, a da je „bolest bila jača, iako joj je pružena najbolja moguća lekarska nega“. Pisanje ovog lista potvrdio je juče glumac i reditelj Rade Šerbedžija izjavom da je Mira Furlan „dugo bolovala neizlečivo i teško“ i da je „bila u komi“. Datum i mesto sahrane Mire Furlan nisu saopšteni.

O seksualnom uznemiravanju

Jedan od filmova koji je obeležilo karijeru Mire Furlan jeste „Lepota poroka“ Živka Nikolića iz 1986. Za ulogu Jaglike glumica je nagrađena Zlatnom arenom. Film prikazuje seksualno oslobađanje žene iz Crne Gore (Mira Furlan) koja napušta supruga (Mima Karadžić) i dete zbog sezonskog posla u nudističkom kampu, a sve u vreme rastakanja tadašnjeg društvenog sistema.

„Naši domaći režiseri nisu znali što da rade sa glumicama osim da ih skidaju. Tako da to nije bila neka naročita novina. Nisam sigurna da li je itko i primijetio razliku između uobičajenog bezrazložnog, voajerskog, prostačkog, eksploatatorskog seksualizaranja žena na našem filmu od Živkovog pokušaja da u ovom filmu progovori iz pozicije žene kao potpunog outsajdera u društvu“, kazala je u razgovoru za Danas 2018. godine. Upoređujući Ameriku sa nekadašnjom Jugoslavijom, Mira Furlan je istakla da je je odgajana u duhu ravnopravnosti žena i muškaraca, ali da je nepravde videla i tada.

„I ja sam se, kao i svi ženski građani, od djetinjstva naučila ne vidjeti prostačke poglede, ne čuti ponižavajuće komentare, ne obazirati se na uvrede. Seksualno harasiranje je bio zrak koji smo udisali, nešto što si morao shvatiti kao činjenicu s kojom se živi (kao zagađenje zraka, npr.), inače se nije dalo opstati. Uglavnom smo sve radili da bismo zaštitili muškarce od njihovog vlastitog samoponiženja. Što je nevjerojatno: bilo je nekako važnije da opresoru ne bude neugodno nego da mu se, recimo, udari šamar. U tom smislu smo svi, i žene i muškarci, zapravo podupirali seksistički sistem ugnjetavanja žena. ALI: ja nisam imala nikakve sumnje da ću JA pobijediti sve te glupe prepreke i da ću pokazati svijetu da sam isto toliko vrijedna kao i bilo koji muškarac. Ta mi je vjera ušla u glavu s majčinim mlijekom. I na tome sam beskrajno zahvalna“, kazala je tada Mira Furlan.

O promenama

„Davno sam odustala od te ambicije. Mogu li nešto promijeniti? Možemo li uopće nešto promijeniti? Ne, apsolutno ne. Oni koji misle, ti ionako već sve znaju. Oni koji ne misle, ti ionako nemaju šanse da išta shvate. Dakle, kome čovjek govori, kome se obraća kad glumi, piše, kad daje – recimo – ovaj intervju? Teško se othrvati neugodnom osjećaju potpunog besmisla. S druge strane, mislim da je jedina svrha javnog života upravo borba za neku prihvatljiviju stvarnost. Mislim o tome samurajski: najvrednija je ona bitka koju gubiš. I budistički: nije bitan rezultat nego proces. Smisao bi tako valjda bio ne u postizanju cilja nego naprosto u samoj borbi, bez obzira na rezultat. Tako je valjda i sa životom. Bitku na kraju neminovno gubimo ali je bitno u toj bici ostati na nogama“, govorila je Mira Furlan.

O povratku

„Dakle, povratak. Novembar 1991. kad smo Goran i ja odletjeli iz užasa koji je tada bila naša zemlja Jugoslavija, taj novembar se sada čini jako dalek. U potresu koji je srušio našu zemlju sada vidim avangardu svjetskog desničarskog pokreta koji je nedavno u Bijelu kuću doveo Trumpa i njegovu družinu gangstera. (Za nas, bivše Jugoslavene, sve su to stare, već viđene stvari. Ili bi trebale biti.) U 27 godina je desnica toliko očvrsnula i konsolidirala svoje dobitke, svoju lovu i svoju moć u cijelom svijetu, da više zapravo nema pravog smisla pakirati kofere i seliti se bilo kamo. (Osim da čovjek vidi svoje prijatelje – ima li nešto važnije od toga?) Odluke o svemu tome ionako više nisu naše. (Nikad nisu ni bile.) Odluke o svemu će donositi Vrijeme“, smatrala je Mira Furlan.

close
Bila je velika, bila je hrabra 2

Prijavite se za
NJUZLETER

Svake subote u formi mejla biće Vam dostupan pregled nedelje koji za Vas biraju i komentarišu kolumnisti Danasa.

Vaša email adresa biće korišćena isključivo za potrebe slanja njuzletera u skladu sa Politikom privatnosti.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.