Bilo je to u gradu koji se zove Štutgart

Pepiju veruje, voli da mu priča, jer ništa ne pita, samo se čudi šta je sve taj čovek već doživeo.

I video.

Danijelov otac nije video Hitlera na Glavnom mostu u Mariboru.

Da ga je, naime, video tada, pucao bi.

Ali video ga je u Nemačkoj, tada još nije znao da bi ga trebalo ubiti.

– Ko bi tada to znao? rekao je pravdajući se što to nije učinio.

Bilo je to u gradu koji se zove Štutgart.

Tada je već godinu dana radio kao strugar kod Dajmlera.

Radio je na modernom strugu marke Kern, đavolski, do u milimetar preciznoj mašini, još manje nego u milimetar.

Tamo su jednog jutra okupili sve radnike iz fabrike, i odveli ih na trg ispred železničke stanice.

Gudački orkestar je svirao koračnice, zastave su lepršale.

Stajao je tamo, među ljudima koji su svi bili znojavi od uzbuđenja i vikali.

Pružali su ruke u pozdrav i uzvikivali: Heil Hitler!

– Osim mene, rekao je, ja nisam.

Tada još nije znao da će zbog tog čoveka koji je seo u veliku limuzinu marke mercedes-benz i krenuo kroz masu kao kakav Mojsije kroz more, da će zbog njega stradati u logoru.

I da će ga pre toga strašno tući u mariborskim zatvorima i u celjskom Starom piskeru.

Još tada je trebalo da ga neko smakne, kaže otac.

Kada je došao u Maribor, otac tamo više nije bio, inače bi ga tada upucao.

Upucao se sam, jer su ga Rusi saterali u ćošak, u njegov bunker pod zemljom.

I naš Maršal je pomogao da ga sateraju u ćošak, on ga je pobedio na našoj teritoriji.

Pepi je bio oduševljen očevom pričom. Danijel još više.

Mora to da ispriča Franciju.

Njegov otac, tenkista Rajner, nikada nije video Hitlera.

Iako se borio za njega i u borbi izgubio nogu.

Danijelov otac, koji se borio protiv Hitlera, lično ga je video u Nemačkoj.

Prolazio je u kolima kroz masu kao Mojsije kroz more.

Tog Mojsija je sam Danijel dodao, otac to ne bi rekao, između ostalog i zato što nije voleo da priča kao popovi.

Zbog tog čoveka je Rajnerov otac ostao bez noge.

A Danijelovom ocu je noga oćopavila zbog Maršala.

Dobro, ne baš neposredno zbog njega, već posredno: zbog vrućine, gulaša i vina na partizanskom mitingu, na kojem je govorio Maršal.

Usna mu, doduše, i dalje vuče ulevo, ali već sasvim dobro govori, opet priča svoje priče.

I dalje ponekad svrati u gostionicu, zdravom rukom se oslanja na štap a druga mu se klati kraj tela.

Samo na jedan špricer.

Nerado to pričam, kaže Danijel, ali tako je: Pepi i ja u kasno, mračno veče dovlačimo oca iz kafane.

Mokrom i praznom ulicom, pod slabašnim sjajem uličnih svetiljki, pored dugog niza jednospratnih kuća na kojima su pričvršćene pravougaone oči svetlih prozora koji gledaju u tu noćnu, klateću i spotičuću povorku od tri tamne prilike.

Prevod sa slovenačkog: Ana Ristović

Autor je najznačajniji i najprevođeniji savremeni slovenački pisac, čiji je novi roman „Na početku sveta“ objavljen u izdanju Arhipelaga.