Bora Ćosić: Ova zemlja istrebila je svaki autoritet osim onih prostačkih 1Bora Čosić, foto: Miroslav Dragojević

Bora Ćosić književnoj sceni još uvek živo doprinosi.

Bora Ćosić književnoj sceni još uvek živo doprinosi. Dva njegova najnovija, obimom nevelika romana – „Bergotova udovica“ i „Ruski vrtlar“, koja je objavio Lom, u manje od godinu dana dobila su dve nagrade.

„Nagrade u ovoj dobi znače mnogo manje, one, svejedno kao da ne govore mnogo, nagrađuju se knjige koje prethodno skoro da nisu imale recenzija. To naravno, otvara mnogo važnije pitanje, književne kritike. Ne mora jedna sredina imati korektivnu strogost Milana Bogdanovića, Eli Fincija, ili onu Mihizovu, ali najgori je muk. Bolje je katkad omašiti, kao doktor Jerkov, nego ćutati. Stvar je u tome: izgubljeni su kriteriji. Onako kako se dogodilo i svemu ostalom u ovoj zemlji, koja je istrebila svaki autoritet, osim onih prostačkih. Kao da je oslabio glas svakog Vase Pavkovića ili Teofilov, zato što ih nema ko ni slušati. Ne znam ko u ovom gradu ima išta od te nekolicine vrednih ruku, nije valjda sve jedino u „Međi Vuka mahnitoga“! Tu je ipak Velikić, Arsenijević, Milena Marković, Čudić, Ibrahim Hadžić, Valjarević, Filip David, i onaj sjajni pesnik Nikola Živanović. Kao da onaj podrum u Francuskoj 7 sadrži sav letopis književni, ovog grada: u vreme moje mladosti sakupljeno je onde bilo sve od pameti i dara tog vremena, kasnije pretvorilo se u krčmu mračnog devalviranja te iste pameti, danas to je profani restoran, benigna kavana“ – rezimira srpsku književnu scenu jedan od pisaca koji su je, kao i onu nekadašnju, mnogo veću, jugoslovensku, zauvek obeležili.

U pitanju su regionalna nagrada „Meša Selimović“ koja obuhvata još uvek zajednički jezički i kulturni jugoslovenski prostor, pa je utoliko konkurencija „jača“, i nagrada „Biljana Jovanović“ posvećena spisateljici apartne poetike unutar srpskog i takođe jugoslovenskog kulturnog prostora.

„Bergotova udovica“ roman je koji se u nekom smislu nadovezuje na omiljenu „Ulogu moje porodice u svetskoj revoluciji“, za koju je Ćosić svojevremeno dobio najvažnije domaće književno priznanje – Ninovu nagradu. Svet viđen očima starmalog dečaka, budućeg pisca, referiše i na Prusta i njegovo najpoznatije delo „U potrazi za izgubljenim veremenom“. I pripovedač „Ruskog vrtlara“ je pisac, i otuda u oba romana ima (auto)poetičkih iskaza, bavljenja pitanjem smisla jezika i književnosti, pa i preispitivanja pozicije pisca. O svemu ovome, ali i o aktuelnoj društveno-političkoj situaciji na ovim prostorima iz pozicije apatrida, bilo je reči u razgovoru sa Borom Ćosićem, upriličenim za rođendanski broj Danasa.

Bora Ćosić, intervju

Bora Ćosić: Ova zemlja istrebila je svaki autoritet osim onih prostačkih 2
Bora Ćosić, Foto: Miroslav Dragojević

Šta biste rekli, ko su danas „stubovi društva“ i ima li među njima mesta za pisca, a da on nije isključivo sa liste bestselera, tj. najpopularnijih poput predratne spisateljice Mir-Jam koja se pominje u „Bergotovoj udovici“ kao deo tadašnjeg tzv. visokog društva?

– Stubovi društva, kao i svaka metafora, imaju, naravno, više simboličan značaj, nego što mogu nešto na duže vreme podupreti. To važi i za pisce. Oni, makar najmanje u stanju su da išta, svojim leđima podrže, imaju, međutim svoj izlaz, budući u stanju su da ustoboče svoje stupce, to su one novinske kolumne, tako i nazvane. A kako se sastoje od papira, jasno je da takođe zadržavaju onu zajedničku sudbinu kratkotrajnosti, kao i sva štampa. Koja, već sutradan, zgužvana i uneređena, završava u molerskim kapama, u maminom pranju prozora i u poljskom nužniku Leopolda Blooma.

Oba romana za svog junaka imaju pisca-pripovedača i bave se i umetnošću pisanja. Moto jednog od njih kaže i da je pisanje ono što autora „postavlja na noge u životu“. Je li to pisanje i za vas?

– Usled svega, postavlja se pitanje vredi li baviti se ovim poslom, koji, kako je i prirodno, trebalo bi da bude stvar lične higijene pisca.

U oba romana pojavljuju se i Rusi. U „Ruskom vrtlaru“ naslovni junak našao se izvan Rusije zbog rata koji je izazvala njegova zemlja. Zbog toga, primećuje pripovedač, niko više ne želi ni da sluša Čajkovskog. Šta mislite o tzv. cancel kulturi?

– O Rusima, koji danas nahrupili su u ovaj grad nemam baš neku jasnu predstavu, ali zato pomišljam na one davne pridošlice s Istoka, koje bežeći od Lenjinove diktature proletarijata, dokotrljale su se i do naše Varoš kapije. Ti zanimljivi, pomalo preplašeni ljudi, odmah su pokazali šta sve znaju, kao tipografi u štampariji, matematičari koji pomagali su slabim đacima, gospođa Suhotin davala mi je časove klavira, tata je slušao Olgu Jančevecku u „Kazbeku“, a naša susedka iz Tule, podučavala je naše matere kako se prave abažuri i kako piti čaj iz tanjira.

Veliki broj Rusa sada je u Beogradu. Sa jedne strane, čini se da su međusobni uticaji i prožimanja minimalni a, sa druge, sve je više kulturnih zbivanja, organizovanih i radi međusobnog upoznavanja i komunikacije. Da li pratite ovu zanimljivu dinamiku „nezvaničnih“ rusko-srpskih odnosa u prestonici?

– Rusko pitanje, međutim mnogo ozbiljnija je pojava u našoj povesti, sklonoj velikoj naivnosti. Zar nije još prota Mateja badava moljakao ruskog cara da pomogne našoj ustaničkoj raji, a Moša Pijade uzaludno gledao u zvezde na onom brdu, sovjetske puške za Titove partizane nisu padale s neba. Onda, 1948, skoro da su nas pregazili njihovi tenkovi. Da je nas i Rusa dvesta miliona, to je jedno od onih maloumnih mnjenja, koje ne vodi računa o našem udelu u toj golemoj sumi. Moja Rusija, to je Andrej Bitov, Irina Ščerbakova, Vasilij Sokolov, Tatjana Bek, LJova Rubinštajn, Vladimir Sorokin…

Pripovedač „Ruskog vrtlara“ govori o jeziku kao „alatci“ koja struktuira stvarnost, ali i tome da je, umesto da služi za sporazumevanje, jezik često izvor nesporazuma. Je li to, po Vama, neko svojstvo jezika, ili unekoliko ima veze i sa savremenim tehnologijama u kojima je reč, govor, svedena na senzaciju i treba samo da podvuče sliku – vizuelno?

– Ima već više od sto godina kako je onaj gospodin sa ženevskog jezera, Saussure, ustanovio da pojava jezika slučajne je prirode, da ovaj može biti i ovakav i onakav. To znači da i njegova nepovredivost ne može biti trajna, ma kako se svaki nacić borio za njegovu unikatnost. Jezik ima svoju vlastitu opstojnost i ne da se lako, ma koliko ga razvlačili i navlačili na svoju vodenicu. Otud svako veselje njime baviti se, kao sa nekim ludim, a tako zanimljivim stvorom.

Kako gledate na mogućnost da veštačka inteligencija „stvara“ književnost i na to što se, štiteći svoja autorska prava, protiv takvog načina „stvaranja“ pobunio jedan broj uglednih pisaca u svetu?

– Veštačka inteligencija nespretna je kovanica, svaka inteligencija, bilo ljudska, bilo ona majušna pamet bubamare, veštačke je prirode, bez neposredne povezanosti sa telesnim ovitkom u kome kao sustanar boravi. Jer svest, uz dragocenu pomoć nesvesnog, doista je na nekakav veštački način pridodana domu telesnog. Sada ovaj novodošavši pojam deluje kao pleonazam, ne može nešto, samo po sebi veštačko, biti još veštačkije. Sve se svodi na veselu frankenštajnsku izmislicu gospođe Shelley, iz koje proistekla je zamisao robotike, a kako će se to dalje usavršavati, ne znači nikakvu fatumsku novost, nego napredak u tehnologiji.

Koliki je uticaj reči „uglednih pisaca“ kao javnih ličnosti u tom svetu danas, a koliki njihove književnosti?

– Uticaj živog pisca neznatan je, hoću reči da književnike ne zarezuje niko. Pisac najpre imao bi umreti, da njegovi vampirski encimi u stanju su da poremete zdravu glupost običnog čoveka.

Sa vaše pozicije apatrida, pratite li ono što se dešava u državama nastalim iz nekadašnje Jugoslavije? Kako vam izgleda situacija u vezi sa donošenjem Rezolucije o genocidu u Srebrenici?

– LJudski položaj u našim krajevima zamršen je kao i u ostatku sveta. Dodatna teškoća je u pojačanoj zatucanosti ove ili one sredine, bilo ona katoličke prirode na Zapadu, ili ovog veštački stimuliranog pravoslavlja. Jer srpski narod sada na silu hrli u jednu religioznost koja mu baš nije svojstvena, njegovo hrišćanstvo zapravo je nakalemljeno na prethodne paganske običaje. Sve je to u okvirima opšteg bogomoljaštva, koje je neiskorenjiva neuroza ljudske rase. To su prvotne osnove svega ostalog, šovinizma, rasizma, fašizma. Vredi li o ovome raspravljati u sredini koja je očito retrogradna, nazadnjačka do nekrofolije. Za razliku od hrvatskih prilika gde se ustaštvo proba na sve jade uvrstiti u postojeći poredak, u Srbijii je četništvo otvorena ideologija, skoro ljotićevska. U Hrvatskoj makar ne podižu spomenike Anti Paveliću, a nema ni abolicija, sličnih Nedićevoj. Svejedno, neka tajna veza tih tamnih struktura kao da postoji na obe strane, pa ako se Titovo bratstvo i jedinstvo raspalo kao mehur od sapunice, tvrdim da bratstvo-jedinstvo ustaško-četničko, takođe iskovano u ratu, takođe postoji. Jer se lagano gubi čak i razlika između levice i desnice, čija terminologija ionako potiče od slučajnog rasporeda u nekom starom parlamentu. Zašto desničari svih zemalja hrle ka Putinu, koji ipak jednom nogom stoji na fondu sovjetskom? Kako ćemo onda u zemlji Srbiji, gde se rogobori protiv izbornih rezultata, pa ako oni i jesu donekle frizirani, činjenica je da većina populusa te zemlje podržava postojeće stanje. Pa kojim pravom tom narodu oduzimati to pravo, da žive kako žive! Oni drugi, kojih naravno ima, u manjini su. A zna se kako je sa menjševicima, ili se mogu pomiriti jer većinom neagresivni, nisu skloni nasilnim promenama, ili neka beže glavom bez obzira.

 

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari