Ceo jedan život…

Ništa od ovoga nisam znao, Marko se meni nikad nije poveravao, nisam znao ni da ga zanimaju stvari koje pravim, filmovi, setovi, glumci, sve što je Marija pomenula, nisam nikad video da tome pridaje značaj.

Naprotiv, bio sam uveren da me smatra gubitnikom, matorim propalim umetnikom koji nikad nije ni imao kapacitet da uradi nešto više, upravo kako sam mislio da me je video otac, isto kako me je videla Marija kad je zaljubljenost u moje priče, moju stidljivost i entuzijazam prošla.

Kad sam počeo da ćelavim i da škrtarim…

Zar je sve ovo moralo da se desi da saznam kako stvarno izgleda svet u kome sam živeo, to se pitam.

I šta sa svim tim, umreću, ugasiću se s važnom spoznajom, šta će mi onda ona, ta velika životna istina neukaljana obzirima ili lažima.

Ona nije žena koja je živela sa mnom, moj sin nije dečak, da, dečak koji je živeo sa mnom, sve je zbunjujuće drugačije, kao da gledam snimak sa nadzorne kamere.

Ali to nisu tuđinci, to je moja porodica.

Porodica o kojoj ništa pod milim bogom ne znam.

Nisam ni slutio da je Marko upao u problem, pobogu, gde sam gledao, šta sam radio.

Slepac, to sam bio.

Nikakvo slepilo ovog trenutka ne može da se poredi s tim.

Voleo bih da mogu da popravim sve.

Glupo je da sad kad nemam nikog drugog do sebe samog, kad me je i moje telo ostavilo, glupo je da sad mrzim sebe zbog svoje arogancije i razmaženosti.

Trebalo je da budem otvoreniji, da budem okrenut ukućanima, majci, možda komšijama.

Ne, ja sam bio samo okrenut sebi i svojim potrebama.

Bubnji mi u glavi i vratili su se krugovi, svetleći dinamični krugovi koji plutaju preda mnom.

Žao mi je Marka, delimično mi je žao i Marije.

Sad shvatam da sam je povređivao, nisam bio iskren, svetio sam se zato što me ne shvata ozbiljno, njoj su bili važni isključivo njeni poslovi, važno je biti doktor, važno je šetati u belom mantilu, ozbiljno klimati glavom, mrštiti se, nalaziti nove lekove.

Ja sam bio nevažan, igrao sam se kroz život.

Ti si odlučio da ne odrasteš, rekla mi je.

Neko se bavi umetnošću, ne duguje celo čovečanstvo samo vama koji lečite čireve i kratite creva.

Posle deset vekova, ostaje umetnost, tvoji pacijenti će svakako umreti, sa njima će umreti i tvoja dijagnoza, ona ništa neće značiti nikom.

Imam da ti otkrijem važnu stvar, odgovorila je, posle dvadeset godina umreće i ono što nazivaš svojom umetnošću, niko neće za nju znati, svi nosači informacija na koje ćeš trpati svoje govnjive filmove biće zamenjeni novim, i gle, tvojih filmova neće biti na njima, znaš li zašto, znaš, ti to znaš ali nećeš da priznaš, zato što su golo sranje, tvoji filmovi, tvoje reklame, oni spotovi sa klinkama koje skidaju bruseve, na koje se ti ložiš, one će za dvadeset godina imati oklembešene sise a ti ćeš i uspomene na njih zaboraviti jer ćeš biti senilni deda iza koga nije ostalo ništa, to će se desiti.

Ako će moji pacijenti umreti, umrećeš i ti, to mi je rekla, a pre toga, dodala je, sećam se, sekund pre nego što je zalupila vratima i nestala ostavljajući za sobom dugotrajan trag Gotjea, pre toga, možda mnogo pre toga umreće sva tvoja nazovi umetnost.

To nikom ne treba, nisi smislio ništa novo, reprodukuješ sve ono što već postoji, viknula je i tresnula vratima.

Otrčao sam na terasu i gađao je breskvama koje sam u brzini pokupio sa stola u kuhinji.

Nijedna je nije pogodila, zato su bar dve završile na krovu komšijinog smarta.

Ti si seljančura, nemaš pojma šta je umetnost, drao sam se besan što je nisam pogodio.

Nemaš ni ti, rekla je ne okrećući se.

Tek tada sam video, na terasi dva sprata ispod stajao je vlasnik smarta na koji su aterirale breskve.

Izvini, komšija, rekao sam mu i ušao u stan.

Ostao je da vrti glavom povijen preko gelendera, celog gornjeg dela tela izvan vertikalne linije zgrade.

Bacio sam pogled kroz prozor malo kasnije, sišao je i sklonio breskve, obrisao je krov svog skraćenog vozila sve vreme gledajući u naš prozor.

Bio sam suviše ljut da bi me bilo sramota.

Autorka romana „Istina o Mariji“ koji je upravo objavljen u izdanju Arhipelaga.