Čuje li on mene…

Kaže: Druže ostani, jebem mu mater, jebem mu mater…

Nešto radi, ali sada ga čujem kao da je daleko, odzvanja sve što kaže, kao da dovikuje preko mora, preko velike vode koja guta glasove, talasi poklapaju reči, ponovo jaka crvena svetlost napunila mi je celu glavu, semafor koji vrišti STOP.

Da li sam napolju?

Ovde nema semafora, crveno svetlo za ulazak u salu.

Kolica jure, sve je u spidu.

Mislim da mi se klati glava, ali to je samo osećaj.

Pored mene je Marija.

Zveckanje njenih narukvica me uspavljuje.

Sala je spremna, rekla je jedna žena.

Šušti ili zuji.

U krug.

Da li sam još tu.

Gde tu?

Ovde.

U sebi samom.

Čujem disanje.

Moja je glava pokupila celu sobu, sve je stalo unutra.

Letim bezglasan i nevidljiv, letim lak.

Vratile su se slike.

One su duboke i stvarne.

Izbavile su me iz ništavila.

Nikad nije bilo tako mučno.

Pritisak, težak pritisak na postojanje, ne znam da li na telo, ne osećam.

Ulazio sam u autobus, nosio sam kofer iz kog su ispadali zubi i hteo sam da se sakrijem, da me ne uhvate, nisam znao da li su zubi moji.

Ušao sam kad je neko viknuo na mene, uplašio sam se i pobegao bez kofera.

Autobus je otplovio vodom velikom i dubokom, tamno zelenom.

Sada je lakše.

Dobijam dovoljno vazduha, meh pored mene na miru upumpava u mene život.

Tri minuta bez vazduha, samo tri minuta, tako mi je Marija govorila, to je granica, iza nje sledi umiranje.

Ponovo sam sebe gledao odozgo, sa galerije.

Najskuplja mesta su visoko, odatle se pruža pogled na celu scenu, čuju se najtiši uzdasi, vidi se svaka grimasa.

U antičkom amfiteatru u poslednjem redu se čula suza koja sa lica glumca padne pod noge.

Nisam mogao da se prepoznam, sve je blještalo od jakog svetla, samo sam nazirao svoje telo.

Znao sam, operacija je u toku.

Ali nisam osećao ništa.

Osim kajanja nepoznatog porekla.

Nešto je trebalo učiniti, a bio sam nemoćan da delam.

Ustati i otići ili odustati.

Ne mogu da odustanem, moja borba traje nezavisno od moje volje, moja je borba borba tela, sistema koji ne kontrolišem.

U tom grmu leži razlog za kajanje, trebalo bi da uložim sav napor da podržim božju odluku, egzistenciju u najosnovnijem obliku, opstanak.

Međutim, nisam siguran da sam u stanju, moja je slabost dostigla najviši nivo, predajem se telu koje je zarobljeno u mirovanju.

Mnogo mi je vruće u glavi, zagnjurio bih svoju umornu glavu u vodu, veliku i snažnu, vodu koja plavi i kida brane.

Potrebno mi je da talas veliki kao planina spere sa mene prljavštinu života, da izronim čist.

Kao dete, kao beba, da se umijem plodovom vodom.

Da bih mogao da nastavim.

Budite ovde, ali nemojte dugo, čujem Mariju.

Hoće li preživeti, moja majka je pored mene.

Ispunila mi se želja, ponovo čujem njen glas.

Koliko mi je žao, majko, što ti nisam bio češće, rekao bih, zagnjurio bih lice u tvoje krilo i milovao noge koje su me nosile, smejao bih se tvojim klompama sečenim na mestima gde je čukalj udarao u kožu.

Kako si se samo setila, pametnice moja, umela si da daš prednost svom stopalu, pa to je vrhunski izraz želje za životom, poštovanja života.

Ne znam, mila, to ne znam, sad je živ, to je važno, šapuće moja žena.

Šta se dogodilo, juče je sve bilo dobro, majka skoro muca, jedva joj prepoznajem glas, škripi dok govori, kao da vazduh koji tvori reči nailazi na grub kamenjar probijajući se ka usnama, kao da se reči vuku po grubom asfaltu, kao da se taru o eksere, toliko je promukao majčin glas.

Komplikovano je, majko, organizam nekad reaguje nepredvidljivo.

Poremetio mu se puls, srce je počelo da se muči, da tako kažem, kao da je imao infarkt.

Marija je uzdisala, govorila je mehanički, bez modulacija u glasu, možda kao u transu ili kao da u opštini recituje mesto prebivališta.

O, mili bože, prošaputala je Smiljka.

A kako je sad, jel sada dobro.

Je li, Marija, čuje li on mene, pita majka, stalno mislim da može da me čuje.

Autorka romana „Istina o Mariji“, koji je nedavno objavljen u izdanju Arhipelaga.