Da li je slučaj Meštrovićeve skulpture “Miloš Obilić” odraz opšteg srpskog košmara? 1Foto: wikipedia/ Orjen

Zašto je bilo potrebno da prođe tri i po godine od deceniju i po očekivanog otvaranja renovirane zgrade i obnovljene stalne postavke Narodnog muzeja u Beogradu da se javno utvrdi da u Atrijumu nacionalne muzejske kuće broj jedan nedostaje poznata skulptura „Miloš Obilić“ još poznatijeg umetnika i jednog od ideologa stvaranja jugoslovenske države Ivana Meštrovića?

Da li je normalno to što je “slučaj” čuvene, pola tone teške originalne statue otkrila jedna opoziciona stranka prateći pomno aktivnosti prvog čoveka aktuelnog režima i predsednika vladajuće stranke?

Šta se događa sa srpskom kulturom i njenim poslenicima, od kojih je većina iz medija saznala da je „Miloš Obilić“ u BIA, a ne u Muzeju, ako političke stranke, makar i u predizbornim mesecima, najviše brinu o kulturnim dobrima, čak i kad se radi o njihovim privremenom smeštaju u državnim institucijama i reprezentativnim zdanjima?

– To što se sada događa sa Meštrovićevom skulpturom govori da smo svi izgubljeni u vremenu i prostoru, jer već poodavno živimo u košmaru. LJudi se ponašaju kao da su doživeli jak zemljotres i očekuju njegov novi udar. Ne mogu da rasuđuju. Kod se negde, kao kod nas ne zna ni red ni poredak, niti postoji vrednosni sistem, onda je sve moguće, pa i ono nemoguće. U takvim situacijama oni koji su nekim stvarima najbliži i trebalo bi da prvi reaguju, ništa ne primećuju. Mi imamo talase kulturnog zaborava. Tad kultura sećanja pada, pa zaboravljamo i ono što bismo morali da znamo, a onda na to nalete političari kojima je do polze i sve to koriste u svoju korist – kaže za Danas sociolog Ratko Božović.

Prema njegovim rečima, u svemu tome ima “i nemara i košmara – jedan deo je prizeman, drugi metafizički, a zapravo sve to ide ka iracionalnom”.

Kad je sredinom nedelje Stranka slobode i pravde prva obelodanila da je Meštrovićev “Obilić” u sedištu BIA, što je utvrđeno zahvaljujući snimku posete predsednika Srbije Alekandra Vučića ovoj službi u Ulici kraljice Ane na Banjici, prvo je reagovalo Miinistarstvo kulture i informisanja sa objašnjenjem da nema razloga za uzbunu.

Sve je sredinom avgusta 2017. regulisano ugovorom između Narodnog muzeja i BIA o privremenom ustupanju ovog kultnog dobra. Iz Narodnog muzeja saopšteno da Meštrovićev „Obilić“ nije ni bio planiran za obnovljenu stalnu postavku i da su, osim direktnog izlaganja, umetnička dela dostupna javnosti i preko fotografija, arhiva…

Naš list dva dana uzaludno je čekao na dodatna objašnjenja iz Narodnog muzeja i BIA na pitanja – da li je ugovorom o privremenom ustupanju „Miloša Obilića“ predviđena bilo kakva mogućnost javnih obilazaka i razgledanja Meštrovićevog dela i pod kojim uslovima, imajuću i vidu prirodu službe u čijoj se zgradi ova poznata skulptura sada nalazi.

Zanimalo nas je i na čiji je prelog došlo do ugovora. U BIA ćute i u kom je delu zgrade je smešten Meštrovićev „Obilić“ i ko brine o uslovima neophodnim za čuvanje ovog kultnog dobra. Iako direktor BIA Bratisalv Gašić novinare upućuje na nadležnu službu, ona (ne) funkcioniše sa javnošću – koristi samo elektronsku poštu, uglavnom ne odgovara na pitanja, a zaposleni koji se javljaju na kontakt broju telefona BIA ne mogu da daju nikakve izjave, čak ni gde je „Obilić“ smešten i šta ako zbog njega neko zakuca na vrata BIA.

Doduše, po Beogradu već kruži štos da nema razloga za kulturnu paniku – javnost neće biti mnogo uskraćena, jer mnogi rade za “službu”.

Danasu u Narodnom muzeju nije odgovoreno ni da li je „Miloš Obilić“ izostavljen iz obnovljene stalne postavke pre potpisivanja ugovora sa BIA ili zbog ugovora, na koji način i prema kojim propisima Narodni muzej i druge muzejske institucije sarađuju sa državnim institucijama kad je reč o „pozajmljivanju“ i korišćenju pokretnih kulturnih dobara. Nismo dobili ni komentar iz uprave Muzeja na to što od Vidovdana 2018. niko do sada nije primetio da nema „Miloša Obilića“ u Atrijumu i da su ga najpre locirali političari zahvaljujući odlasku jednog drugog političara u BIA.

U muzeološkim krugovima nezvanično se priča da ugovor sa BIA ne mora da bude presudan razlog zbog kog je „Miloš Obilić“ dobio novi privremeni dom. Spekuliše se i da su mnogi poznati, vredni i, ne samo po gabaritima, veliki eksponati tokom radova na renoviranju morali da dobiju “prinudni smeštaj”, o čemu, prema Danasovim nezvaničnim saznanjima, mnogo ne zna ni Upravni odbor Narodnog muzeja.

Činjenica je da Srbija, za razliku od sveta na koji se stalno poziva, ne čini mnogo ili bar ne efikasno na zaštiti kulturnih dobara i da u mnogim, čak i državnim i javnim institucija postoji veliki broj umetničkih dela kojima se ne zna poreko, niti ih ima u popisima i registrima, kao što se ne zna ni sudbina poznatih registrovanih, pre svega likovnih, radova, koji su završili u preduzećima, stranačkim sedištima, privatnim kolekcijama i stanovima.

– Nećemo stati na ovom saopštenju o skulpturi Ivana Meštrovića. Kao što smo i najavili, po smeni ove vlasti, nadamo se da će to biti već 3. aprila, SSP će pod hitno tražiti inventar svih kulturnih dobara, kako izloženih tako i u depoima, kako bi se ustanovilo da li i koja su dela ”dobila noge” i završila na neodgovarajućim mestima tokom rekonstrukcije Narodnog, ali i drugih muzeja. Prema dojavama koje imamo, dela iz Narodnog muzeja nalaze se po ministarstvima, u Vladi Srbije, stanovima i kancelarijama visokih funkcionera – kaže za Danas Ana Stevanović iz Odbora za kulturu SSP-a.

Stara stalna postavka Narodnog muzeja u Beogradu najpre je 1999. povučena zbog NATO bombardovanja, a potom i 2003. zbog katastrofalnih mikroklimatskih i bezbednosnih uslova. Pre sanacije zgrade 2015. najpre je 2006. kompletirana elektronska baza celokupnog muzejskog fonda, a tokom 2006. i 2007. sve muzejske zbirke su konzervatorski pregledane, barkodirane, spakovane i pripremljene za selidbu, pisalo je u muzejskim materijalima pred svečano otvaranje 2018, čiji je sponzor bila Vlada Srbije.

Otvaranje novih pitanja

– Veoma je važno da se zna da mnogi naši spomenici kulture mogu da budu izloženi i dostupni široj javnosti na trgovima, parkovima, ispred reprezentativnih zdanja. Imamo izuzetna umetnička dela i mnoga bi na takav način mogla da se najlakše i najbolje približe javnosti. Ako se neko kulturno dobro prebaci iz jedne u drugu instituciju kao dekoracija – kakva je korist od toga? U slučaju sa „Milošem Obilićem“ neobično je to što je tako značajno likovno delo iz muzejskog prostora prebačeno u instituciju koja se ne bavi kuturom niti ima veze sa likovnom umetnošću. Ovaj slučaj pokreće pitanje gde su druga dela, uključujući i kopije srednjovekovnih fresaka iz Galerije fresaka u Beogradu, koja je deo Narodnog muzeja – kaže za Danas istoričarka umetnosti i naučna saradnica Zoja Bojić.

Original Karađorđevići otkupili od umetnika

Dve Meštrovićeve skulpture – “sporni” „Miloš Obilić“ i „Sfinga“ do završetka Drugog svetskog rata nalazile su se u parku Kraljevskih dvorova na Dedinju. Nove komunističke vlasti su „Obilića“ sa Dedinja prebacile u Narodni muzej u Beogradu, dok je mermerna „Sfinga“, nastala 1933. kao narudžbina iz Dvora, najpre preneta na popravku, zbog oštećenja u ratu, na Venčac, a potom u park Bukovačke banje u Aranđelovcu. Obe biste su u dvorskom parku zamenjene bronzanim odlivcima. Na sajtu Kraljevskih dvorova navodi se “statua ‘Miloša Obilića’, nastala 1908. kao jedna od prvih skulptura namenjenih Vidovdanskom hramu, prvi put izlagana u Splitu, zatim u Pragu i Beču, otkupljena od Meštrovića 1934. po nalogu kralja Aleksandra Ujedinitelja”. U Krunskim telima Kraljevskog doma Karađorđević Danasu je nezvanično rečeno da Dvor nije obavešten o ugovoru između Narodnog muzeja i BIA, gde se sada Meštrovićev originalni „Obilić“ nalazi.

Rekonstrukcija po DOS-u i SNS-u

Poslednja inicijativa za rekonstrukciju Narodnog muzeja pokrenuta je pre 21 godine, a 2002. na inicijativu tadašnjeg premijera Srbije Zorana Đinđića održana je donatorska večera. Za glavnog i odgovornog arhitektu izabran je profesor Milan Rakočević, izrada projektne dokumentacije završena je 2007, a po mnogima kontroverzni Rakočevićev projekat, finansiran iz Nacionalnog investicionog programa, dobio je nagradu Privredne komore. Tri godine kasnije priča se vratila na početak, kada je krajem novembra 2010. arhitekta Vladimir Lojanica dobio prvu nagradu na konkursu za rekonstrukciju Narodnog muzeja, koje je raspisalo Društvo arhitekata Beograda. Radove, započete krajem 2015, pod SNS vlašću, radio je konzorcijum od pet preduzeća, predvođen beogradskom građevinskom firmom Koto. Nijedan od prethodna dva odbačena projekta nije korišćen. Ovu temeljnu obnovu, prema zvaničnoj verziji, radio je autorski tim, vodeći računa da se sačuva izvorni izgled a zgrada bude osavremenjena.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.