Diptih, početak

Vijugala je između leja, a na polovini puta kroz veliko dvorište nakratko se širila u trg da bi obujmila presahlu fontanu od posivelog kamena, okruženu ljubičastim geranijumima.

Usplahireno cvrkutanje je dopiralo odnekud, verovatno iz žbunja koje je dopola zaklanjalo rešetke ograde.

Nije bilo vruće, ali morao sam da izvadim maramicu i obrišem znoj sa čela.

Sve umorniji nakon neprospavane noći, poželeo sam da legnem na travu, pored žbunja, u hlad, da posmatram nebo i ne razmišljam ni o čemu.

Ponovo sam se mašio za zvekir.

Iako ga nisam spustio jako, zazvučao je preglasno i konačno.

Nakon bar pola minuta, kada sam se spremao da zakucam još jednom, naglo je otvorio proćelav, sredovečan muškarac, visok, krupan i mlitav.

„Ja sam fotograf”, rekoh kao da je bilo potrebno da objasnim.

U ruci sam držao kameru, a ispred sebe sam spustio tronožno postolje.

Stajao je raskoračeno, isturenog stomaka, i prezrivo me odmeravao.

Osetio sam se nelagodno i morao sam da podsetim sebe da on svakog tako posmatra, nisam ja izuzetak.

„Znači, ti si taj fotograf. Najzad si se nakanio da dođeš. Poslao sam po tebe pre dva sata”, pokazujući požutele zube, ljutito je govorio dok sam ulazio u hodnik. „Gde si do sada?”

„Morao sam prvo da pripremim ploču. Bez toga nema fotografija.”

Iza njegovog ramena izvirile su zacrvenele oči.

„Gospođo, saučestvujem u vašem bolu”, promucao sam i skinuo šešir, „u ovoj… ogromnoj tragediji…”

Stala je pored supruga.

Pogledavši me u oči, klimnula je glavom jedva primetno.

Odevena u crno, oko vrata je nosila tamnosivi, okrugli medaljon, a nije primećivala da joj je kragna bluze ostala podignuta ispod jednog uha i da preko nje prelazi lanac medaljona.

Kapci i obrazi su joj bili otekli, a lice je bilo veoma bledo, osim što je na nosu imala nekoliko crvenkastih mrlja.

Držala se pravo, prkosno uzdignute brade, ali imao sam utisak da će ta slika iščeznuti čim ostane sama.

Stupili smo u prostran salon i ošamutio me je težak, slatkast miris ljiljana.

Snežnobeli, u dve kristalne vaze na dugačkom trpezarijskom stolu, neki su bili otvoreni, pokazujući vitki tučak i smeđe tačke na laticama, a neki su još čekali u izduženom pupoljku.

Lakirana sofa, na njoj jastuci presvučeni žućkastom tkaninom.

Visoki časovnik u kućištu od mahagonija otkucava preostalo vreme, a na suprotnom kraju prostorije maslinastozelena keramička peć skoro dodiruje tavanicu.

S velikog lustera uzdiže se tuce sveća.

A, opet…

Šta sve to vredi?

Njene lepe, vitke ruke nisu ni na trenutak mirovale: lutajući pogledom po salonu, rastreseno je uvrtala gornje dugme svoje crne bluze kao da želi da ga iščupa, ili je neuspešno pokušavala da zatakne za uvo neuredne uvojke crvenkastosmeđe kose.

Trgnuvši se, zastala je kod velikog zidnog ogledala prekrivenog tamnom maramom i tiho uzdahnula, kao da ju je ono podsetilo na nešto što je bila uspela da zaboravi.

Produžila je do stola s ljiljanima i zagledala se u baštu.

Popodnevno sunce je dopiralo kroz otvoren prozor, nacrtavši na drvenom podu svetao, iskošen romboid, a povetarac je povremeno nadimao prozirnu belu zavesu na drugom prozoru.

„Mislim… valjda bi sad trebalo da krenemo gore”, odsutno je rekla, ali i dalje se obema rukama čvrsto držala za visoki naslon jedne od šest istovetnih, izrezbarenih stolica.

Onda se naglo okrenula, skoro se sudarivši sa mnom, i povela nas ka sobi na spratu.

Autor je pisac knjige priča „Crna jedra“, koja je nedavno objavljena u izdanju Arhipelaga, i učesnik 14. Beogradskog festivala evropske književnosti.