Trebalo je da proteknu četiri decenije kako bi, tek 1928, komad „Sumnjivo lice“ bio postavljen na scenu. U predgovoru, pisanom povodom te vrlo okasnele premijere, Branislav Nušić kao razlog svojevrsne cenzure, koja u godinama njegovog upravnikovanja Narodnim pozorištem (naime, „Kraljevskim srpskim narodnim pozorištem“) menja oblik u autocenzuru, navodi to što se u komadu nekoliko puta pominje reč dinastija – „i to ne baš uvek dovoljno pažljivo i ne onim lojalnim tonom kakav je toj reči pripadao u doba kada je komad pisan i u doba kada je dinastičnost inaugurisana kao naročit kult svih režima.“
Za vlastodršce, „Sumnjivo lice“ predstavlja sumnjivu komediju, uprkos tome što publiku vraća, kako kaže Nušić, „u doba naših očeva“, ili upravo stoga – jer nam pokazuje da u tom dobu vlada ista samovolja i podjednaka nedotupavnost birokratije kao i juče i danas te da karijerizam od tada ima ovaj i sada poznati vid epidemije. Vlast, na svim nivoima, živi, dakle, u prohujalom dobu, s precima kao savremenicima, s njihovim manama kao sa sopstvenim vrlinama! „Sumnjivo lice“ aktuelizuje „doba naših oceva“ i preko birokratije „jedne pogranične palanke“ pokazuje birokratiju samog državnog sistema.
Predstava Jagoša Markovića, na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta, takođe, vraća u prošlost, u pradedovsko vreme. Do tog doba u ovom komadu, i njegovog glavnog junaka, tog dalekog pretka, Jerotija Pantića, sreskog kapetana, vodi rodbinski dramski niz koji, preko neposrednog pretka – Ilije Čvorovića, polazi od junaka neke buduće komedije o našoj savremenosti. Sve su to mimikrije jedne te iste persone koja se neoštećeno provlači kroz celokupnu istoriju domaćeg karijerizma.
Nušić kaže da je ovaj svoj komad pisao pod „neposrednim uticajem Gogoljevim“. To znači da bi se „Sumnjivo lice“ na scenu moglo postaviti, na rubu horora, u gogoljevskom grotesknom tonu, s tamnim satiričnim valerima koji sentimentalnost otkrivaju kao potajni poziv na sadizam a dobre namere kao put u pakao. U Markovićevoj postavci, međutim, „Sumnjivo lice“ je burleskni komad, pomalo i romantičan, a ne, gogoljevski realistična, groteska.
Nušić, uz sve počasti koje zaslužuje, ipak, nije Gogolj. I ma koliko da je bio očaran ruskim komediografom, u osnovi njegovih komedija nalazi se vodvilj, kao vazdušasta njihova srž. Ona je očuvana i u Markovićevoj predstavi. Njeni junaci podsećaju neuporedivo više na likove komičnih crtanih filmova negoli na likove karađoza. Raspoloženje je neuporedivo bliže mediteranskoj lakrdiji (a dešavanje sođetima komedije del arte), nego krvavim sagama tradicionalnog istočnjačkog pozorišta, kojima je blizak Gogoljev jezivi humor, što ga i čini jedinstvenim u svetskoj komediografiji.
U Markovićevoj predstavi, kalamburi i gegovi, stegnuti su u kalupe stroge telesne grafike, kojom se Nušićev humor ozbiljnije ističe. Reditelj je tu inspirisaniji bio Mejerholjdovom režijom grupa u Gogoljevom „Revizoru“, primenivši je donekle pri režiji grupa činovnika Nušićeve palanke, negoli duhom Gogoljeve dramaturgije.
Uzevši zdravo za gotovo to što Marica, Jerotijeva kći, Viću, Jerotijevog pomoćnika, naziva petlom, Radovan Vujović je od ovog lika stvorio doista našepurenog „kokota“ koji, u svojoj samozaljubljenosti, pravi bespotrebne pokrete, kao generalne probe onog koji tek treba da načini, i sve se nešto uvija i vrti oko sebe. Kao središte, taj Vića, u svoje koreografsko polje uvlači i ostale likove, od vazda pripitog ili mamurnog Žike, kojeg, kao kroki, načinjen tek u nekoliko poteza, igra Bojan Dimitrijević, preko Tase koji, poput deteta, gleda da se uvek negde udene i bude što bliže načelniku, a igra ga, uvek blistavi, Vlasta Velisavljević, te Anđe, Jelisavete Seke Sablić, koja u tom liku spaja i ulogu pokorne supruge i ulogu goropadne majke, pa sve do samog sreskog kapetana Jerotija, u čijoj ulozi Nebojša Glogovac nije propustio da nam, jasno i glasno, stavi do znanja kako policijski upad u hotel „Evropa“, u kojem se nalazi „sumnjivo lice“, predstavlja tek generalnu probu za onaj, vazda žuđeni, imaginarni osvajački napad, koji mori svakog ovdašnjeg palančanina, a Nušić ga iskazuje rečenicom: „Bre, bre, bre, čitavu Evropu će da opkolimo!“
Ulogom Alekse Žunjića, sreskog špijuna, Dragan Mićanović je u ovu lepršavu komediju o mučnoj stvari, uneo neumitni dah savremenosti i njenu jezu. Njegov Aleksa ne dolazi iz pređašnjeg doba, nego pravo iz specijalne jedinice tajne policije. Pre nego što je stupio na scenu, ostavio je negde crvenu beretku.
Ovo „Sumnjivo lice“, disciplinovana burleska (s romantičnim krajem), zdravo je zabavna i zabavno intligentna predstava, u kojoj publika nema razloga da se stidi svog smeha.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
