Đorđe Nešović: Naša predstava govori o prihvatanju i ljubavi, jer priča o autizmu ne mora uvek da bude samo tragična i teskobna

U predstavi su, pored dokumentarnih materijala i glumačkih improvizacija, korišćeni delovi romana „Deca“ Milene Marković i motivi iz knjige „Roditelji pišu“, Saveza udruženja Srbije za pomoć osobama sa autizmom, a dramaturg je Slobodan Obradović.

– Polazna tačka ove predstave jeste moja lična priča i priča moje porodice. Moj mlađi brat je osoba sa autizmom. U našoj porodici znamo gde priča o autizmu počinje, ali ne znamo gde se završava – jer ona i dalje traje – kaže Nešović.

– Onog trenutka kada sam postao reditelj, počeo sam na autizam da gledam i kroz prizmu pozorišta: kako ga predstaviti na sceni, šta autizam može da znači pozorištu i kako pozorište utiče na svest o autizmu .

Ovaj proces, kako objašnjava, započeo je kao široko, otvoreno polje – za neke poznato, za druge potpuno neistraženo.

– Tokom nekoliko meseci ovog uzbudljivog i jedinstvenog procesa bavili smo se različitim materijalima: filmovima, knjigama, ličnim sećanjima i iskustvima. Upoznali smo se sa radom somborskog Udruženja za pomoć osobama sa autizmom “Maslačak”, slušali jedni druge, delili emocije, postavljali pitanja i pokušavali da razumemo.

Iz tog složenog procesa, prema rečima Nešovića, nastala je potreba da se sve to stavi u jasan okvir i oblikuje u pozorišni čin koji ima ambiciju da makar delimično otkrije i približi svet autizma.

Predstavu čine tri zasebne, ali tematski povezane priče o tri dečaka koji se nalaze na različitim mestima spektra autizma.

– Moja potreba je da ispričam priču o autizmu, kao složenu i kompleksnu, ali ne i tragičnu i teskobnu. Ovo je predstava o prihvatanju i ljubavi – ističe Đorđe Nešović.

U glumačkoj ekipi su Srđan Aleksić, Danica Grubački, Ninoslav Đorđević, Ivana V. Jovanović, Nikola Knežević, Miloš Lazić, Milijana Makević Mirkov, Ksenija Mitrović, Olgica Nestorović, Aleksandar Ristoski, Ana Rudakijević, Dragana Šuša.

Prema rečima Danice Grubački, ona u ovoj priči igra tetku dečaka sa autizmom.

– Budući da smo predstavu radili bez dramskog predloška, sami smo stvarali scene iz improvizacija inspirisani susretom sa osobama sa autizmom i njihovih roditelja iz udruženja „Maslačak“ iz Sombora, ispovestima roditelja „Roditelji pišu“ Saveza udruženja Srbije za pomoć osobama sa autizmom, kao i svim materijalima koje smo gledali. Osim ovih predložaka, korišćeni su delovi romana „Deca“ Milene Marković – kaže za Danas.

– Imam mnogo iskustva sa radioničarskim radom u pozoroštu, i zato verujem u prvi impuls. Tako je meni prvo „nadošlo“ da igram tetku, mlađu osobu koja pruža toplinu i ljubav, ali nema odgovornost kao roditelj – otud komična scena koja proizilazi iz jednostavne životne situacije.
Pored komičnih scena poput ove, ona navodi da ima mnogo ozbiljnih, dirljivih scena, ali je sve obojeno toplinom i jednim pozitivnim stavom da život može biti lep.

– Zato mi verujemo da je ova predstava važna. To je pre svega i bila želja reditelja, da život sa osobom sa autizmom predstavi kao jednu toplu i složenu, a ne samo kao teskobnu i mračnu priču. Imala sam sreće da u ovom pozorištu radim predstave „Kad bi Sombor bio Holivud“, „Semper idem“, „Tartifa“, „Izuzete“, koje na osoben način tretiraju važne društvene teme.

– Ipak, mogu slobodno da kažem da je ovo sigurno jedan od najlepših, najtoplijih, najdirljivijih pozorišnih procesa u kojima sam imala čast da učestvujem. Zbog delikatnosti ove teme, načina na koji je obrađena, ovog grada i ovog pozorišta i ansambla, ali i odnosa države prema ovom problemu, duboko verujem da sam učestvovala u nečemu velikom i dragocenom – kaže Danica Grubački.

U autorskoj ekipi predstave su i scenografkinja Miljena Vučković, kostimografkinja Lara Bunčić, kompozitorka Marija Balubdžić, Deneš Debrei koji je zadužen za scenski pokret, i Ivan Nikolovski, zadužen za dizajn svetla.

Prva repriza uzbudljivog projekta „Zašto se smeje?“ zakazana je u ponedeljak, 23. februara. Ulaznice su u prodaji na biletarnici Narodnog pozorišta Sombor kao i onlajn, na sajtu Pozorišta.