foto EPA-EFE/GUILLAUME HORCAJUELOEvo, u nekoliko reči, ocene, glavnih tema i tendencija ovogodišnjeg festivala, kao i atmosfere.
Da ste bili u Kanu prethodne dve nedelje, pomislili biste da živite na nekoj drugoj planeti.
Gaza?! Koja Gaza?! Ukrajina! Koja Ukrajina?!
Kan je ne samo slavio svoj 77-i rođendan, vec je želeo i da impresionira.
Brojem zvezda i sineasta, luksuznim žurkama i večerama, brojem gostiju i zvanica i, naravno, suludim toaletama itd. itd.
Rekla bih da su lepota i kič bili zastupljeni u podjednakoj meri.
Otmenost i trivijalnost takođe.
Naprosto, kao da se Kan otkačio i otišao u dekadenciju.
Izvesno je da festival nije odavao sliku zabrinutog sveta!
Naprotiv.
Na ratove se jednostavno zaboravilo, a sva ta raskoš, pa i raskalašnost su totalno odudarali i bili u suprotnosti sa dramatičnom situacijom u kojoj živimo.
Što je interesantno, ta atmosfera je zarazno delovala i na posetioce festivala, tako da ste bukvalno od jutra mogli da vidite svet kako tabana u večernjim dugačkim haljinama i smokinzima, što samo govori da se poslednjih 12 dana živelo u nekom virtuelnom svetu.
Bilo je nekih malih, diskretnih znakova bunta i solidarnosti sa Gazom, ili Izraelom, poput glumice koja je nosila na svojoj vecečernjoj haljini bedž podrške Palestini, ili druge, koja je došla u toaleti na kojoj su bili isprintani likovi izraelskih talaca.
No, to su bili sporadični i usamljeni primeri.
Kreativna anemičnost velikih majstora
Može se reći da je najglasniji bio francuski pokret Me too, koji je iskoristio Kan kao platformu na kojoj će se ne samo čuti, već je pokušao i da izazove skandal pretnjom da će objaviti listu inkriminisanih ličnosti optuženih za seksualno zlostavljanje.
No, polako je i to utihnulo, jer je festival želeo, a onda u tome i uspeo, da svaku polemiku ukine.
Tako da je to bio festival bez politike!
Teško je i zamisliti da je mesto na kome je bilo toliko slobodoumnih i mislećih ljudi ostalo nemo.
Bez glasa.
Koji se defakto nisu ni čuli.
Ne baš veliki kompliment za svet filma koji se toliko ponosi slobodom govora i veliki je pobornik zdrave debate!
Reklo bi se da su se zavezali u neki čvor i, čini se, dobrovoljno izbegli da govore o gorućim pitanjima ovog sveta.
Kao što je, recimo, genocid u Gazi!
Umesto toga tone papira su utrošene su na to da li je Tramp silovao svoju suprugu u braku ili ne.
Što se samog festivala tiče, šta reći?
Bio je to dobar, korektan festival, ali ne više od toga.
Bez remek-dela.
Bez pravog ushićenja.
Bilo je nekoliko majstorskih, originalnih, čudesnih ostvarenja – poput Lantimosovog „Kind of kindness“, „Substance“ Korali Faržet, Gomezovog „Grand tour“, Odijarove „Emilije Perez“ i filma Indijke Pajal Kapadija „Sve što vidimo kao svetlost“, koja će izvesno uzbuditi duhove i pobuditi emocije.
Što se tiče velikih majstora – poput Kopole, Kronenberga, Šredera, pa i Sorentina, može se reći da nisu ispunuli očekivanja.
Kao da je došlo do zamora materijala, kreativne anemičnosti.
Ljubavi, seksa i erotike na pretek
Za razliku od njih, ne mali broj mladih, novih sineasta je pokazao zavidan talenat, originalan filmski rukopis, smelost i hrabrost, posebno na propratnim smotrama – poput Čuan Hua sa „Black dog“; Jolande Zauberman sa „La belle de Gaza“; Louis Courvoisier sa „Vingt Dieux“; Laetitia Dosch sa „Le process de chien“, Sandhya Suri sa „Santosh“; Boris Lojkine „Istorija Sulejmana“ i dr.
Bilo je nekoliko zapaženih dokumentarnih ostvarenja – počev od „Invazije“ Sergeja Loznice, zatim „Lula“ Olivera Stona, kao i „Ernest Cole“ Raoul Pecka.
Ako je na ovom festivalu izostala politika, ljubavi, seksa i erotike je bilo na pretek.
Nežne, agresivne, posesivne, dvosmislene, strasne, zastrašujuće, žestoke ljubavi.
I seksa u svim svojim varijacijama, rodovima i brojevima
Mohamed Rasulof, čuveni iranski reditelj, koji je pobegao iz svoje zemlje nakon što je osuđen na dugogodišnju kaznu zatvora, obeležio je završnicu festivala jer je uspeo da stigne na premijeru svog filma „Seme drveta divlje smokve“.
To je snažna politička drama, koja govori o agoniji iranskog društva.
O nasilju i paranoji koji u njemu vladaju, sa vizionarskim i simboličnim finalom.
I evo, stigosmo i do nagrada.
Camera d’or, kojom se dodeljuje priznanje prvom filmu nekog autora, pripala je Norvežaninu Halfdan Ulman Tondelu za film „Armand“, dok je Zlatna palma za kratki film pripala hrvatskom sineasti Nebojši Slijepčeviću za njegov sjajan film „Čovjek koji nije mogao šutjeti“.
Veoma angažovane poruke na kraju
I konačno, da vidimo kome je žiri na celu sa Gretom Gervig odao priznanja u zvaničnoj selekciji festivala.
Prva opservacija je da nikoga ko to zaslužuje nije zaboravio.
Sem verovatno Lantimosa.
Pitanje je naravno kako je učinjena raspodela nagrada, ali tu se već upliću stvari kao što su lični afiniteti, senzibiliteti, ukusi, itd.
Žak Odijar je osvojio Grand prix žirija za svoj originalan i smeo trans mjuzikl „Emilija Perez“, iako se očekivalo da uzme zlato, a njegova ekipa sjajnih glumica – grupno, nagradu za najbolje ženske uloge.
Palma za scenario pripala je briljantnoj Francuskinji Korali Foržet za njen feministički manifest i satiru „Supstanca“.
Džesi Plemons je zasluženo osvojio najviše priznanje za svoje rafinirane uloge u Lantimosovom vizionarskom opusu.
Drugu najprestižniju nagradu – Grand prix, festival je dodelio izuzetno talentovanoj indijskoj rediteljki Pajal Kapadija za njeno luminozno, toplo i humano delo „Sve što zamišljamo kao svetlost“, inače mog favorita.
Miguel Gomez, Portugalac, više nego zasluženo je nosilac Palme za režiju, za njegov tako osobit i svestrano originalan i šarmantan putopis i odiseju „Grand tour“.
Specijalnom nagradom festivala nagrađen je briljantni iranski reditelj, koji nam je podario „Seme drveta divlje smokve“, mada se očekivalo da on osvoji najviše priznanje.
I konačno, Zlatna palma je neočekivano otišla u ruke Amerikanca Šona Bejkera, za njegovu dinamičnu, uzbudljivu i otkačenu romantičnu komediju „Anora“.
Modernu verziju „Pepeljuge“, sa izvanrednom Majki Medison koja nosi film.
To će verovatno biti jedna od najpopularnijih i najgledanijih Palmi koje je festival ikada dodelio, jer može da opšti sa najširim krugom publike.
I na kraju, recimo i to – da se festival, nakon dvonedeljne apolitične smotre, najednom, na samoj ceremoniji zatvaranja pretvorio u političku.
Sa veoma angažovanim porukama.
Šta se dogodilo tokom dve nedelje ćutanja, ostaće tajna.
I mrlja.
Uverena sam da ćete među mnogobrojnim filmovima sa ovogodišnjeg festivala naći one u kojima ćete uživati i koji će vas ispuniti.
Zato, kako kaze Šon Bejker, nosilac ovogodišnje Zlatne palme – idite u bioskop!
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
