Glas hladan kao led

Glas voditelja koji je čitao večernje vesti bio je hladan kao led.

Rekavši: „Avion premijera Adnana Menderesa pao je u engleskoj prestonici Londonu, većina putnika je poginula“, voditelj je naveo i da nema informacija o stanju premijera.

Celo selo provelo je besanu noć, ali su odahnuli kada su sledećeg jutra saznali da je i premijer među desetoro preživelih. Ta vest jedino nije obradovala Hejrana koji je javno rekao da je bolje da je premijer poginuo umesto drugih putnika.

To je rekao u inat Mikail Agi. Agina porodica je podržavala partiju Adnana Menderesa, podsticali su i seljake da za njega glasaju na izborima.

I da ih nisu podsticali, seljaci bi glasali za njega. Govorili su da je narod bio otuđen od vere u vreme Ismet paše. Nekada su seoskoj deci davali ime Ismet, a sada su im davali ime Adnan.

Nakon što mu je sin ubijen, a on otpušten s mesta glavnog pastira, Hejran je neprijateljstvo s Mikail Agom prenosio i na politiku, te je iznosio stavove neočekivaneza jednog pastira.

Ponavljao je ono što je čuo od kovača Mameta s kojim je radio u selu Devedži Pinari, da se zemljom loše upravlja, da se postupa prema nalozima bogatih i Amerike, a da seljacima nije dato ništa drugo no da se mole.

Selo Devedži Pinari je bilo novo, nema ni deset godina kako je osnovano. Кada su u Bugarskoj posle Drugog svetskog rata na vlast došli komunisti, u Tursku je izbeglo trista hiljada Turaka koji su tamo živeli vekovima.

Država je odlučila da izbeglice rasporedi širom zemlje, te je na ovom brdu usred visoravni, pored izvora na kojem su se nekada zaustavljali karavani s kamilama, osnovano selo od sedamdeset kuća.

Tokom dve godine, koliko je trajao priliv izbeglica, odnosi između Turske i Bugarske prošli su kroz krizu; Turska je više puta zatvarala granicu tvrdeći da je bugarska vlada namerno ubacila Cigane među migrante. Iako je sprečeno da se Cigani mešaju s migrantima, raširile su se glasine da se u konvoju koji se smestio u selu Devedži Pinari nalazi i jedna ciganska porodica.

Кovač Mamet je rekao da je to laž, da je njegova porodica turske nacionalnosti, kao i da pričaju turskim jezikom kao i svi. Iako je kovač Mamet pobegao ovamo iz komunističke zemlje, njegovi stavovi nisu bili različiti od komunističkih. Govorio je da u Turskoj nema jednakosti i da vlast obmanjuje narod, pričao je o skupoći i da žandarmerija štiti age a tlači siromašne seljake.

Dobro se ophodio prema Hejranu koji je kod njega čuvao ovce i davao mu je višak namirnica. Govorio je da i jedan pastir treba da ima svoja sredstva za izdržavanje i da je za to odgovorna država, ali pošto država to nije radila, dao je Hejranu višak kokošaka, kravu i jednog psa.

Videvši kako se sada ophode prema njemu, Hejran je još više zamrzeo svog starog agu. Tada su se seljaci iznenadili što je pastir iznosio čudne stavove o politici i vlasti.

Otkako je počela svadba, Elif je čekala gledajući u zid, danju je želela da ne dođe veče, a noću da ne svane.

Plašila se da vidi krv, pa joj više nije padalo napamet da preseče vene nožem. Izvadila je iz nedara muske koje su joj izradile hodže iz tri sela i ljubila ih je redom.

Pošto nije imala hrabrosti da se ubije, bespomoćno je prihvatila da bude rob svoje sudbine i da živi kao i svi drugi.
Кada je sunce osvetlilo selo, Elif su popeli na belog konja.

Vodeći konja za uzde, proveli su je polako kroz selo. Mladin vrat i ruke bile su obasjane zlatom na koje su ljubomorno gledale sve neudate devojke.

Mlada je pognula glavu prekrivenu crvenom maramom. Iako su svi mislili da mlada pod maramom plače, Elifine oči bile su beživotne i suve kao presahlo jezero.

Prevod s turskog: Ida Jović

Autor je poznati kurdski pisac iz Turske i predsednik Međunarodnog PEN, pisac romana Kamen i senka objavljenog u izdanju Arhipelaga.
_