foto: Mateja Stanisavljević/ATAImages
“Loša režija. Užasna scenografija. Nespretna dramaturgija. Bar da je gluma dobra, ali i ona je tužno neuverljiva”, kaže glumac Ivan Mihailović za Danas odgovarajući na pitanje kako vidi strategiju vlasti u pokušajima da kopira studente u blokadi.
Po njima, studentima, kako ocenjuje, u budućnosti će se zvati trgovi, ulice, parkovi, škole, a po predsedniku Aleksandru Vučiću se ništa neće zvati.
To mu je poručio u sada već čuvenom pismu , a i u kasniije u nekim drugim porukama opisao je ponašanje predsednika kao infatilno uporedivši ga sa ljubomornim detetom koje se inati.
Smeta li mu velika medijska pažnja usmerena zbog toga prvo je pitanje koje smo postavili Ivanu.
Smeta li vam što ste kao glumac u žiži medijske pažnje zbog poruka predsedniku? Da li tu pozornost tretirate kao nešto što zaobilazi suštinu vaše profesije ili, naprotiv, smatrate da sada jedino razgovor o društveno-političkoj situaciji u zemlji ima veze i sa pozicijom vaše profesije, kao i svih ostalih u zemlji?
Ne. Trenutak u kome se nalazimo kao društvo je izrazito važan. Sada je vreme dijaloga. Nikada nismo bili upućeniji jedni na druge. Studenti su probudili u svima nama najlepša osećanja. Vratili su nam veru u zastavu i himnu. Podsetili su nas zašto volimo ovu zemlju. Podstakli su nas da se zapitamo gde grešimo i počnemo da čistimo svoja dvorišta. Svako povlačenje i izbegavanje konstruktivnog razgovora na ove teme smatram kukavičlukom. Nije vreme za čuvanje nekih malih pozicija, poslova i održavanje ličnog konfora.
Kako ste doživeli poslednja obraćanja predsednika Vučića, u kojima ponosno ističe da je bila njegova volja da uđe u Klinički centar gde su bili teško povređeni pacijenti, dodajući da su smešteni tu upravo zahvaljujući tome što je to bila ideja Aleksandra Vučića da ovu ustanovu obnovi i učini modernom?
Da li ste se nekada opekli na vrh pegle ili vam je vruće ulje dotaklo kožu? Boli, zar ne? A sada zamislite da imate opekotine najvišeg stepena po celom telu, da ste svedok nezapamćene tragedije, da vam je bliskog prijatelja na vaše oči progutao požar, da ste u najvećim mogućim bolovima, a da vas, dok ležite u bolničkoj postelji, samo par dana posle, neko pipa – a sve to snimaju kamere. Kako biste se osećali?
Kako doživljavate strategiju vlasti u pokušajima da kopira akcije studenata u blokadi, kao i pobunjenih građana?
Loša režija. Užasna scenografija. Nespretna dramaturgija. Bar da je gluma dobra, ali i ona je tužno neuverljiva.
Šta vas je motivisalo da se javno obratite predsedniku, da li ste očekivali toliku pažnju i reakcije koje su usledile nakon toga?
O tom pismu se mnogo pisalo i govorilo. O njemu je dosta govorio i sam predsednik. Ja sam tu rekao sve što zaista mislim i osećam. Zapravo, samo sam nabrojao neke činjenice i istine koje svi znamo. Mislim da dodatno objašnjenje mojih reči nije potrebno. Ne bih na taj način ulazio u medijski dijalog sa predsednikom. Mislim da jedan državnik, u ovako komplikovanim svetskim događanjima, treba da ima pametnija posla od komentarisanja pisma nekog glumca.
Verujete li da umetnici imaju obavezu da se politički i društveno angažuju?
Verujem da umetnik koji nije politički osvešćen, nema otvorene i javne stavove o svetu u kojem živi, nema nameru da kroz svoja dela ukazuje na društvene probleme i nudi rešenja za njih – nije umetnik.
Mislite li da je pozicija javne ličnosti prednost ili teret kada govorite o političkim temama?
Prednost je samo u tome što se naša reč dalje čuje zbog specifičnosti profesije. E sad, od tebe i kvaliteta tvoje ličnosti zavisi kako ćeš tu prednost koristiti i u kom pravcu ćeš usmeriti lični društveni angažman.
Kako vaše kolege iz glumačkog sveta reaguju na vaš angažman?
Svi smo zajedno u ovome. Zaista jako mali broj kolega je ostao nem na ovu situaciju u zemlji.
Da li su vas lična iskustva podstakla da govorite o stanju u društvu i politici?
Da li moram da imam lično iskustvo da bih se plašio da mi trideset tona betona ne padne na glavu na nelegalnom gradilištu?
Kako doživljavate trenutnu atmosferu u Srbiji, posebno kada je reč o slobodi govora i dijalogu s vlašću?
Danas su ljudi sve slobodniji i spremniji da govore. Taj inicijalni strah da iskreno kažeš šta misliš se u velikoj meri izgubio. Naravno, nema dovoljno javnog medijskog prostora gde je iskazivanje drugačijeg stava moguće, ali i to će se promeniti. Optimista sam.
Postoji li nešto što biste rekli ljudima koji su apatični ili misle da se „ništa ne može promeniti“?
Poručio bih im da izbace televizor iz kuće, izađu na ulicu i promene ugao gledanja na stvari.
Izdvojili ste nedavno, kao bitnu, predstavu „Obraćanje naciji“. Zašto mislite da je važno da se ona pogleda i šta ona može da otkrije ili koja pitanja može da podstakne kod gledaoca?
„Obraćanje naciji“ je predstava koju igram u mom matičnom pozorištu Atelje 212. Taj tekst italijanskog pisca Askanja Čelestinija vrlo odgovara trenutnim dešavanjima kod nas. Publika nam često ne veruje kada im kažemo da reč jednu nismo dodali ili promenili. Zaista preporučujem svima ovu predstavu.
Kako komentarišete miting održan u Beogradu 12. aprila?
Jedini skup vredan pomena koji se desio 12. aprila je skup studenata i građana u Novom Pazaru. Još jedan veličanstven događaj gde su studenti ponovo pokazali zašto su zaslužili Nobelovu nagradu za mir. Jer osnova studentskog pokreta upravo jeste mir i ljubav. Danas studenti grade mostove, prevazilaze i brišu razlike i podele. Ovi mladi ljudi pokrenuli su novu renesansu. Preporod je počeo. Jednog dana po njima će se zvati trgovi, ulice, škole i bolnice. Jednog dana vozićemo se nekim bulevarom koji nosi naziv „Bulevar studentske blokade“.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
