Grad za praznik

Uveče, posle zakasnelog ručka mama je presula deo supe u opranu vojničku porciju i dala mi je u ruke.

Spuštala sam se niz stepenice do prvog sprata sama, a mama je stajala u vratima stana i čekala.

Ta slika mi je ostala nekako u tom čudnom rakursu, odozgo nimalo sa strane: niz stepenice se pažljivo spušta devojčica od oko četiri godine u tamnosivoj flanelskoj haljini s kariranom kragnom, u beloj kecelji sa prišivenom mačkom na grudima – u odeći koja odgovara dorevolucionarnim idealima moje bake, koja je smatrala da kecelja treba da bude bela jer se na tamnom dobro vide fleke – kratka gusta kosa se neudobno zabada u vrat otpozadi, ali ne može da se popravi, jer je u jednoj ruci topla porcija sa supom, a drugom se držim za gelender od livenog gvožđa.

Patike na dugmeta malo klize po opranim stepenicama i zato idem dečijim sitnim koracima, veoma oprezno.

Spuštam se na podest, okrećem se, vidim mamu koja me nestrpljivo čeka u vratima i osmehuje se svojim čudesnim osmehom, od kog se njena lepota malo kvari.

Ja izdišem i nastavljam spuštanje.

Dole, ispod stepeništa, u malom spremištu živi par siromaha: koščati nosati Ivan Semjonovič i mala starica sa nadimkom Beretka.

Ja ih se plašim i gnušam ih se, ali mama, kako mi se čini, o tom ne treba da zna.

Ispod stepeništa nema struje, ponekad kod njih gori petrolejska lampa, nekad je sasvim mračno.

Obično Ivan Semjonovič leži na nekom ležaju pokrivenom krpama, a Beretka u iznošenoj somotskoj haljini i sivo-zelenoj štrikanoj beretki sedi kod njegovih nogu.

Kucam.

Niko se ne odaziva.

Ramenom otvaram vrata.

Petrolejska lampa osvetljava Beretku koju bez pokrivala za glavu ne prepoznajem.

Ispostavlja se da je ćelava, tačnije, ne sasvim ćelava: i lice i njena glava pokriveni su podjednakim retkim dugačkim dlakama i krupnim smeđim mladežima.

Ona se tužno osmehuje i užurbano navlači na ćelavu glavu beretku.

– O, dete, to si ti, a ja ne čujem…

Ja joj pružam porciju, iz džepa kecelje vadim dva parčeta hleba i govorim, ne znam ni zašto, „hvala“.

Beretka presipa supu iz porcije u teglu i mrmlja nešto nerazumljivo, što liči na „drago mi je, drago“.

Suvom prljavom rukom mi vraća porciju.

Starac kašlje.

Beretka mu viče:

– Ivane Semjonoviču! Poslali su vam da jedete, ustajte!

Kod njih užasno smrdi.

S olakšanjem trčim gore uz stepenice, mama stoji na svetlu u vratima i smeši mi se.

Ona je u beloj kecelji, čak s čipkastom tračicom na grudima.

Mama je lepa kao princeza.

Samo jedno zbunjuje: izgleda da princeze imaju svetloplavu kosu, a mama ima vesele crne lokne, zahvaćene otpozadi sa dve ukosnice…

Siromasi su nestali nedugo pre praznika koji sam veoma dobro zapamtila.

Otac me je vodio za ruku po iskićenom gradu, svuda su bili postavljeni kosi crveni krstovi.

Tada sam počinjala da razaznajem slova i pitala sam oca zašto je svuda napisano „ha-ha-ha…“ on me je razdraženo povukao za ruku i zatim objasnio da ti kosi krstovi označavaju cifru trideset.

Tog dana uveče, dok sam ležala u krevetu, čula sam kako mama govori ocu:

– Ne, ne razumem, odbijam da razumem, kome su oni smetali…

– Grad su očistili za praznik… – objasnio joj je otac.

Prevod s ruskog: Neda Nikolić Bobić

Autorka je velika ruska književnica, jedan od najvažnijih autora savremene svetske književnosti, čija je knjiga priča „Prvi i poslednji“ objavljena nedavno u izdanju Arhipelaga.