Granice prelazi telenovela, hrana i turbo folk

U Hrvatskoj se ove godine, kako on kaže, nakon dugo vremena, pojavio film koji evidentno ima takav „nacionalistički“ narativ, a to je „General“, dok je u Srbiji takvih slučajeva više bilo na televiziji. Jedno je sigurno, ako je to vladajuća politika ona će svoj refleks imati i kroz nekoliko godina kreirati takve filmove i serije.

Pavičić podseća da u zavisnosti od vremenskog perioda postoji razlika u tome koliko se i dalje ratna tematika iz devedesetih „provlači“ kroz naše kinematografije. Bila je aktuelna u filmovima iz devedesetih, misli on i dodaje da kinematografija sa naših prostora za temu uzimala sve ono ono što je dalje usledilo u politici.

– Kako su došle dvetisućite – taj period koji smo nazivali „normalizacijom“, filmovi su se počeli menjati. Puno su više pravljene individualne drame, a ako su se i bavile ratom, to je bilo sa nekom retrospekcijom, moralnim krizama, propitivanjem vlastite pozicije. Imali su neku vrstu „pogleda u ogledalo“. Naravno, tada je to bio dominantni pojam politike u obe države i refleksija te vrste postojala je i u politici – primetio je Pavičić i pojasnio da se u tom momentu, u obe zemlje urušila gledanost domaćih filmova pa su zato filmovi bili upućeniji na stranu publiku i na festivale, gde je bilo interesovanja za tu tematiku koju su kreirali tada postojeći tržišni i politički faktori. Međutim, Pavičić je primetio da ti faktori više ne postoje i da je u obe zemlje nacionalizam ponovo vladajuća ideologija.

– Ideologija i konkretno vlast uvek ima uticaja na kulturu, pre svega zato što je ona plaća odnosno finansira. Dakle ona ima mehanizme da utiče direktno i kreira političko ozračje. To pogotovu vredi za umetnosti koje su vezane za finansijske resurse, kao što je film – ukazao je Pavičić.

Konstatujući pomak u „trendu“ prema liberalnim populističkim nacionalističkim politikama on ukazuje da je pitanje povratka nacionalizma u obe zemlje puno šire, pa tako možemo da se zapitamo zašto se ono dogodilo i u Americi, Britaniji, Mađarskoj, Poljskoj…

– Ono što se dogodilo u Hrvatskoj i Srbiji samo pokazuje da su te dvetisućite više bile u nekoj meri iznuđene, nego što su bile autentično posledica refleksije i samospoznaje. Više ne govorimo o tome da je u Hrvatskoj to bio rezultat činjenice da je bila kandidat za ulazak u Evropsku uniju pa se morala pretvarati da je odlikaš, dok se Srbiji činilo da joj se takođe smeši brzi ulazak. U situaciji kada je Hrvatska unutra, a kad kad je Srbiji to nešto što je na jako dugom štapu, onda ta vrsta valcera u kojem plešete po tuđoj muzici zapravo ne ide – primetio je Pavičić.

Rezultate koje je na Hrvatsku imao ulazak u EU podelio na nekoliko faktora i primetio da su „filmaši“ mnogo ranije već bili tamo zbog „Eurimaž“-a i „Krijejtiv jurop“-a.

– Povodom filma se ništa nije promenilo, jer su filmaši u EU bili puno prije nego ostatak društva. Hrvatska je strašno profitirala od tadašnjeg projekta medija i od Eurimaža u periodu pet do sedam godina prije ulaska u EU – popravila kinomrežu, digla festivale i tehnički se opremila. U tom smislu jeste profitirala jako puno. Ali to je bilo prije ulaska – kazao je Pavičić.

Prema njegovim rečima i društvo u celini profitiralo je ekonomski. Veliki deo javne potrošnje se prebacio na javne fondove, muzeje, tematske parkove, etno sela biciklističke staze, ali što se tiče nekakvog ideološkog razvoja i dominantnog „majndseta“, on smatra da je Hrvatska čak i nazadovala.

– Imali smo taj period kada ste se morali pretvarati da ste odlikaš jer vas je neko pazio i mjerio pa ste hteli biti bolji nego što jeste. Međutim, što bi moja koleginica rekla: Kada uđu u Evropsku uniju onda se svi odjedanput pretvore u Borate – citirao je Pavičić, koji je primetio da u tome Hrvatska nije izolovan slučaj, već su tu i Poljska, Mađarska… i na osnovu tog iskustva zaključio da postoje „sistemski feleri“.

On je povodom koprodukcije i saradnje Hrvatske i Srbije na filmu istakao da se filmaši ne daju.

– Činjenica da je film „General“ prošao jak loše kod žirija u Puli i da je zapravo u filmskoj zajednici prezren na neki način, pokazuje da se filmaši ne daju, jer su prošli jedan period jako teških pritisaka, više vaninstitucionalnih – dakle ne toliko od vlasti, već veteranskih udruženja i desne scene. To ih je jako ogorčilo. Stvorili su prema tom političkom spektru jedan grupni, konfliktni odnos. Mislim da u neku ruku postoje i elementi autocenzure, ali postoje i elementi neke vrste prkosa, jer ih je to nepravedno šikaniranje grupno uzrujalo – rekao je Pavičić, a u vezi koprodukcije dodao da ih je bilo, da ih još uvek ih ima i da će ih biti.

Istakao je da je koprodukcija značajna i kao razmena talenata, glumaca, snimatelja, jer u jakoj meri pomaže kvalifikaciju za „Eurimaž“ jer je potrebno da zemlje prirodno imaju saveznik sa kojima dele teme i kontekst. Ono šta je primetio kao problem jeste da koprodukcije sve manje proizilaze iz suštinskih interesa same publike.

– Sve manje je Hrvatskih filmova koji su u Srbiji u normalnoj kinomreži ili obrnuto. Nekad Hrvatski filmovi nisu bili toliko popularni u Srbiji, dok su Srpski filmovi, kao i muzika, u Hrvatskoj bili jako popularni. Prošle godine, dosta indikativno, samo su dva srpska filma igrana u hrvatskim kinima „Južni vetar“ i još jedan, i ove godine isto – „Teret“ i „Taksi bluz“. Pri tom nisu bili naročito gledani – primetio je filmski kritičar.

Pavičić je dodao da je na polju muzike situacija potpuno drugačija jer trep, folk, zvezde u Zagreb dođe da čuje i po 15 do 16 hiljada ljudi.

– Dosta sam pričao sa Teofilom Pančićem i dosta smo se zafrkavali oko toga, kao, „kultura da li prolazi granice“? – Da, ali više ako je loša. Indikativno je ako imate obrnutu piramidu. U najelitističkijim i socijalno kulturnom polju najuzvišenijim delovima kulture, kao što je književnost, zapravo je najmanje krosovera, a najviše u jeftinoj muzici telenovelama.. i naravno hrani. Pred bazičnim stvarima padaju sve ideologije – konstatovao je Jurica Pavičić.