Inkvizitori

Velika španska mističarka i poznati romanopisac živeli su u različitim epohama i, osim zajedničkog jevrejskog porekla, nisu delili ista verovanja ni intelektualne nemire.

Međutim, ako kontekstualizujemo neke od njihovih zapisa, pronaći ćemo skrivenu nit: strah da se ne upadne u jeres ili zastranjivanje koje je Sveta služba surovo kažnjavala, u jednom, a u drugom slučaju zbog urođene krivice uzrokovane njihovom nečistom krvlju u očima nacističke ideologije.

Ta nit je tanana, ali postoji. Dovoljno je uporediti tekstove sabrane pod naslovom „Ispitivanje svedoka“, u „Peščaniku“, poslednjem delu veličanstvene trilogije Danila Kiša, sa Ispovestima svetice iz Avile.

„Peščanik“ predstavlja, kao i prethodna dela u okviru ciklusa posvećenog liku Eduarda Sama i njegovoj porodici, složenu arhitekturu satkanu od četiri različita narativna toka u svakom poglavlju – „Slike s putovanja“, „Beleške jednog ludaka“, „Ispitivanje svedoka“ – koja mogu da se čitaju samostalno, ali čiji nam se domet otkriva tek kada ih sagledamo u celini.

Autor „Peščanika“ je antipod epskom pripovedanju svojih srpskih kolega, a ono podrazumeva da se zbog pripadnosti zajednici junaci podvrgavaju zakonima njene istorijske sudbine (nobelovac Ivo Andrić ne beži u potpunosti od pomenute epike, presvučene u slučaju njegovih imitatora u jeftin lirizam).

Kao pripadnik manjine (jevrejske) iz mešovite i ekscentrične regije (Vojvodine), Kiš nam, kroz svog junaka Eduarda Sama, posredno i iz različitih perspektiva pripoveda o dramatičnim događajima u svojoj zemlji tokom Drugog svetskog rata, lucidno i odmereno, bez ikakve patetike i patriotskog naboja.

Njegova jedinstvenost i odsustvo verovanja i ideologije sprečavaju ga da se pridruži nekom „mi“ nasuprot nekom „oni“.

Pod maskom tobožnjeg ludila (njegova skrenutost je oblik zdravog razuma naspram slepe ostrašćenosti ljudi oko njega) on sažima događaje nakon Hitlerove invazije (kolaboracija jednih, otpor drugih, pogromi), halucinantno poput Goje i njegovih delirijuma iz kojih se rađaju čudovišta.

Majstor eliptičnosti u svom stvaralačkom postupku, Danilo Kiš destiluje kap po kap proganjanje jevrejske zajednice, kojoj pripada Eduard Sam, tokom perioda pre nego što je deportovan u koncentracioni logor, što je bilo tzv. konačno rešenje.

Jedan zapovedni glas, neutelotvoren, bez ikakvog konteksta (pisac prepušta čitaocu da ga sâm dočara) neumoljivo ponavlja ista pitanja: šta je video, šta je osećao, šta je prigovorio, šta mu je još privuklo pažnju, šta se zatim dogodilo, je li zaboravio da izgovori molitvu i da zahvali Jehovi?

Nevidljivi islednik ne odustaje u svom izopačenom nastojanju da izvuče informacije, da prodre u njegove misli i osećanja, uprkos njihovom detaljnom prikazu, ne štedeći ni najmanji detalj koji se odnosi na takođe nevidljivog ispitanika.

Čitalac primećuje da je revnost Velikog inkvizitora svojstvena svim totalitarnim sistemima, opsednutim snažnom željom da se raskrinkaju osumnjičeni protivnici, što zbog svojih ideja, što zbog nečiste krvi, a vrlo često zbog oba razloga.

Kako vidimo na osnovu zapisnika brojnih inkvizicijskih procesa, reprodukovanih u obimnoj savremenoj bibliografiji, optuženi za jeres, bez ikakvog ozbiljnijeg dokaza sem prijave anonimne zlonamerne osobe, upušta se u minuciozno ispitivanje savesti: sastavljaju iscrpan spisak onih koji su, iz ovog ili onog razloga, neprijateljski nastrojeni prema njima, pa njihovoj zlonamernosti pripisuje pobude za navodnu optužbu.

Kao i u romanu Danila Kiša, uhvaćeni u mrežu Svete službe nisu odgovarali usmeno nego napismeno tokom preliminarnog postupka pre zvaničnog ispitivanja, zbog čega ih Servantes naziva „budnim stražarima naše vere“.

Prevod sa španskog: Biljana Isailović

Autor je jedan od najznačajnijih španskih romansijera, čiji je tekst objavljen u „Knjizi o Danilu Kišu“ u izdanju Arhipelaga.