INTERVJU Aleksandar Šurbatović: Ovi protesti su mnogo savršenija varijanta protesta iz ‘96.

Ovaj roman prati pet dana u životu troje mladih ljudi koji su se našli usred beogradskog grotla krajem decembra 1996. NJihove porodice, lični odnosi, država, sve se raspada u suludom vrtlogu balkanskog dans makabra.

U razgovoru za Danas Aleksandar Šurbatović govori o svom romanu, studentskim protestima nekad i sad, o temama kojih se dotiče ili ne dotiče savremena srpska književnost…

*Studentski protesti 1996. jedna su od tema vašeg poslednjeg romana, kad ste ga pisali studentske proteste koji se trenutno dešavaju nismo mogli ni da zamislimo, a evo događaju se, jeste li bili prorok?

– Dešavaju se, da. Pa iskreno ne, apsolutno mi nije palo na pamet, nije mi palo na pamet prvo da je ova vlast uopšte ugrožena, da postoji neko ko može da je ugrozi, a još manje mi je palo na pamet da će studenti biti ti koji će je ugroziti. Ceo taj proces intenzivnog učestovanja u studentskim demonstracijama od 92. pa dok god su trajele do kraja bili su priča za sebe. Nikada me nije palo na pamet da može ista stvar da se ponovi, ne samo da se ponovi, nego da evoluira do nesućenih granica i da postane mnogo savršenija varijanta naših protesta. Nema nikakvih proročkih javljanja, niti sam mislio da će moj roman sa te strane da bude uopšte aktuelan. Zanimljivo je da su mi neki ljudi rekli da je to tema koja nije više inspirativna, da više nikog ne zanimaju devedesete, a ja sam s druge strane bio uveren kako ne možeš napisati dobar roman o nekoj istorijskoj temi, a da nemaš određenu istorijsku distancu u odnosu na tu temu. Roman sam počeo da pišem 1997. odmah nakon onih demonstracija i pisao sam ga do danas. Skoro 30 godina. Najviše sam zapeo u zadnjih dve do tri godine zato što sam osetio kako je ta distanca sada već dovoljno velika i kako sam ja dovoljno zreo da mogu objektivno sagledati čitavu situaciju i na mnogo objektivniji način da se bavim i nama i onim duhom vremena u kome smo živeli i u kojem se to sve dešavalo.

*Kad spominjete duh vremena, da li ste zato namerno ubacili fotografije kao deo narativnog postupka?

– Fotografije su poslednje ušle u roman. Vrlo interesantno. U jednom trenutku sam pomislio da sam roman nije dovoljno ličan, koliko ja mislim da bi trebalo da bude. S jedne strane, zaista nisam ljubitelj autofikcije i prenošenja ličnih iskustava u fikciju koju bi trebalo da čitaju drugi ljudi. S druge strane opet ako pišete knjigu koja nije na suštinski način vezana za vaše iskustvo življenja, onda to neće da bude dovoljno iskren i dobar roman. Onda kad sam pogledao čitav roman pomislio sam, osim što sam neke situacije iz sopstvenog života uključio u roman, generalno roman nije dovoljno ličan. To je bio jedan razlog zašto sam uključio fotografije naknadno, a drugi razlog je zato što je glavna ideja bila ne da to bude roman epohe nego porodični roman. Tako sam ga zamislio. Ako gledate fotografije i pažljivo ih iščitate, videćete da su u stvari to slike iz porodičnog albuma, jer iza svakog od junaka je njegova porodica koja je u stvari glavni protagonista romana. Imamo tri porodice koje se raspadaju, ali to je ono što je nama vreme i uradilo. Učinilo je da nam se ne samo država raspadne, nego da i osnovno suštinsko društveno tkivo, porodica, krene da se raspada i da se deli na one koji su za i protiv tadašnje politike. I u stvari taj malignitet vremena se preneo, nažalost, metastazirao je na to unutrašnje tkivo našeg naroda.

*Kako ste uspeli da izbegnete nostalgiju kojoj se pribegava kad se piše o pršlosti?

– To je bilo vreme kad je inflacija bila “milijardu” posto, kad su se vodili ratovi svuda oko nas, a kad smo većinu našeg vremena provodili na ulicama i šibali se sa policijom. I kad čovek porazmisli za čim bi onda bio nostalgičan. Najgore vreme u kojom je čovek mogao da odraste i da postane čovek. To je moj period života od 18. do 30 glodine. Srećom, ja sam bar do 18. imao jedno divno detinjstvo, odrastao sam u relativno normalnoj državi, u relativno normalnoj porodici, kao što je i svaka prosečna porodica samo relativno normalna. Imao sam sećanje, imao sam neki reper kako to treba da izgleda. Ne znam kako je sada ovim klinicima koji danas protestuju, oni koji su rođeni 1993, 2005, 2007. Ko je njihov reper normalnosti? Prosto ga nemaju. Dok smo ga mi sa druge strane imali. Zato me toliko i zadivljuju iz dana u dan.

*Čini se da ga danas nema…

– Mislim da je pre u pitanju ideja kako biti normalan, šta znači imati porodicu i šta se u porodici radi, a šta ne. U normalnoj porodici se ljudi ne svađaju zbog politike, bar ne na krv i nož. Znam mnogo porodica koje su se posvađale baš na tom nivou. Odrastao sam u u stabilnom porodičnom okruženju pa je i kod mene to počelo da se dešava, ni moja porodica nije bila imuna na to, pa smo počeli da se svađamo oko politike. I tada mi je bilo jasno, a kamoli danas, koliko je to nenormalno da se deca ozbiljno svađaju s roditeljima zbog politike.

*Zašto se o tim suštinskim temama u savremenoj srpskoj književnosti skoro uopšte ne piše?

– Mislim da je problem uopšte savremene srpske književnosti da definiše šta su suštinski toposi književnosti, šta jedno književno delo čini substancionalno bitnim. Uglavnom se piše o narodnim herojima, idolima, o Teslama, o Andrićima, o svemu, a najmanje o onome što nas se suštinski tiče. Taj neki unutrašnji krug svodi se na nekakvu autofikciju koja u pravilu uvek vrlo dosadna i neinspirativna. Kao umetnik koji želi da se bavi bitnim stvarima, treba da znaš da definišeš šta je u stvari bitno, kako sebi tako i svetu koji te okružuje. LJudi definišu bitne teme za svet ili bitne teme za njih same, ali nikako ne mogu da nađu taj zajednički sadržalac koji je bitan podjednako za sve, a upravo to je ono što književnost čini relevantnom. Ako dobar pisac uspe to da definiše, da kaže, ovo što se meni desilo bitno je za čitav svet, ne zato što sam ja tome doprineo, nego zato što je to univerzalno bitno, onda je na dobrom putu. Onaj ko to čita mora da doživi neko poistovećenje. Uvek zamišljam čitoca iz Kine, iz Kanade, iz Afrike i razmišljam da li sad neki Kanađanin koji ovo čita može da shvati koliko je nešto što prikazujem bitno za moje junake. Živeo sam deset godina u inostranstvu, pa mi je možda i zbog toga lakše u tim stvarima.

* U romanu i spominjete odlazak.

– Tako je. Ima tu biograskih elementa. Ja sam zaista ubrzo posle tih demonstracija i otišao iz zemlje, bio sam oteran na sve moguće načine i nisam se vraćao na narednih deset godina i tih deset godina je ona žrtva koju sam ja prineo ovoj zemlji. Za tih deset godina jednom sam video majku, jednom sam video brata i nijednom oca.

* Verovatno negde u Mađarskoj?

– Ne, u Holandiji. Bilo je teško dobiti vizu za njih, skoro pa nemoguće, pa na kraju su mama i brat uspeli da me posete po jednom, a otac nijednom. Ali ono što je važno jeste da sam ja u stvari izgubio deset godina, suštinski bitnih godina odnosa sa mojim porodicom. Na stranu telefonski pozivi, mejlovi, prepiska … Ali ti si izgubio deset godina onog ljudskog dodira sa svojim najbližima. I kako se to nadoknađuje. I onda ti pomisiš, uh, pa to je stvarno velika žrtva.

*I vaša i njihova…

– Tako je, njihova još veća, zato što su bili zrelji i znali su koliko je to mnogo. Trebalo je ipak da dođem u neke godine i shvatim kako nisam besmrtan, život neće večno trajati, deset godina nije mala stvar. Trebalo je nekim čudom znati: kad odem iz zemlje stvari se neće završiti za dve do tri godine. Jer krećeš sa tim, za dve do tri godine ja ću se skućiti i biću dovoljno jak da mogu da dovedem roditelje ili bar da stvorim uslove da oni redovno dolaze kod mene. To se naravno nije desilo, jer je svet ustrojen tako da ako se buniš protiv njega, on će naći način da te kazni za to. To je ono što se meni desilo.

*Kakvo je bilo iskustvo povratka posle deset godina?

– Ne znam sad koliko ga spominjem u romanu… Mislim, roman temetizuje šest dana 1996. godine, od 20. do 25 decembra.To je realno vreme dešavanja. Imam flešbekove koji sežu unazad 30 godina, ali malo toga ide u budućnost, jer to je perspektiva kada je budućnost bila potpuno neizvesna i posle izvesnog vremena nismo mogli ni da je zamislimo, a da to ne bude naučna fantastika. Tako da… iskustvo povratka… u jednom trenutku mislio sam kako nikada neću više da se vratim, bio sam ljut na ceo svet, posebno na svoju zemlju, zato što mi prosto nije obezbedila osnovne uslove normalnog života. Nisam bio bih neki kriminalac, neki probisvet… Ako ti sebe postaviš kao najobičnu prosečnu osobu koja zahteva da živi normalno… Nije to neki uslov o kome se pregovara, nego je to zahtev, jer ti moraš imati normalno okruženje da bi ti život bio normalan. Ako ne želiš normalan život, onda ni sam nisi normalan. Mislim da naša aspiracija ka normalnosti i dan danas traje, da se iz njega u stvari generiše ta pobuna, ta upornost i odlučnost koji danas kuljaju iz mladih ljudi, on se generiše iz te osnovne, sumanuto jednostavne želje da živimo normalnim životom. Da živimo od svog rada, da imamo normalne odnose, da politika suštinski ne određuje naše živote, da smo oslobođeni korupcije, bar na nivou koji neće tragično uticati na naše živote. To nam ova država skoro nikada nije priuštila. Najosnovnije uslove nekog normalnog života.

*Budući da ste i izdavač kako vidite stanje u svetskoj i srpskoj književnosti, u vreme kad se romani pišu vocapom?

– Da se zadržimo na našoj književnosti. Mislim da je srpska književnost staromodna u svojoj težnji ka eksperimentu. Zarobljena je u postmodernističkoj estetici. Moderan roman, ne modernistički nego moderan, aktivno je eksperimentisao sa formom u periodu od 1920. godine do 1990. Bilo je naravno uspešnih eksperimentalnih romana i posle toga, ali generalno to je period koji pokriva nekih 70 godina modernizma i postmodernizma koji se bavio eksperimentisanjem u jeziku, u formi, naratološki… I sad, ako pogledate da je vrhunac tog eksperimentisanja bio između ‘65. i ‘75. vidite koliko je vremena prošlo od tad. To je 60 godina, a to je period između nekog zrelog Tolstoja i Džojsa. U to vreme, u 19. veku i početkom 20. veka to je bio veliki prostor u kome se književnost revolucionarno preobratila. Ili ako uzmete period pre toga od klasične aristotelovske poetike, pa odjednom dobijemo romantizam, pa realizam. To su svi neki poluvekovni vremenski periodi. Danas vreme deset puta brže teče nego onda. Znači što je nekada bilo šestdeset godina, danas bi trebalo da bude deset, petnaest godina maksimalno. Međutim, nije. Mislim da smo još uvek zarobljeni u tom postmodernističkom. Zaboravili su ono što je osnovno. To je priča, emocija. Gde je nestala priča? Što kaže pokojni Milan Vlajčić, gde je nestao eros čitanja? Kad pišem knjigu, dajem sve od sebe, zamislim čitoca koji će osetiti to uzbuđenje čitanja, koji će imati neku narativnu strukturu pred sobom, koji će se poistovetiti sa likoima, koji žuri što pre da završi poglavlje samo da bi prešao na sledeće, da vidimo šta će se desiti sledeće u knjizi. Danas toga skoro uopšte nema. Skoro da više i ne čekamo da vidiš šta će da se desi sa nekom situacijom ili sa nekim likom, kako će da se razvije, gde će da ode, kako će da završi. Da li je batler ubica? Dao sam sve od sebe, da taj eros čitanja ostane tu, da emocije rade maksimalno. Jer ako emocije ne rade, pa zašto pišemo? Ako ti na emotivnom planu ne razbiješ čitaoce, zašto pišeš uopšte?

Humor je karakteristika inteligentnih ljudi

* Ono što je najdivnije u vašem romanu jeste humor koji je sofisticiran, pomalo jedak, sarkastičan, prefinjen, ali nikada prizeman niti uvredljiv…

– Moj prethodni roman, “Turčin i šahista” dobio je je dosta pohvala po pitanju humora. Videlo se da su ljudi mnogo uživali u tome i govorili su mi da su se slatko ismijali i da je u stvari u savremenoj srpskoj prozi humor skoro pa mrtva kategorija, nepostojeća, sem ako ne ulazimo u neke cinične romane koji možda i nisu baš toliko smešeni, cinizam retko kad može da bude smešen. Ali druga je stvar sa nekom fino izgrađenom kritičkom ironijom i možda nekim benignim šalama. Ne znam, video sam tu svoj prostor, nešto kao: aha, drugi to ne rade, možda tu ima prostora za mene. Osim toga humor je zaista bitan deo mogo života. Mislim da je humor karakteristika inteligentnih ljudi i produhovljenih ljudi. Ako neko nema smisao za humor, dobro se zamislim nad njegovim karakterom i pomislim, ili je suštinski neproduhovljena ličnost, ili oštećena ličnost, nešto ta dva. Humor je nekako izraz duha i inteligencije. Naravno, ima toliko velikih romana koji su oslobođeni humora, ali u današnje vreme postmodernizma, mislim da je skoro besmisleno pisati romane koji su oslobođeni humora.