Da mogu, bio bih sa studentima na protestu: Poslednji intervju Arse Jovanovića čije objavljivanje nije dočekao

Knjigu je posvetio supruzi Ilinki Čolić Jovanović i kćeri Ana Klodiji, i kako je govorio u neformalnom ćaskanju, bilo mu je važno da to pomenem u tekstu, kao i ljude o kojima piše u ovoj knjizi – prijatelje s kojima se družio, umetničke velikane koje je sretao, ali i seljake i ribare s kojima je delio neke, za njega, kako je rekao, važne životne trenutke.

Posebno studente: da su mu njegove godine to dozvoljavale, izašao bi na ulice da protestuje zajedno sa njima, da ih sve zagrli, da im poželi da da im izrastu krila i da lete poput ptica, tako je govorio.

Dan pre njegovog odlaska dogovarali smo se za izbor fotografija iz njegove privatne arhive – insistirao je da objavimo onu iz Rovinja, gde sedi sedi na klupi, sa broda „Galiola”, kao i nekoliko crteža, sugerišući i kako bi trebalo da izgleda „prelom“ strane… Jako smo tužni svi u redakciji Danasa, i želimo da verujemo da će, iako je otišao u svoju poslednju, večnu plovidbu, Arsa Jovanović, umetnik i čovek koji je imao hrabrosti da proživi život kao avanturu, „videti“ ovaj intervju u našem listu. Slava mu!

U svojoj novoj knjizi „Ispreturana autobiografija u 101 sekvenci“, Arsa Jovanović je zapisao:

„Plovio sam često svakojakim prostorima, stvarnim i nestvarnim, onako kako se to događa u snu, tamo gde nema ni vesala ni jedara, po kojima se bespućima svesti – najčešće tamo gde je ono što nazivamo svešću samo površina nad vodenim bezdanom – brodićem uspomena, bez kompasa i bez krme. Ako je bilo šta u ovom literarnom poduhvatu bilo namerno, onda je to bio pristanak da plovim, kako mogu i koliko umem, prepušten nesputavanim ćudima slobodnih misli“.

A nedavno predstavljanje „Ispreturane autobiografije“ našeg velikog pozorišnog, filmskog, televizijskog i radio reditelja, pisca, scenariste, prevodioca, kompozitora i moreplovca, bilo je kulturni događaj koji je pored publike okupio i brojne poštovaoce, poput Vide Ognjenović koja je govorila o njegovoj knjizi, Lordana Zafranovića, Tihomira Stanića…

Ali, sve što se može reći o Arsi Jovanoviću u jednom medijskom „krokiju“, zapravo je vrlo malo u odnosu na to s kakvom je snagom živeo, i na dela koja je dao našoj kulturi – bio je reditelj u Narodnom kazalištu u Zadru i Šibeniku, Narodnom pozorištu i Jugoslovenskom dramskom pozorištu u Beogradu, njegova „Korešpodencija“ u Ateljeu 212 zapisana je u analima ove kuće, radio je u teatrima u Velikoj Britaniji, Njujorku, Bugarskoj…

Režirao je preko 50 TV filmova, drama i serijale emisija koje su Arhivu RTS-a ostavile neprocenjiv materijal, njegove eksperimentalne radiofonske kompozicije osvajale su svetske nagrade, a kao muzički lajt motiv „prisvojio“ ih je slavni Terens Malik za svoje filmove „Tanka crvena linija“, “Drvo života”, “Ka čudu”, “Knight of Cups”, “Voyage of Time”, ‘Skriveni život”…

Novo izdanje Jovanovićeve „Ispreturane autobiografije u 101 sekvenci“ (izdavač je Udruženje za kulturu povezivanja „Most art Jugoslavija“), vodi nas kroz njegovu uzbudljivu životnu avanturu, otkrivajući nam čudesni svet moreplovca kome su sva mora i okeani domovina. A u tom svetu, pored umetničkih velikana s kojima se družio, srećemo i dunavske i primorske ribare, reku Resavu i resavske seljake, svedočimo raspravi o ponižavajućem položaju čoveka u nehumanim sistemima, u socijalnoj nepravdi, u političkim i verskim ideologijama, u isključivosti…

U poslednjem razgovoru za Danas, Arsa Jovanović je govorio i o tome kako se drznuo da napiše ovu knjigu, govorio je o Siru Tajronu Gatriju, Josipu Kulundžiću, Mihizu, Džonu Hjustonu, Kišu, Vladi Petriću.., o Srbiji koja je sa ovom vlašću stigla do smradnih propadališta…

Zašto se svoju knjigu nazvali „Ispreturanom autobiografijom“?

– Kada sam se drznuo da pišem o svom životu, u mojoj svesti dugo nije bilo slika iz mog detinjstva. Jedna za drugom navirala su sećanja iz kasnijih perioda. Odrekao sam se hronologije i uhvatio se za prvu od bezbrojnih epizoda, otimao se od drugih koje su mi se uvlačile u površinu svesti kao oni što se kače za voz u pokretu. Nemački filozof i teoretičar umetnosti Piter Slotrdajk rekao je da autobigrafije nemaju početak i kraj. Početak jer ne možemo da odredimo trenutak svesnosti našeg prisustva u ovom svetu, kraj jer ne znamo kad ćemo ga napustiti.

Prepustio sam se neprevidivim ćudima toka svesti do onih granica do kojih dopiru ”trenuci svesnosti”. Ispreturanost prohujalih događaja, kao u nekom lutrijskom bubnju, menja se brzinom koju je teško kontrolisati. To je prvi, turbulentni period rada na rukopisu. Drugi je smireniji. Vreme posvećeno dramaturgiji knjige.

Autobiografije uglavnom asociraju na nostalgiju, ne tako retko i na patetiku, pa i neku dozu narcizma autora, a Vi ste prevazišli žanrovski okvir i „ispreturali“ sve što ste mogli – kroz svoje dnevničke zapise ispisali ste uzbudljivu storiju o umetnicima i umetnosti, o ljudima koje ste sretali, o prijateljima, porodici, o morima i rekama kojima ste plovili, o vremenima ratova i poratnih promena, o nekadašnjoj Jugoslaviji, o Beogradu i Rovinju, o biljkama, kulinarstvu…Šta je bila Vaša namera kad ste krenuli da pišete ovu knjigu?

– Nije postojalo ništa što bi se nazvalo namerom. Namere nastaju kalkulacijom površinske svesti. Ako je bilo kakve namere, onda je to bilo nastojanje da se oduprem agresiji površinske svesti, da se koliko mogu prepustim unutarnjim bujicama njenih donjih slojeva, Iz njih su na mahove bljesnuli događaji, prizori, glasovi, višeslojna osećanja koja iz svoje skrovitosti nikad ne bi, da sam ”imao nameru”, izronila na površinu.

U Vašoj knjizi „srećemo“ uzuzutne stvaraoce i ljude s kojima ste delili život – Huga Klajna, Vjekoslava Afrića, Josipa Kulundžića, Vladu Petrića, Borislava Mihajlovića Mihiza, Danila Kiša, Džona Kejdža, Dragana Babića, Liv Ulman, Borislava Pekića, Danila Batu Stojkovića, Jagodu Buić, Kirka Daglasa, Milana Vlajčića, Džona Hjustona, Terensa Malika, Mirjanu Miočinović, Boru Ćosića… Možete li da izdvojite šta je ono najvažnije što ste Vi doživeli ili naučili u druženju i susretu sa njima?

– Vaše me pitanje dovodi u nedoumicu. Mnogi od nas godinama ”dele život” sa osobom, ili osobama, a da su na kraju malo šta ”naučili”. Ostalo je toliko malo tragova. Ako bismo pokušali da do tih tragova dođemo zalautali bismo u nigdninu, Ako čovek, ili žena, sa nekim deli krevet, tanjir i kašiku, to još ne znači ništa. Neki kratkotrajni susreti ostavljaju mnogo dublje ožiljke. Kao mlad čovek, reditelj-početnik, imao sam priliku da nekoliko sati proverem sa mitskim Sir Tajronom Gatrijem. Duboku je brazdu u meni uzorao taj slavni Englez. Josip Kulundžić podučavao me je režiji. To je vreme mladosti kada su filteri propusni.

Sa Mihizom sam se družio i na kopnu i na moru, brazdi je mnogo, nisu duboke ali imaju poseban šarm. Dublje su one koje je prepiska i saradnja sa Terensom Malikom orala po mojoj svesti. Kirk Daglas mala je i beznačajna anegdota. Jednog ručka sa Džonom Hjustonom sećam se sa smeškom. Snimanje Džona Kejdža u Muzeju Savremene umetnosti, i ručak sa njim, nezazboravan je doživljaj i ne može se opisati u jednom intervjuu. O tome bih mogao napisati knjigu. Intervju nikad. Rado se i često sećam mog druženja sa čudesnim Vladom Petrićem. U knjizi sam mu posvetio nekoliko stranica. Moj porodični život oblio je moj život i spolja i iznutra, to je moje najdragocenije blago.

Štampanje knjige donacijom je pomogao Terens Malik, jedan od najavangardnijih i najkontroverznijih filmskih reditelja današnjice s kojim ste godinama sarađivali. Kako je biti prijatelj sa njim?

– Zašto me to pitate? Zar je to neko veliko čudo što sam sa jednim filmskim magom sklopio prijateljstvo? Dugo je Terrence, ili Terry kako ga mi prijatelji zovemo, za svoje filmove koristio fragmente mojih elekro-akustičkih (akuzmatičkh, radiofonskih ili kako već imenuju ovu umetnost zvuka) . Tako je jedna poslovna veza prerasla u prijateljstvo. Uprkos svojoj veličini, Terry je izuzetno skroman, povučen, neko bi rekao stidljiv. Nikada našu prijateljsku i poslovnu pepisku ne bih publikovao, jer bih ga time povredio. Pomogao mi je pri izdavanju moje autobiografije a kada sam mu poslao stranicu na kojoj se zahvaljujem što nam je pomogao – nije odgovorio. Uveren sam da mu se nije dopalo što sam ga pomeno kao dobrotvora. Takav je Terence Malick, autor čudesnih filmova. Ostavimo ga na moru.

U „Ispreturanoj autobiografiji“ su i Vaš prvi čamac Kombinat Sporta i Vaše prvo bekstvo na plovidbu niz Dunav, brod „Galiola” s kojim ste kao u nekom grčkom epu plovili mnogim morima, upoznavali ćudi njegovih dubina i ljude raznih nacionalnosti, vera, kultura… Da li je život zapravo plovidba?

– Život jeste plovidba ako to primenimo kao metaforu. Ali stvarne, nemetaforne plovidve, jesu život. Život, koji je ne tako retko, mada ne uvek,
svojom intenzivnošću (rado bih koristion bolju reč) nadmašuje život na kopnu. (Da li ga nadmašuje?) Beskrajna raznolikost života na kopnu i života na moru sprečava me da pravim granicu između ova dva oblika života. Postoje avanturističke plovidbe i u duhovnom životu. I Prust je moreplovac, i Leonardno plovi. Ima takvih moreplovaca i među našim pesnicima. I među ljudima koje nadmeno nazivamo običnim.

Priče, legende o moreplovcima su romantizovane. Često i banalizovane. Oba pomenuta moreplovstva pokreće ista čovekovu potreba za otkrićima, za novim i složenijim oblicima života. U mom slučaju, više od svega bio je to pokušaj bekstva od banalnosti svakodnevice, izvlačenje iz društvenih i inih baruština u koje nisam želeo da utonem. Da nemam toliko godina koliko sam ih naređao, danas bih, radije nego ikad, otplovio do kraja sveta ukoliko i taj kraj sveta nije zagađen. Od svih živih bića na ovoj majušnoj planeti jedino su biljke i životinje sačuvale svevišnji razlog svog postojanja.

Još od prvog bekstva gumenim čamcem, Rovinj je bio Vaš cilj, potom i matična luka, i drugi dom od ratnih devedesetih. Zašto su baš Rovinj i Istra postali neko mitsko mesto u Vašem životu?

– Pa život je kao kockarnica. Igrate na jedan ili drugi broj pa dobijate ili gubite. Mogao sam izvući i Ameriku ili Novi Zeland. Srećom nisam. U opštem zanosu preseljavanja iz ovog prašnjavog i suvog sveta (metafora!) otišao sam sa majkom u Rovinj. Podsećam Vas da je posle istorijskog meteža oko Zone A i Zone B Istra pripala Jugoslaviji. Iz mnogih istarskih mesta, u novim istorijskim okolnostima, domorici italijanske narodnosti, odselili su se (da ne kažem pobegli) u svoju matičnu zemlju Italiju a svoje kuće ostavili praznim. Nastao je vakum kome se nije moglo odupreti.

Vakum koji je preko noći počeo da usisava ljude iz mnogih krajeva nekadašnje zajedničke otadžbine. Dogodilo se pritom, da se među ”usisanim” našlo mnogo sprskih umetnika. Rade Konstantinović, Mića Popovič, Zora Matić, Bruno Mascareli, Bora Ćosić, glumci, kućnici i beskućnici kao i mnogi drugi pa je tako nastala čuvena Rovinjska umetnička kolonija. Sa vodom sam se orodio još dok sam učio da plivam u reci Resavi pod zidinama Manastira Manasije pa sam tako odlazak u Rovinj osetio kao neki poziv iz iskoni da se vratim vodi.

Kao profesor na Fakultetu dramskih umetnosti obrazovali ste brojne generacije studenata. Kako doživljavate današnje studente i njihove proteste, koliko je njihova lepota i Vas iznenadila?

– I da svojevreno nisam bio profesor glume na FD-u, osećao bih se delom te čudesne pojave. U jednom narodu, oprostačenom kao nijedan narod za koji znam, ovde, na korak od srca Evrope i onoga što nazivamo civilizacijom, sa međuponorom koji nas sve nepovratnije udaljava od te Evrope, dogodilo se nešto što više priliči književnoj fikciji nego stvarnom životu. Da se sve ovo nije zaista desilo, da je bilo puka konstrukcija nečije litararne fantazije, ne bih pomislio da bi se tako nešto u živoj stvarnosti uopšte moglo dogoditi. A dogodilo se. Ne napušta me misao da je reč o čudu.

Možda se i u ljudskoj prorodi nalaze skriveni mehanizmi samoodržanja koje ima jedno jabukovo drvo iz Južne Amerike o kojem sam ovih dana čitao. Stablo na samrti rađa najlepši i najbogatiji rod u svom višedecenijskom životu. Strepim da bi takav rod ovde proždrale zveri što su iskopali smradne jame sopstvenom narodu. Da me godine nisu lišile mladalačke pokretljivosti, otišao bih u to razdragano nasmejano jato da ih zagrlim, da poželim da im izrastu krila, da sve što je ostalo čestito izdignu iznad svih smradnih propadališta a graditelje njihove ostave da plove u baruštini svog izmeta.

Rođeni ste u Kraljevini Jugoslaviji, imate iskustvo života u svim sistemima. Gde smo kao zemlja i kao narod stigli sa ovom vlašću?

– Ovih dana jedan jagodinski kvartet iz Sela Ljube (porodica Jokić, ded, sin i unuk) upao je u septičku jamu i smrću u fekalijama završio svoje
živote udišući gas amonijak. Simbol potonuća cele zemlje Srbije u masovnoj grobnici kakvih je malo bilo u istoriji ove unesrećene zemlje. Jame koje kopaju oni kojima je poverena dužnost (oteli su se) da o zemlji vode brigu. O takvim jamama. u Finskoj, Norveškoj ili susednoj Austriji ljudi mogu saznati samo ako otvore kakvu enciklopediju.

Septičke jame u Serbiji, mnoge stvarne a metaforičnih je bezbroj) znane su i učenima i nepoučenima. Zemlja Srbija, sa svoja nekoliko miliona nesretnika, propada nepovratno u ta đubrišta. Nekim čudom iz tog smrada, uprkos amonijaku i fekalijama, niče čudesno cveće jednog drugačijeg sveta. Generacija naših novorođenih spasitelja. Zovemo ih studentima. Oni su više od onoga što ta reč danas znači. Iako su već kročili u predvorje istorije, svoje pravo ime dobiće tek u budućnosti kad se seizmološki potresi, koje su izazvali, jednom smire. Nadajmo se bez
prolivene krvi. To cveće danas miriše. Peva, raduje se. Skače kao neka čarobna loptica-skočica sa energijom koju nismo mogli ni zamisliti kao
mogućnu.

Cvetovi borci čija su oružja igra i smeh. Cvetovi učitelji koji pokušavaju da dovedu k svesti one koji još nisu izgubili dar učenja, uspavane očeve i majke, lobotomirane susede i građane koji se teturaju kao krpene lutke s poslednjim ostacima razuma. Da li će taj omamljujući plesni trans poništiti smrad koji nam zaustavlja dah? Nadam se srećnom ishodu ali ne prestajem da strepim. Ponekad, kao da stiže između jave i sna, izroni preteća Robespijerova senka. Može li ovaj naš narod izroditi takvu grdosiju, Robespijera iz njegovog prvog
juriša na sveuništavajuću autokratiju?

Kad knjiga i pisac postaju jedno drugom stranci

Kakav odnos imate prema Vašoj knjizi sada kada je ona uplovila u čitalačku publiku?

– Napustila me je onako kako knjige napuštaju autore kad ovi završe sa pisanjem. Pisac ostaje sam u ispražnjenim odajama svoje svesti. Knjiga više nije u njegovoj vlasti ako je ikada i bila. Od tog trenutka. život pisca i život knjige razdvajaju se. To je kao rastava braka. Može pisac koliko god hoće da knjigu drži u svojim rukama ali ne može je, koliko toliko, držati u svojoj svesti onako kako ju je držao dok je knjigu pisao.

Knjiga i pisac postaju jedno drugom stranci. Knjiga se useljava u druge glave, prikazuje se tuđoj svesti na način koji se nikad nije prikazivala svom stvoritelju. Neprestana metamorfoza knjige koja prestaje kad više nema čitalaca. Tada nastupa smrt knjige.