foto Aleksandar Roknić DanasU jednom otkosu, nemilosrdna kosa, da joj ime ne ispisujem, sasekla je troje velikana srpske kulture – Ljubomira Simovića uoči Isusovog uskrsnuća, Filipa Davida i Bojanu Andrić nešto pre toga. Troje mojih i naših dragih prijatelja i duhovnih pastira.
Tri prsta sa kojima se krstimo. Vo ime Oca i Sina i Svetoga duha – Amin. Vo ime Ljubino, Fićino i Bojanino. Pokušavamo da se utešimo mislima na nasleđe koje su nam ostavili – Ljubini stihovi i drame, Fićine knjige i Bojanin ”Trezor”. Sve će to oni, koji će se tek roditi, i oni koji će se roditi posle njih – čitati, gledati i pamtiti, ostavljati u nasleđe svojim sinovima i kćerima.
Prepuštam vičnijima peru i pisanju da nas podsete kakva su čudesa ta tri života za sobom ostavila. Mogao bih mnogo toga da ispričam o druženju, o saradnji sa ovom svetom trojkom ali kako iz moje dublje svesti izranja jedna slika, ona koju sam često viđao samo zatvorenih očiju, želim o njoj nešto da kažem zaustavljajući misli o smrti onoliko koliko u ovom trenutku to mogu.
Slika je to stare pisaće mašine Ljubomira Simovića, ona koju sam mnogo puta zamišljao. Davno je već tome kada smo Ljuba i ja vodili česte telefonske razgovore. Opsesija kompjuterima uveliko je već uzimala maha pa je zahvatila i mene. Poželeo sam da, umesto telefonskih razgovora, sa Ljubom razmenjujem pisma pa sam mu predložio da se i on kompjuterizuje. Odbio je.
Pokušao sam još jednom ili dvared ali uzalud. Nije hteo da raskine prisnu vezu sa svojom starom pisaćom mašinom. Ne znam da li je do svojih poslednjih dana ostao veran svom voljenom partneru na mnogobrojnim spisateljskim putovanjima. Predpostavljam da jeste. Ja sam svoju tešku pisaću mašinu stavio u podrum, promenio mnogo komjuterskih naprava. Onako
kako je činila većina. Ali ne i Ljuba.
Dok ovo pišem, negde u nekom svom unutrašnjem sluhu, čujem tiktakanje Ljubine tastature. Muzika koju nijedna kosa neće utihnuti. Izleću iz metalnih dirki ”reči rasadne”. Tako je govorio Ljubin pesnički sabrat Miodrag Pavlović, moj dugogodišnji sused i prijatelj. Reči rasadne. Ljubu će iseliti iz njegove radne sobe u sobu večnu, ostaće pisaća mašina sa bezbrojnim tragovima njegovim na dirkama mašine.
A na tim dirkama nalaziće se reči ”koje nosi ptica”. Ljubin pesnički sabrat pita se ”kako izgleda reč koju nosi ptica”? Sa uzletišta dirki stare pisaće mašine reči Ljubine raznosiće sve ptice sveta onima koji su obdareni da shvate poruke i značenja poezije, da vide reči koje su im ptice donele.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
