INTERVJU Cockney Rejects: Mislim da je prava pobuna danas mrtva

Formirani krajem 70-ih u istočnom Londonu, Cockney Rejects su bili među pionirima Oi! pokreta, fuzije punka, radničke kulture i fudbalske strasti. Njihovi hitovi poput „Oi! Oi! Oi!“, „We Are The Firm“, „Bad Man“, „I’m Forever Blowing Bubbles“ i „I’m Not a Fool“ oblikovali su duh cele jedne generacije i ostavili dubok trag na punk sceni u Velikoj Britaniji, ali i širom sveta.

Autentični, beskompromisni i uvek na strani običnog čoveka, Cockney Rejects su više od benda, oni su institucija. Njihovi nastupi poznati su po eksplozivnoj energiji, sirovom zvuku i direktnoj komunikaciji sa publikom, a ovog novembra Beograd će imati priliku da to doživi iz prve ruke.

Petak, 29. novembra, veče će otvoriti domaće snage PogonBgd.

A pre nego ove legende nastupe, postavili smo im par pitanja, o panku danas, panku juče i panku sutra:

Posle skoro dve decenije konačno se vraćate u Beograd. Kakvu energiju publika može da očekuje ovog puta — stariju, mudriju, glasniju? Ili sve navedeno?

Sjajno je vratiti se u Beograd posle 19 godina. Publika može da očekuje da smo stariji, ali energičniji i mnogo bolji.

Pojavili ste se u Istočnom Londonu u vreme kada su muzika i društvena klasa bili duboko povezani. Kada gledate svet danas, mislite li da pank i dalje govori u ime radničke klase kao nekada?

Iskreno, ne bih mogao da kažem da pank i dalje govori u ime radničke klase kao što je to činio na početku. Svet se toliko promenio od 1977. do danas. I muzička industrija se potpuno promenila. Na novim mladim bendovima je da preuzmu stvar, ali biće im teško da se probiju i da ih ljudi čuju.

Cockney Rejects su uvek bili o ponosu, prkosu i stavu „stoj čvrsto“. Šta je u 2025. godini po vama i dalje vredno borbe?

Za mene je najvažnija stvar za koju vredi boriti se sloboda govora.

Na turnejama ste decenijama, prelazili ste kontinente. Kada pogledate današnji svet, politički, društveno, kulturno, šta vidite? Da li se išta zaista promenilo od ranih dana panka?

Od kada je bend počeo 1979, sve se totalno promenilo. Politički, postoji snažan pritisak na slobodu govora. Društveno, živimo u eri interneta i društvenih mreža. Danas bi bend verovatno imao više uspeha da objavi pesmu na YouTubeu nego na CD-u ili vinilu. Kulturalno, društvo deluje podeljenije nego ikada.

Često se govori da je pank „odrastao“ ili da danas pobuna izgleda drugačije. Da li se slažete, ili verujete da srž panka – bes, iskrenost, energija nikada ne stari?

Pank je definitivno odrastao. Čarli Harper (UK Subs) ima 81 godinu, a većina pionira panka su u šezdesetim i sedamdesetim. Uvek postoje novi talasi. Rep i hip-hop u 80-im su doneli novu eru besa i pobune, kao i neki indie bendovi 90-ih. Verovatno su i oni danas već matori (smeh). Mislim da su pravi angst i pobuna danas, mrtvi.

Oduvek ste pevali o stvarnom životu, fudbalu, prijateljstvu, preživljavanju, lojalnosti. Da li je autentičnost još uvek moguća u vremenu kada se muzika pravi za algoritme i trendove?

Praktično je nemoguće rekreirati istu vrstu muzike i istu emociju kao kad smo počinjali. Autentičnost je teško dostižna jer se svet previše promenio. Pabovi se zatvaraju, odlazak na fudbal danas je katastrofa, kao i mnoge druge stvari. Ljudi su stalno na telefonima i laptopovima, traže informacije i žive u tome.

Oi! pokret često je imao pogrešno tumačenu, čak kontroverznu reputaciju. Kada pogledate unazad, šta ljudi i dalje pogrešno shvataju o Cockney Rejects i o Oi! kulturi?

Oi! je zaista bio pogrešno shvaćen i kontroverzan. Mislim da se to vremenom smirilo. Uglavnom je bio mainstream muzički medij taj koji je napadao, ali većinom su to bili srednjoklasni idioti koji nisu imali pojma kako radnička klasa živi i šta oseća. Ja se lično nikada nisam obazirao na njihova mišljenja.

Vaši stihovi su uvek nosili osećaj zajedništva i pripadnosti, nešto što danas deluje retko. Može li muzika ponovo da ujedini ljude u ovako podeljenim vremenima?

Iskreno, bar u Velikoj Britaniji, ne verujem da muzika danas može da donese ikakvo jedinstvo.

Posle svih ovih godina, kada stanete na binu i vidite publiku kako viče i peva svaku reč, šta vam tada prolazi kroz glavu? Gasi li se taj plamen ikada?

Veoma sam srećan čovek što posle 46 godina i dalje radim ono što volim. Publika znači sve. Ako se vatra u tebi ugasi, treba da prestaneš. Sve drugo bi bilo varanje.

I za kraj šta Beograd može da očekuje od vašeg nastupa u Zappa Barki?

Beograd može da očekuje energičan, strastven i potpuno posvećen nastup. Srpski narod, sa svojom velikom istorijom i strašću, ne zaslužuje ništa manje. Za nas je ogromna čast što dolazimo da sviramo za vas. To nam znači sve.

Bonus video: