INTERVJU Filip Vinogradov: Srpska publika nam pristupa s opreznošću, i voleo bih da u ovoj godini dobijemo malo više njene otvorenosti

Tako smo kao prvi veći projekat ruskih umetnika imali priliku da vidimo ekskluzivnu režiju predstave „Obična priča“ Kirila Serebrenikova, filmskog i pozorišnog reditelja čiju karijeru obeležavaju svetske i evropske nagrade, ali i demokratski građanski aktivizam – najslavniji ruski disident našeg doba poslednje četiri godine živi i radi u Berlinu.

Ova predstava je s velikim uspehom realizovana sa ruskim i našim glumcima, a iza nje produkcijski stoji društveno-kulturna platforma “Drugdrugu”, koja je u našoj prestonici pokrenuta s ciljem podsticanja interakcije i saradnje ruske jezičke zajednice i srpske kulturne sredine.

Sa istim ciljem u Beogradu deluje i Ruski Teatar, jer, kako Serebrenikov definiše raseljene ruske umetnike, „To je jedno pleme. Ti ljudi nastavljaju svoje profesionalno delovanje vezano za pozorište gde god se nalazili, da li u Moskvi, u Beogradu, u Berlinu ili u Hamburgu“.

Ovaj teatar čini nezavisna pozorišna trupa u okviru koje stvara reditelj i scengraf Filip Vinogradov, jedan od njenih osnivača, a među ciljevima koje su postavili, pored stvaranje uslova za integraciju ruskih profesionalaca u oblast kulture i umetnosti u Srbiji, je i borba za individualnost, kreativnost, originalnost i multikulturalizam.

Filip Vinogradov je naš sugrađanin od 2023. godine, diplomirao je na Pozorišnoj akademiji u Moskvi 2012, na eksperimentalnoj katedri na kojoj su zajedno studirali glumci, reditelji i scenografi, u klasi čuvenog profesora Dmitrija Krimova. U Moskvi je bio angažovan kao reditelj i scenograf u više pozorišta, a ubrzo posle dolaska u Beograd režirao je predstavu „Ariadna“, zasnovanu na priči ćerke Marine Cvetajeve, koja odslikava ruku emigraciju i povratak u Sovjetski Savez početkom 20. veka, i sa značajnim uspehom se igra na sceni UK Parobrod.

Vinogradov je u Pozorištu „Bora Stanković“ u Vranju postavio Čehovljevog „Galeba“, na našem jeziku i sa našim glumcima, a onda i site-specific predstavu u hostelu pod nazivom „Misteriozni nestanak Saše Švarca“, kojom je počeo da formira pozorišnu trupu i da radi sa ruskim glumcima koji sada žive u Beogradu.

U junu prošle godine, na sceni Teatra Vuk, premijerno smo gledali njegovu predstavu „Puškin. Slučaj“, na srpskom jeziku, sa našim i ruskim glumcima i ruskim titlovima, koja je dobila odlične kritike.

Nažalost, rad ruskih umetnika koji sada deluju u našem gradu, bez obzira na njihove estetske domete, nekako slabo dopire do šire kulturne javnosti, ostajući kao tema jednog užeg dela struke koja obraća pažnju na njih.

O Ruskom Teatru, izazovima sa kojima se susreću, da li su i koliko pronašli svoj „dom“ u našem društvu i kulturi, u kakvim uslovima stvaraju, i kakvo je interesovanje naše publike za njihov rad, za Danas govori Filip Vinogradov.

Posle vrlo uspešne premijere u junu, vaša predstava „Puškin. Slučaji”, u izvođenju Ruskog teatra u Beogradu, koja je dobila odlične kritike, ponovo je bila pred publikom krajem novembra u Teatru Vuk. Kakva je dalja sudbina ove predstave?

– Naša mala pozorišna grupa funkcioniše kao nezavisni teatar, i na taj način smo zakoračili na teren srpskog pozorišta. To je u velikoj meri bila i nužna mera i prilika da opstanemo u trenutnim okolnostima. Nemamo svoju stalnu scenu, pa se trenutno nalazimo u tom „nomadskom” stanju. Predstava „Puškin. Slučaji“ je izvedena nekoliko puta u Teatru Vuk, na sceni Kult, ali iz razloga koji ne zavise od nas trenutno smo u aktivnoj potrazi za novom scenom.

Za mene je ovo veoma važan projekat, nadam se da ćemo uspeti da pronađemo prostor gde ćemo nastaviti da ga prikazujemo, kako bi se njegova kreativna životna linija nastavila i u 2026. godini.

Vi ste u Beogradu od 2023, a poslednje, sada već gotovo četiri godine, u našem gradu se beleži dolazak brojnih ruskih umetnika.  Na kakav prijem ruska umetnička zajednica i njihovi projekti nailaze ovde?

– Nakon 2022. pozorišna mapa Rusije, a naročito Moskve, značajno se promenila. Što se tiče prijema srpske publike: s jedne strane, on je veoma topao, jer postoji velika ljubav prema ruskoj kulturi. S druge strane, postoji osećaj da je potrebno malo više vremena da se publika i umetnici naviknu jedni na druge: ponekad se čini kao da se „njuše“, šta je to zaista?

Tu su i različiti nijansirani faktori — budući da postoji veliko rusko zajedništvo, mnogo predstava dolazi na gostovanja, igraju se na ruskom jeziku za rusku publiku, i mislim da vrlo mali procenat Srba ide na njih. Druga je priča kada se pokušava da se pozorište pravi direktno ovde, što podrazumeva repertoar i dug život predstave. To predstavlja veliki izazov za mali pozorišni kolektiv.

Koje su najveće prepreke s kojima se suočavate, i šta je ono što najviše utiče na vaš osećaj da ste ovde, ili možda niste, „kod kuće“?

– Ovo je zaista teško pitanje i zahteva detaljan i promišljen odgovor, ali pokušaću. Postoji nekoliko složenosti. Prvo, to je kulturni kontekst sa kojim se pozorište uvek susreće: koje probleme publika oseća u tom trenutku, kakav kulturni i istorijski background ima, po kojim filmovima ili knjigama je odrastala, koje crtane filmove je gledala u detinjstvu…, a ti dolaziš sa svojim iskustvom, svojim doživljajima. Veoma je važno pokušati pronaći tačke dodira kako bi jezik pozorišta postao pravi zajednički jezik. Takođe, postoji pitanje pažnje publike prema tvojim radovima, koju treba zaslužiti, a to zahteva vreme i strpljenje.

Poseban izazov je i to što funkcionišemo kao nezavisni kolektiv, što znači da sve administrativne poslove, uključujući reklamu i prodaju karata, moramo obavljati sami. To je pozorište u svojoj „goloj“ formi — gotovo kao lutajući teatar, koji pakuje stvari i ide dalje. Takvo pozorište uvek sanja o svom prostoru. Tu je I pitanje finansiranja, što je zasebna, veoma velika i važna tema. U Rusiji je pozorište u velikoj meri bilo podržavano od strane države, pa si mogao da se posvetiš isključivo kreativnom radu.

Zanimljivo je da ste „Puškin. Slučaj” postavili kao glumački „mešovitu“ predstavu, sa srpskim i ruskim glumcima, i kao dvojezičnu – na srpskom, i titlom na ruski jezik. Time ste rusko pozorište otvorili i za našu publiku, za razliku od nekih drugh ruskih umetnika, koji stvaraju samo za ruske gledaoce. Kakakv je odjek naše publike?

– Imam utisak da srpska publika pristupa novim i nepoznatim projektima s velikom opreznošću, pa bih u novoj godini od Deda Mraza voleo da dobijemo malo više otvorenosti publike. Iskustvo koje smo stekli radeći na predstavi „Puškin. Slučaj” ocenjujem vrlo pozitivno. Bilo je predstava na kojima je publika bila ravnomerno podeljena, i u tome vidim veliki plus.

Trudimo se da srpskoj publici približimo što zanimljiviji novi pozorišni jezik, dok ruski glumci imaju priliku da vežbaju vaš jezik, i da se ostvari kulturna razmena na poznatom književnom materijalu. Bilo je trenutaka u predstavi kada reaguje jedan deo sale, a drugog kada reaguje drugi — što zna biti vrlo zabavno. Dobili smo mnogo pozitivnih ocena, što nam daje motivaciju da nastavimo dalje.

Prethodnu predstavu „Galeb“ ste radili u Vranju, i to je bilo vaše prvo skustvo saradnje sa srpskim institucionalnim pozorištem. Kako biste mogli da ga poredite sa radom u ruskim pozorištima?

– Tokom rada razvili su se topli, čak i prijateljski odnosi sa umetničkim rukovodstvom, što je u velikoj meri omogućilo realizaciju ovog projekta. Projekat je tehnički bio prilično složen, što je takođe zahtevalo poverenje i podršku pozorišta. U celini, iskustvo je uporedivo sa mojim radom u ruskim pozorištima. Sve se svodi na ljudski kontakt i na to da li uspeš da izgradiš konstruktivnu radnu atmosferu sa kolektivom.

Ruski umetnici u Beogradu stvaraju u različitim oblastima i različitim pravcima, za rusku publiku, ali, kao što pokazuje i vaš slučaj, i za srpsku publiku. Time se profesionalno ostvarujete, obezbeđujete egzistenciju, integrišete u naše društvo, ali stvarate i prostor za slobodu umetničkog izražavanja. Koiiko je ovo poslednje izazovno s obzirom na razloge vašeg dolaska u Srbiju, i odnos srpskog društva prema prilikama u Rusiji?

– Kao što sam već pomenuo, mi funkcionišemo po modelu nezavisnog pozorišta, sa svojim manama i složenostima, ali, veliki plus koji trenutno osećam jeste sloboda izražavanja. I to mnogo, zapravo, najviše vredi. Mislim da je za umetnost uopšte, a posebno za pozorište, sloboda izuzetno važna — da ne moraš stalno da se osvrćeš oko sebe i razmišljaš šta možeš, a šta ne možeš da kažeš.

To je prosto neophodno. Ne idealizujem situaciju i naravno da vidim mnogo izazova s kojima se susreće srpsko pozorište. Imam duboke emocije prema tome, jer počinjem da se osećam delom ovog procesa.

Šta su vaši naredni planovi, gde možemo da očekujemo vašu novu predstavu?

– Sa svakim novim projektom trudim se da postavim veći cilj i proširim umetničke mogućnosti i izražajnost. Trenutno radimo na novoj predstavi i nalazimo se u fazi pregovora za novu scenu, pa zasad ne želimo da iznosimo detalje kako ne bismo „pokvarili sreću“. Čim postignemo konačan dogovor, odmah ćemo to objaviti, i s nestrpljenjem čekati publiku. Premijeru planiramo za proleće ove godine.