INTERVJU Kiril Serebrenikov: Plašim se da sada dođem u Srbiju

Pored režije, jedan od vodećih filmskih i pozorišnih reditelja čija su ostvarenja danas važni kulturni događaji i u velikim evropskim metropolama, za „Običnu priču“ potpisuje i dramaturgiju, scenografiju i kostime.

Iza ove uzbudljive i nesvakidašnje predstave, toliko različite u odnosu na ono što inače gledamo na našim scenama, produkcijski stoji društveno-kulturna platforma “DrugDrugu”, čiji je cilj da doprinese integraciji ruskojezične zajednice u srpski kulturni prostor i umetničkoj saradnji.

Serebrenikov, koji je gotovo jednako poznat i po svojoj avangardnoj umetnosti i po beskompromisnom demokratskom aktivizmu, „ekser u Putinovoj čizmi“, kako ga nazivaju, uspeo je da posle pritvora napusti Moskvu aprila prošle godine, od kada je stacioniran u Berlinu, a svoje filmske i pozorišne projekte radi širom Evrope.

Sa ove evropske „destinacije“, bez dolazaka ovde, režirao je i beogradsku verziju „Obične priče“, a nije bio prisutan ni na njenoj premijeri, ali je susret predstavnika nekoliko medija sa Serebrenikovim ipak organizovan – kao press doručak, u koji se on uključio putem Zoom-a.

„Minutažu“ za razgovor koju je Danas dobio započeli smo opaskom da je naša pitanja za intervju dobio putem mejla pre nekoliko dana, odmah posle premijere „Obične priče“, pa je Serebrenikov izrazio izvinjenje.

Zbog stalnih putovanja i brojnih projekata na kojima je trenutno angažovan – od filma čije snimanje završava u Rimu, opere „Figaro“ u Komičnoj operi Berlin i projekta o Sergeju Paradžanovu, apsolutno ne stiže da pregleda poštu, ali je, kako je izjavio, raspoložen da odgovori na  naša pitanja.

Pre samo dva dana ruskom antiratnom aktivisti Ilji Zernovu granična policija na beogradskom aerodromu zabranila je ulazak u Srbiju. Zašto vi niste došli u Beograd na premijeru vaše predstave „Obična priča“, da li je možda postojala mogućnost da se i vama zabrani ulazak?

– Nisam došao isključivo iz svojih razloga, ali zbog situacije koja se desila sa Iljom, iskreno mogu da kažem da se plašim da dođem. Srbija je ranije bila zemlja koja je rado otvarala svoja vrata, prihvatala je i politički ugrožene i sve druge potlačene ljude, i zamolio bih vas kao novinare da probate da nekako ipak utičete da se ta otvorenost povrati.

Ako je Srbija zaista zemlja u kojoj njena javnost i građani svojim angažmanom mogu da skrenu pažnju i da utiču na svoju vlast da se takve stvari više ne događaju, onda je svakako vredno pokušati.

Zato što nijedan čovek ne treba da bude kažnjen zbog svojih političkih pogleda, zbog religioznih, nacionalnih ili bilo kojih drugih opredeljenja. Jako je važno da se borimo za to, u svetu koji se raspada baš zbog ovako drastičnih podela i nerazumevanja.

Iako to nije baš popularno, deo naše javnosti i kritike nedavno je pozvao na bojkot predstavu reditelja Valerija Fokina koja je gostovala u našem Narodnom pozorištu, jer je on „čovek Kremlja“, „Putinov ljubimac“ koji nikada nije podigao glas protiv cenzure, terora i progona svojih kolega i drugih političkih neistomišljenika. Kakav je vaš stav u odnosu na ovaj gest bojkota koji polazi sa moralnih načela?

– Nije lako ovo pitanje, ali moram da kažem da sam ja kategorički protiv bilo kog bojkota i bilo kakvih zabrana. Smatram da svako apsolutno ima pravo da kaže ono što misli i da se ponaša prema načelima koje sam izabere, i da ništa ne smemo da zabranjujemo. Sa Fokinom sam jako često u konfliktu i u kontri, i što se tiče kreativnih, i političkih i svih drugih stvari, ali sam protiv zabrane.

I to je ono po čemu se mi razlikujemo od onih ljudi koji bi sve da cenzurišu, da zabrane, progone, da unište, zapravo, da urade sve da ta druga strana, neistomišljenici, uopšte ne postoje. Moja liberalna tačka uvek je ista: ja se sa vama ne slažem, ali ću da uradim sve da se vaš glas čuje.

S druge strane, vi ste platili visoku cenu za svoj demokratski i humani aktivizam. Da li veliki umetnik mora da bude veliki i po svom moralnom i ljudskom gestu, i da reaguje na stradanje drugih ljudi?

– Kada su me uhapsili, i posle tokom suđenja, i kada su me na kraju pustili iz pritvora, moji prijatelji su pravili spiskove onih koji su me podržavali i onih koji su smatrali da treba da budem osuđen i u zatvoru. Kad sam izašao iz pritvora i kad sam napustio Rusiju, dali su mi ove spiskove, i ja sam shvatio: ako krenem da ih čitam, da znam i da pamtim imena tih ljudi, da ću se ja razboleti.

Doneo sam odluku da jednostavno ne želim time da se bavim. A što se tiče morala, moralne karakteristike umetnika se ne razlikuju od morala bilo koje druge osobe, jer svako sam odlučuje o sebi. Postoje umetnici koji su govnari i koji su grozni, postoje i umetnici koji su kao sveci i koji su predivni, ali da bi se sada hvatali za to ko je kakav i šta je, bilo bi to apsolutno gubljenje vremena.

– Ne treba idealizovati umetnike kao ljude samo zbog toga što im aplaudiramo ili se klanjamo njihovim umetnički delima, i u moralnom smislu očekivati od njih više nego od drugih. Svako treba da živi i odlučuje o sopstvenim životnim stavovima, i mislim da niko ne treba da se bavi time ko su i kakvi su drugu ljudi.

Ja ne osuđujem moje kolege ili druge umetnike koji moraju ili žele da primaju novac od bilo koje vlasti, ili da budu u interesnoj simbiozi sa svojim režimima. Postoje umetnici za koje je to prihvatljivo i normalno, a za mene je apsolutno nedopustivo.

„Obična priča“ počinje stihovima koji publiku odmah „udaraju“ u glavu: „objavljujete rat svakom gmazu što komotno spava, svakom odanom keru što brani bahatu vlast, svakom borcu za život u raljama kapitala, tupoj masi što ćuti i trpi i ne diže glas!..“. Da li je odsustvo pobune i priklanjanje sistemu moći zarad ličnog interesa i ključni problem savremeniog sveta, u kojem se, u međuvremenu, događa još jedan stravičan rat?

– Ovi stihovi su krik jednog naivnog, neiskusnog, romantičnog mladića, gotovo još dečaka, Aleksandra Saše Adujeva, glavnog junaka „Obične priče“, koji objavljuje rat svemu što je loše. Adujev idealistički ulazi u borbu sa životom, i gubi u toj borbi, i kako vidimo do kraja predstave, postaje čudovište koje se priklanja sistemu moći i tom nemoralnom životu, možda i zbog toga što je njegova borba, kako je kasnije shvatio, bila previše naivna.

Naravno da je pobuna važna, ali te paralele sa ratovima su malo drugačije i zahtevaju vrlo ozbiljne analize za koje u ovom razgovoru sada nemamo dovoljno vremena. Ali, vratio bih se pitanju bojkota o kojem smo pričali: razmislite o tome kakav se pakao krije i dešava u glavama i dušama ljudi koji se rukovode samo ličnim interesom, i koliko je njima, u stvari, teško.

Pomislite, taj isti Fokin, recimo, sa kakvim strahom razmišlja, i na koji način on preživljava svaki dan u kojem se pita da li nešto sme ili ne sme da kaže, da li sme ili ne sme da se izjasni, da pita, da komentariše. Jer, strah jede dušu, i tim ljudima je jako, jako teško.

Oduševili ste nas na Bitefa 2002. predstavom „Plastelin“, potom ste došli i 2015, sa „Mrtvim dušama“, kao već veliko evropsko ime. Šta je bilo odlučujuće da se vratite pred našu pubiiku upravo „Običnom pričom“ Ivana Gončarova?

– „Plastelin“ i „Mrtve duše“ su projekti koje smo radili uz pomoć stare garde Bitefa, a kasnije, neke druge predstave jednostavno tehnički nisu bile izvodljive ovde. „Obična priča“ sada je nešto potpuno drugo, nastala je inicijativom glumca, reditelja i producenta Alekseja Agranoviča i platforme „DrugDrugu“, i drago mi je što smo je uradilli.

Istoimenu predstavu u savremenoj verziji prvi put sam radio 2015. u „Gogolj“ centru u Moskvi, i sada je ona delimično „preneta“ u Beograd, sa ruskim i srpskim glumcima. Vrlo sam zadovoljan kastingom koji smo napravili, mladi Luka Grbić koji igra Sašu Adujeva je jako darovit glumac, intuitivan i radoznao, brzo je savladao i ruski jezik, i pravo je otkrovenje.

Zadovoljan sam i glumicama, Draganom Varagić, Danicom Makismović, Danijelom Stojanović, kao i ostalima iz srpske ekipe koji su angažovani na predstavi. Nadam se da će kao i u Moskvi „Obična priča“ imati lep život i na vašoj sceni, Beograd je dobro mesto za ovu priču.

Najveća priznanja

Kiril Serebrenikov je zbog svojih demoktratskih nastupa, podršci LGBT zajednici, kritikama upućenim autoritarnoj ruskoj vlasti i cenzuri 2020. bio osuđen na tri godine zatvora uslovno, i bilo mu je zabranjeno da napusti Rusiju.

Kazna mu je smanjena posle godinu i po dana, pošto je polovinu odslužio u kućnom pritvoru, bez kršenja zabrane i ograničenja koja su mu nametnuta, pa je aprila prošle godine uspeo da napusti Rusiju.

Serebrenikov se svrstava među najveće savremene stvaraoce evropske pozorišne i filmske scene – osnivač je pozorišta Gogolj Centar u Moskvi, režirao je u pozorištima „Čehov“, „Puškin“, „Sovremenik“, Nemačkom Dojčes Teatru u Berlinu, Talia Teatru u Hamburgu.., a njegovom predstavom „Crni monah“ otvoren je prošlogodišnji festival u Avinjonu.

Serebrenikov je 2022. proglašen za evropskog operskog Reditelja godine, predstave sa njegovim potpisom u Komische Oper u Berlinu, operskim pozorištima u Štutgartu i Cirihu, Državnoj operi u Beču i Bavarskoj, Narodnoj operi i baletu u Amsterdamu, kritičari su svrstali u muzičke događaje.

Kao retko koji reditelj, Serebrenikov je osvajao najveća priznanja na svetskim festivalima i za svoja filmska ostvarenja – “M)učenik”, “Leto”, “Petrovi pod gripom”, “Žena Čajkovskog”…, koji su prikazivani u glavnim takmičarskim programima Kana i Venecije, a 2018. postao je i komandant francuskog Ordena umetnosti i književnosti.

Doručak sa malinama

Zoom susretu sa Kirilom Serebrenikovim i doručku sa malinama, koji je organizovan u kafeu Embers, prisustvovao je i Aleksej Agranovič, njegov dugogodišnji saradnik.

Agranovič je vodio i organizovao beogradske probe za „Običnu priču“ uz neprestane konsultacije sa Serebrenikovim, zajedno sa glumcem Filipom Avdejevim je i koreditelj ove predstave, a obojica su nas oduševila likovima Petra Adujeva i Saše Adujeva koje igraju u „Običnioj priči“.