INTERVJU Stand-up komičarka Gordana Mićić: Teže je nasmejati Britance nego Balkance, ali kad do toga dođe, mi se smejemo rado i svuda

Predstava se zove Slovenska trilogija, a Gordana će izvoditi odabrane delove iz svog programa Balkanska devojka, koji je veoma dobro prihvaćen kako u Velikoj Britaniji, tako i širom Evrope.

Kroz ples i duhovite opaske, ona priča priču o razumevanju sveta iz perspektive jedne mlade devojke, oslanjajući se na lična životna iskustva. Svaka etapa predstave Slovenska trilogija praćena je plesom i muzikom, što još više ističe duhovitost Gordaninog teksta.

Na sceni kluba Ben Akiba u Beogradu pridružiće joj se: Šon Ingland – kreativna duša, izuzetan umetnik, producent u srcu, sa unutrašnjim šarmom i karakterom Olivera Tvista; Maja Blum – poreklom iz Poljske, uspešna glumica, pevačica, kantautorka i stendap komičarka; Majk Šir – kanadski umetnik koji živi i radi u Velikoj Britaniji; i Zuzana Spacirova – rođena u Slovačkoj, glumica i komičarka, koja stendap koristi kao način da demonstrira svoju beskrajnu duhovitost.

Pre nego što nas sve oni zabave na beogradskoj i novosadskoj sceni, Gordana Mićić je odgovorila na nekoliko naših pitanja. Približila nam je svoj šou, ali i svoje viđenje humora današnjice.

Dolazite sa programom „Is West East?“ i „Slovenska trilogija“ – šta publika u Srbiji može da očekuje od vašeg nastupa? Hoće li biti više „britanskog suptilnog humora“ ili „balkanskog direktnog“?

Ja uvek težim da izbalansiram materijal u produkciji. Imamo tri Slovenke (EAST) i dva sjajna Zapadnjaka (WEST) i, ako na to gledamo kao natezanje užeta, može da ode na svaku stranu. Cure su jake, a i momci su fantastični. Mislim da će ipak pobediti naše istočnoevropske anegdote koje smo zaradile živeći na Zapadu, a naš slovački, poljski i srpski direktan humor će razbiti sve barijere.

Na primer, Maja otvara s empatijom i sarkazmom: „Hoćete empatiju i konekciju? OK, pa pitala sam vas ‘How do you do?’ i ‘How are you?’” Tada smo svi na podu od smeha, jer su to potpuno retorička pitanja u engleskom jeziku i ne očekuje se odgovor.

Vaša „Balkanska devojka“ nema dlake na jeziku – da li je ona više autobiografski lik ili karikatura svih nas sa Balkana?

Nešto između, jer zaista dobijam inspiraciju iz normalne, svakodnevne egzistencije, tako da je po tome vrlo autobiografska. Ima dosta i toga kako bi se ljudi iz našeg podneblja snašli u određenim situacijama. Nekad „pozajmim“ ličnost, karakter, moralni i etički kompas od nekog drugog, da bih napravila spin koji mi treba da sklopim šalu.

Živite u Londonu gotovo četiri decenije. Šta vas je najviše iznenadilo kada ste se vratili i počeli da pripremate nastupe u Beogradu i Novom Sadu?

Prvo, koliko su naši ljudi, uprkos svemu, prelepi – i iznutra i spolja. Koliko je naša kultura bogata, pa ne moram dugo da tražim da bih naišla na potpunu autentičnost i kulturno bogatstvo. Drugo, koliko opraštamo, i što je to zapravo naša tajna sreće. Prosečna osoba na Balkanu je srećnija od prosečne osobe na Zapadu, a to nema nikakve veze sa materijalnim i finansijskim sredstvima, već sa unutrašnjim mirom koji mi prirodno imamo, stavom da kreiramo uz ono naše „Polako“.

Usporimo film kao u „Matriksu“ i reagujemo tek kad smo smireni, kada se osećamo snažno i puni resursa. To, uz naše kafenisanje i korzo, je neponovljivo i ne bih se menjala ni sa kim. Doći na Balkan i provesti vreme s ljudima ovde je pravo zadovoljstvo i sreća. Čuti kako se ljudi bore protiv svega – i medija, raznih manipulacija, opasnog modernog života, veštačke inteligencije – a opet ostaju skromni u duši, uvek spremni da nađu vremena za kafu, normalan ljudski odnos i gledanje u oči.

Kažete da vas inspiriše slovensko nasleđe i fraze koje nemaju isto značenje u različitim kulturama. Koji je vama najzabavniji „kulturološki nesporazum“ koji ste doživeli?

Kad sam stigla u London, prvog meseca, stalno sam držala čašu pored slavine da pijem vodu. Moji domaćini, kod kojih sam živela i čuvala dve devojčice Šarlot i Ejmi, imala je prelep filter, tako da je cela kuća imala filtriranu vodu – što je bilo divno i za kosu, i za kožu – a ja sam samo pila vodu, dok su oni pili gazirane napitke pune šećera.

Jednog dana, Kerol, majka devojčica, diskretno me pitala zašto je čaša vode uvek pored slavine. Odgovorila sam: „It’s good for your organism, you should try it“, ali nisam dobro izgovorila, pa je Kerol pocrvenela.

Ispalo je da sam joj zapravo rekla da pije više vode da bi joj se poboljšalo iskustvo u spavaćoj sobi. Njen muž je stao na vrata i slatko se smejao, a ja sam dodala još jednu čašu – jednu za mene, jednu za Kerol. Do danas ne shvatam tu englesku suptilnost: umesto da mi jednostavno kaže „skloni čašu“, oni i dalje u Južnom Londonu drže čašu pored slavine i smeju se. Orgazam, organizam… dva slova, a potpuno uništi rečenicu.

Često kažu da je humor most između kultura. Koliko je teško ili lako nasmejati publiku na Balkanu u poređenju sa britanskom?

Dobro pitanje. Mislim da je teže nasmejati Britance nego Balkance. Kod nas nije „cool“ da se smeši čovek, onako iz pristojnosti, jer mi se ne pretvaramo. Ali, kad do toga dođe, mi se smejemo rado i često i svuda. I to je naša pobeda. Imamo tu vrlinu da se suočimo sa stvarnošću i smejemo mnogo više nego na zapadu.

Da li i dalje postoji univerzalna šala koja može da nasmeje i London i Beograd, ili je svet toliko fragmentisan da je humor postao lokalna stvar?

Svet je i lokalan i globalan, a uspeh šale uvek zavisi od publike. Ako su ljudi proputovali i imaju otvorenost da vide svet iz različitih perspektiva, to je idealna kombinacija. Nekad humor nastane baš iz potpunog nerazumevanja – iz grešaka u interpretaciji i neznanja.

Danas je humor donekle fragmentovan, jer uživo publika i njena demografija direktno utiču na to kako će neka fora „proći“. Ako su došli da se smeju, da se mršte ili samo da piju piće – sve to menja atmosferu. Najviše volim kada se publika uključi i dobacuje, jer tada imamo priliku da improvizujemo i pokažemo pravu veštinu.

Pored stand-up-a, bavili ste se i plesom, glumom, produkcijom, pa čak i naukom u CERN-u! Kako sve to stane u jednu biografiju i da li se sve te uloge prepliću u vašim nastupima?

Da, ja sam se opredelila za više zanimanja i, kao što je rekao Stiven Fraj: „Kad se odlučimo šta ćemo da budemo kad porastemo, to je kraj slobode.“ Ja još nisam odrasla dovoljno da imam samo jedno zanimanje.

U CERN-u sam dizajnirala elektronsko kolo koje služi za merenje signala kad se čestice sudaraju. Morala sam to da radim u laboratoriji, u hazmat odelu i s „kosmonautskom“ maskom za kompjuterom. Mogla sam da ostanem u „čistoj sobi“ samo deset minuta svaki put, da moje disanje i telesna toplota ne bi promenili temperaturu potrebnu za bonding zlata na dijamant. Druge žene nose De Beers dijamante na ušima i oko vrata, a ja sam, kao Maria Kiri, nosila dijamant u džepovima laboratorijske uniforme. Srećom, moji nisu bili radioaktivni.

Britanska publika vas je uporedila sa „detetom Alberta Ajnštajna i Odri Hepbern“. Kako ste reagovali na taj opis – kompliment ili pritisak?

Oboje. Moj IQ je 159. Zvali su me i Mrs. Ajnštajn, posebno moji prijatelji iz britanske Mense, gde sam bila urednik stranice sa rebusima. Moj posao je bio da sastavljam te rebuse, što je izuzetno zanimljivo. Nekad postaviš pitanje za koje misliš da nema odgovora, a Mensa je toliko moćna kao kolektiv da se uvek nađe neki genije koji ga pronađe.

Čak i na pitanje koje sam ja osmislila, a nisam znala odgovor. Nije važan odgovor, važno je da mozak „mozgа“ i da se razvija. Smešno je što je moja kosa i izgled sličniji Albertu nego Odri (smeh). Zato se šalim da ličim na oboje – nasledila sam Albertovu frizuru i brkove, a Odrinu ljubav prema fizici.

Na scenu Ben Akibe dolazite sa ekipom komičara iz celog sveta. Koliko vam je važno da se na sceni mešaju različite perspektive i jezici?

To je moj „raison d’être“. Na početku sam bila prilično izolovana, jer kao prva britansko-srpska komičarka ljudi nisu znali šta da očekuju i da li mogu da se oslone na mene na sceni – posebno zato što su moji nastupi do tada uglavnom bili ples i gluma. Posle osam godina, više od 20 mentora i preko 2.000 samostalnih nastupa, kao i više od 1.500 sa groovie ekipom na raznim binama, sada svi možemo da verujemo da znam šta radim na sceni.

Važan mi je miks različitih perspektiva jer jedino tako možemo da nađemo zajedničku sredinu. Malo me iritira činjenica da je manje od 20% umetnika u komediji žena, a preko 80% muškaraca. To nije balans vrednosti, mera i pogleda na život. U Velikoj Britaniji, gde žene čine 51% populacije, scena i parlament se i dalje predstavljaju sa više od 80% muškaraca. Nemam reči da iskažem koliko to smatram nefer.

I mogu da se žalim, a mogu i da uradim nešto po tom pitanju. Ja sam ona koja zavrne rukave, stavi dijamante i zlato u džepove, lemilicu u torbu – i sklepa električni spoj. Biće divno.

Da li mislite da je humor danas „lakše uvredljiv“ nego pre? Kako balansirate između političke korektnosti i autentičnosti na sceni?

Mislim da je humor „uvredljiv“ onoliko koliko ljudi nisu svesni svojih dubokih trauma, humora i intencije komičara. Nekad koristimo šok-metode, nekad preuveličavanje, nekad pravilo trilogije – gde su prve dve opcije očekivane, a treća je šokantna i smešna. Ako umetnik ide „na prstima“ da nikoga ne uvredi, njegovo stvaralaštvo je umanjeno, tako da nisam nikako za cancel culture.

Uloga umetnika, kao što je rekla draga nam Nina Simon, jeste da svojom umetnošću prikaže vreme u kojem živimo. Svaka sloboda izražavanja je važna, a dobro je imati mentore i savetnike kako bi sve što radimo bilo relevantno i korisno, posebno kada je cilj da kroz smeh isceljujemo ljude, a ne da budemo političari ili advokati.

Smeh je naša intencija i ako se neko uvredi na šalu, a milioni su se nasmejali, cilj komičara je ostvaren – bilo to politički korektno ili ne. Komičarima bi zapravo trebalo „zabraniti“ političku korektnost. Njihov zadatak je da nasmeju što više ljudi i barem na trenutak im omoguće mentalno opuštanje koje deluje isceliteljski, umesto da doprinese stresu.

Često se kaže da je zlatno doba stand-up-a bilo pre desetak godina. Da li se slažete ili mislite da je danas još bolje za one koji znaju kako da budu originalni?

Zlatno doba je onda kada se živ čovek smeje, i kad uživa. Kao što je rekao Džim Keri, jedna od mojih omiljenih svetskih superzvezda – ako razmišljamo i živimo u prošlosti, postajemo tužni i depresivni, putujemo unazad kroz vreme. Ako smo puni briga i paničimo, onda putujemo ali u budućnost. Najbolje je živeti sada – ovde i danas.

Stand-up danas često postaje viralan zahvaljujući TikToku i Instagramu. Koliko je digitalna publika promenila način na koji komičari pišu i izvode šale?

To nije to, ono pravo su nastupi uživo sa publikom, u intimnoj sali gde se oseća energija između ljudi to.

Na kraju – kada se spustite sa scene, ko je Gordana Mićić? Britanska dama koja pije čaj u pet ili Balkanka koja naručuje ćevape u ponoć?

Oba scenarija. Ne znam ko je Gordana Mićić niti Balkanska Devojka. Zato sam u komediji i glumi da ih upoznam i da vidim kako će doprineti čovečanstvu (smeh).