INTERVJU Mara Prohaska Marković, direktorka Beldocsa: Stvarnost uvek pronađe način da nas iznenadi nepredviđenim izazovima

Beldocs festival ove godine (od 21. do 27. maja) donosi preko 80 filmova, uključujući i svetske premijere, retrospektive velikih autora i jak fokus na domaću produkciju.

Kao i prethodnih godina, na programu će publika naći naslove koji hrabro progovaraju o temama o kojima se danas ne priča, i koje nisu zastupljene u mejnstrim medijima. Takođe, festival stiže u bučno i uzbudljivo vreme za beogradsku publiku, kad su ljudi više orijentisani na ulicu i pištaljke, a manje na bioskopsku salu.

O svemu tome, trenutku, izazovima i programu Beldocsa, popričali smo sa direktorkom festivala, Marom Prohaskom Marković.

Ovogodišnje izdanje Beldocsa dolazi u trenutku velikih društvenih previranja i intenzivnih protesta. Kako ste vi kao tim razmišljali o tome dok ste kreirali program – i koliko je ta stvarnost uticala na selekciju filmova?

Uvek se radi o dinamici između naše vizije i mogućnosti koje oblikuje kontekst. A kontekst u kojem radimo često je nestabilan. Bez obzira na to koliko iskustva imamo, trudimo se da pažljivo osluškujemo i predvidimo svaki mogući scenario – ali stvarnost uvek pronađe način da nas iznenadi nepredviđenim izazovima. Naučili smo da budemo rezilijentni, fleksibilni i spremni da kreativno improvizujemo pred svakom preprekom.

Tako je, ovo je zaista poseban društveni trenutak, studentski protesti po svom obimu i intenzitetu do sada su najveći na ovim prostorima. Društvena i politička kriza dovela je do odlaganja mnogih filmskih festivala, pa je Beldocs prvi koji se održava u ovim okolnostima. Budući da smo posvećeni razvoju publike i negovanju mladih talenata i uvek blisko sarađujemo sa mladima, bilo je sasvim prirodno da nastavimo našu saradnju čak i u ovim izazovnim vremenima. I da, situacija jeste uticala na neke od naših odluka.

Jedna od njih je da smo pozvali filmskog kritičara Pavla Levija koji je osmislio program pod nazivom “Film kao nepristajanje” koji će se realizovati u Studentskom kulturnom centru.

Beldocs već godinama neguje status festivala koji ne gleda u stranu. Koliko vam je važno da se vaš program posmatra kao jasan oblik društvenog izraza?

To je jednostavno u duhu festivala dokumentarnih filmova i kreativne dokumentaristike koja je po svojoj prirodi aktivna u tokovima društvenih kretanja.

Koji su bili najveći izazovi u organizaciji ovogodišnjeg izdanja? Da li su to finansije, logistika, dinamika produkcije, ili nešto treće što publika često ne vidi?

Tenzija između mogućeg i nemogućeg je konstantan izazov, gde se rad sa rizikom podrazumeva. Veliko strpljenje, fleksibilnost, kreativnost, posvećenost i mentalna snaga, su potrebni da bi se ispratili trendovi i da bi se odgovorilo na zahteve audiovizuelnog “tržišta”. Bez toga realizacija festivala kao što je Beldocs, koji je zaista postao veoma relevantan u ovom delu Evrope, ne bi bila moguća. Finansijski izazovi ponekad deluju nepremostivo, ali, eto, guramo zahvaljujući neverovatnom timu, čine ga pojedinci – profesionalci u poslu kojim se bave, zaljubljenici u dokumentarni film, entuzijasti i fenomenalni ljudi koji su spremni mnogo da daju gradu Beogradu i svetu u kome živimo.

Postoji li film u ovogodišnjem programu koji je posebno bio rizičan za uvrštavanje – bilo zbog teme, tona ili konteksta?

Možda (smeh).

Ako biste morali da preporučite jedan naslov iz ovogodišnje selekcije koji je možda „ispod radara“, ali koji bi publika obavezno trebalo da pogleda – koji bi to bio i zašto?

“Pesme tinjajuće zemlje” rediteljke Olhe Žurbe, koja će biti naša gošća na Beldocsu. Savršeno umetnički artikulisamo, ali upozoravajuće ostvarenje o posledicama rata na svakodnevni život, kompleksno svedočanstvo namenjeno budućim generacijama i savremenicima koji žive u miru. Kažu da vas dobar dokumentarac podstiče intelektualno, dira emotivno, ali tek kada osetite da vam se utroba prevrnula, možete biti sigurni da proživaljvate iskustvo kreativne dokumentaristike. Ovo je jedan od tih filmova. Somatski afekti nisu podstaknuti eskplicitnim scenama ratne drame i nasilja, već savršeno dokumentavanom transformacijom na mentalnom, društvenom, pa i istorijskom nivou. Jedno društvo i ljudi u njemu su se našli u sred katastrofe, a onda su joj se prilagodili. Reč je o prihvatanju. O životu u miru sa ratom.

Kako Beldocs kao festival gradi balans između domaće dokumentarne scene i međunarodne produkcije – i gde vidite prostor za jače regionalno povezivanje?

Beldocs je dosta dobro povezan na međunarodnom i regionalnom nivou. Odlično sarađujemo sa mnogim festivalima dokumentarnog filma u Evropi i drugim filmskim profesionalcima svetske audiovizuelne scene. Zbog toga je Beldocs u evropskim i svetskim okvirima prepoznat kao jedan od glavnih punktova za umrežavanje audiovizuelnih profesionalaca iz celog sveta na teritoriji Zapadnog Balkana. Međunarodni predstavnici audiovizuelne scene dolaze u Beograd da bi se upoznali sa projektima, budućim dokumentarnim filmovima, iz šireg regiona i iz Srbije, a srpski i regionalni reditelji i producenti shvataju Beldocs kao solidnu platformu za lansiranje i plasman svojih ostvarenja van granica naše zemlje.

Kroz Beldocs Industry Days podržavamo domaći i regionalni film, razvijamo kapacitete filmske industrije u smislu produkcije, koprodukcija i distribucije kreativne dokumentaristike. I, naravno, kroz takmičarsku srpsku selekciju predstavljaju se i promovišu najbolji primeri savremene nacionalne produkcije dokumentarnog filma. Ima prostora za unapređenje u osnaživanju koprodukcija na evropskom nivou i zbog toga ove godine očekujemo producente iz Mađarske, Češke, Slovačke, Poljske Francuske među našim gostima koji tradicionalno dolaze iz Srbije, Hrvatske, Slovenije, Severne Makedonije, Crne Gore, Albanije, Bosne i Hercegovine, Letonije, Litvanije, Estonije, Ukrajine, Azerbejdžana, Jermenije, Gruzije, Moldavije.

Koliko je danas teško privući mladu publiku na dokumentarni film – i koji su alati koje koristite da se povežete sa generacijama koje su više na TikToku nego u bioskopskoj sali?

Najbolji alati zasnivaju se na participativnim modelima kroz koje svi učimo. Na taj način mladi produbljuju svoje razumevanje o dokumentarnim filmovima i svetu u kome živimo i ohrabruju se da stvaralački pristupaju izazovima sa kojima se susreću u svakodnevnom životu. U Beldocsu mladi su veoma bitan činilac – selektuju filmove kroz stručno mentorstvo, organizuju razgovore i govornici su u diskusijama o filmovima, učestvuju u programima razmene sa mladima iz drugih zemalja, uče da prave svoje dokumentarne filmove, imaju svoje prve premijere na Beldocsu, takmiče se na Evropskom filmskom izazovu i pobednici se susreću sa vršnjacima iz 15 evropskih zemalja na festivalima u Kanu, Berlinu i Veneciji.

Takođe, čini mi se da je naša ovogodišnja strategija za digitalne komunikacije odlično osmišljena, a tim za digitalne komunikacije se sastoji od mladih ljudi koji uživaju u kreiranju sadržaja za društvene mreže i predvođeni su ekspertkinjama koje znaju da te sadržaje plasiraju u digitalnom pejzažu.

U vremenu kada informacije putuju brže nego ikada, da li dokumentarni film i dalje može biti pravi kontakt publike sa nekom stvarnom temom?

Naravno da može! Konstantna izloženost informacijama koje se se kreću neverovatnom brzinom nas često čini neosetljivim za stvarne teme. Kreativni dokumentarac zahteva posvećenost, treba odvojiti vreme, pre svega, da uronite u živote drugih, da prohodate njihovim stazama i da sagledate život iz drugačije perspektive, što insiriše dublje promišljanje i višeslojna suočavanja sa sobom i sa drugima.

Kakvu vrstu reakcije i dijaloga očekujete od publike kada izađe iz sale posle gledanja jednog od „težih“ filmova u programu? Da li je cilj da se promeni mišljenje, pokrene akcija, ili „samo“ otvori svest?

Nemam takva očekivanja. Ljudi će izabrati filmove prema svojim interesovanjima, senzibilitetima ili raspoloženjima, a dokumentarci će svakako odraditi svoje onoliko koliko im to dozvolimo, a mogu mnogo ako im se otvorimo.

Za kraj, šta biste poručili nekome ko nikada nije bio na Beldocsu, a razmišlja da ove godine dođe? Šta je ono zbog čega ne bi trebalo da propusti ovaj festival?

Zbog toga što će svi biti tu – ljudi i životinje.