INTERVJU Stefan Malešević, reditelj filma „Krila i tlo“: Svako se bori za svoje parče kolača ili za prava svog ’plemena’

Film „Krila i tlo“ je suptilan portret ruralne turske zajednice u kojoj žene vode glavnu reč, stvarajući neočekivan spoj tradicije, pobožnosti, i rodne ravnopravnosti.

Malešević svojom kamerom prati porodicu koja živi u Kanatlarcima u Severnoj Makedoniji, koja balansira između osam vekova starog bektašijskog učenja i izazova savremenog života. U ovom turskom selu, poznatom po beračima duvana, muslimanska zajednica posvećena veri, porodici i tradiciji gaji i rodnu ravnopravnost, sa dubokim uverenjem u jednakost svega i svih.

Film će biti prikazan 23.05 u Domu Omladine, i 24.05 u Art Bioskopu Kolarac, a pre nego ga pogledamo na Beldocsu, Stefan Malešević u razgovoru nam je malo više približio ovaj svet.

– Film „Krila i tlo“ donosi vrlo suptilan portret turske zajednice u Severnoj Makedoniji, u kojoj žene vode glavnu reč. Kako ste otkrili tu zajednicu i šta vas je privuklo da baš njihovu priču prenesete na film?

Pre pravljenja ovog filma sam znao ponešto o Bektašima, ali nisam imao kontakta sa njima dok me makedonski etnolog Viktor Trajanovski, koscenarista ovog filma, nije odveo u obilazak svih derviških zajednica u Makedoniji. Viktor mi je prišao nakon projekcije Gore, mog prethodnog dokumentarnog filma, i rekao kako već 10 godina istražuje Bektaši derviše u Makedoniji, misleći stalno kako bi o njima trebalo da bude snimljen film, te da je nakon gledanja Gore pomislio da bih upravo ja mogao to da uradim na pravi način. Njegovo iskustvo je bilo od neprocenjive važnosti kako za razumevanje specifičnosti ove zajednice tako i za sticanje njihovog poverenja.

Već prvog dana upoznavanja sa Bektašima sam bio siguran da želim da uradim film sa njima, na prvom mestu zbog poklapanja njihovih učenja sa mojim sopstvenim svetonazorima. I Viktor i ja smo inicirani u Bektaški red kao ’ašici’ (zaljubljenici u put), što je najniži stupanj i jedini kome pristup imaju ne-muslimani.

Koliko je bilo teško da pokažete nešto više o njihovoj kulturi u filmu, a da pritom ne skliznete u stereotipe?

Bektaši u Makedoniji su generalno veoma retko obrađivana tema, tako da uže gledano ne postoji stereotip Bektaša, ali postojala je opasnost od upadanja u zamke pravljenja ‘filma o drugom’ sa egzotizacijom etnografskih elemenata ili snishodljivim isticanjem nerazvijenosti njihove sredine. Na stranu što ne smatram da su Kanatlarci ‘nerazvijena sredina’ u odnosu na nas, niti suštinski verujem da su oni nešto ‘drugo’, mislim da mi je za izbegavanje tih zamki najviše pomoglo to što ne gledam na film kao na proizvod, nego kao na proces.

Nisam razmišljao kako da napravim film koji će izbeći stereotipe, ili film koji će izazvati ovakav ili onakav efekat. Pri snimanju ovog filma sam se mnogo više oslanjao na intuiciju i na to da budem zadovoljan procesom stvaranja, pa tek posle samim filmom. Jedino konstantno preispitivanje pri snimanju bilo je da li me suštinski zanima njihova priča ili pojavnost – da li volim ljude, životinje, prirodu i lokacije koji se nalaze ispred kamere. Dok god je odgovor na ta pitanja potvrdan, sve ostalo dolazi samo od sebe i ceo proces je mnogo lakši.

Rodna ravnopravnost je u centru ove priče, ali prikazana kroz tradicionalnu i religioznu prizmu. Da li mislite da je upravo ta neočekivana kombinacija ono što daje filmu dodatnu snagu?

U političkom smislu svakako. U ontološkom smislu mislim da je kod njih najfascinantnija dihotomija ’krila i tla’ – život ljudi koji su prisutni i podjednako posvećeni i duhovnom i ovozemaljskom; u čisto filmskom smislu bilo mi je uzbudljivo preneti njihovo poimanje vremena i prostora kroz filmski jezik; ali politička komponenta filma nosi upravo tu, za zapadnjačko razmišljanje neočekivanu, tezu – da rodna ravnopravnost i uopšte bilo koja vrsta progresivnog razmišljanja ne mora nužno biti uslovljena udaljavanjem od tradicije, pa čak ni religije. To je u Srbiji posebno važna tema, jer se kod nas tradicija, religioznost i kulturno nasleđe vezuju za nacionalističko, šovinističko i retrogradno. Do te poveznice je došlo iz potpuno razumljivih razloga, ali je ona po mom viđenju dobrim delom deplasirana i potpuno kontraproduktivna.

Berači duvana u selu Kanatlarci žive od vrlo tradicionalnog zanata, ali su istovremeno potpuno usklađeni s idejama rodne ravnopravnosti. Šta je ono što vas je najviše iznenadilo u njihovom pristupu jednakosti?

Iznenadilo me je to što se ta jednakost ne odnosi samo na žene. Oni duboko veruju u jednakost u mnogo širem, panteističkom smislu, gde na primer u toku posta ne seku drveće. To je jednakost svih i svega, tako da jednakost žena kod njih nije propisana dekretom zarad ’mira u kući’ ili ekonomskog napretka (da bi žene mogle više da doprinose porastu bruto domaćeg proizvoda), već se pojavljuje kao prirodna posledica njihovog viđenja ustrojstva sveta.

Praotac njihove religije, Hadži-Bektaš Veli, je još u 13. veku rekao da ne postoji suštinska razlika između muškarca i žene, i da se oni koji veruju u tu podelu varaju. Dakle, nije rešenje da u toj podeli postignemo da obe strane dobiju jednaku količinu svih dostupnih resursa, nego da shvatimo da sama podela u suštini ne postoji. Ako bismo to osvestili, smatram da bi i prava žena bila postojanije zaštićena, a ne podložna hirovitim promenama svaki put kad se desničarski populisti domognu vlasti.

Kao autor, šta je za vas bio najveći izazov tokom snimanja ovog filma? Da li ste u nekom trenutku osetili da prelazite granicu između posmatrača i učesnika?

Možda zvuči prozaično, ali najveći izazov mi je bila logistika i usklađivanje sopstvenog porodičnog života sa snimanjem. Dobar deo filma je sniman usred pandemije, sa nepredividivim pravilima putovanja, a na pola snimanja sam se preselio u Holandiju sa porodicom, što mi je umanjilo količinu dana koju mogu da provedem u komadu sa Bektašima. Od toga se stvorio pritisak ’iskorišćavanja vremena’ koji me je gurao dalje od intuitivnog načina stvaranja na koji se oslanjam, pa sam morao da nađem efikasnije načine koji i dalje omogućavaju snimanje filma manje ograničeno racionalnim, analitičkim pristupom.

Granica između posmatrača i učesnika je odmah pređena, zapravo već prvog momenta kada je upljena kamera, što u mom pristupu pravljenju filma ne predstavlja nikakav problem. Kasnije je to samo pojačano, kada su se razvila prijateljstva i kada smo u našim dužim boravcima tamo učestvovali u njihovom radu. Zanimljivo je da su za rad uvek pokušavali da nas poštede, ali za rituale nije bilo opcije da budemo nemi posmatrači. Morali smo da radimo sve što i oni rade u hramu, uključujući obilno jelo i piće, što je takođe izazov kada pokušavate istovremeno da pravite dugačke, spore švenkove kamerom.

Istovremeno su i oni postajali ko-autori filma, delom zbog manjka insceniranja sa moje strane, a delom zato što sam prihvatao njihove predloge na temu toga šta je važno da se snimi ili koju legendu bi voleli da ovekoveče ovim filmom.

Film prikazuje život muslimanske zajednice na način koji je potpuno lišen senzacionalizma. Koliko je izazovno raditi film o religiji, a ostati potpuno neutralan i veran istini?

Hvala na komplimentu! Istina je jedino što me je i zanimalo, i to u apsolutnom smislu, ne u smislu ’objektivnog beleženja’, jer tako nešto postoji samo kao iluzija pojedinih autora. Religija u svom dnevno-političkom značenju mi uopšte nije bila tema. Ovo nije akademski rad koji analizira istorijat njihove religije ili razlike i sličnosti sa hrišćanstvom. Krila i tlo su pre jednostavno ljubavno pismo njihovoj kulturi, a ljubav i jeste jedini put ka istini.

-Vaši prethodni radovi često istražuju prostore između tradicije i savremenosti. Šta vas privlači baš tim temama i gde smatrate da se taj kontrast najviše oseća u „Krila i tlo“?

Duboko u prirodi homo sapiensa stoji usađena privlačnost prema retkim stvarima, a tradicija nažalost postaje sve ređa stvar u današnjem svetu osvojenom globalizmom i standardizacijom u cilju pospešivanjaj konzumerizma. Mesta koja su uspela da se odupru ovom usrednjavanju i sačuvaju svoju autentičnu kulturu su mi a priori zanimljiva, i zato što mi prosto prija boravak tamo kao odmor od ’novog svetskog poretka’, i zato što mislim da možemo puno da naučimo od njih.

Rekao bih da se kod njih taj kontrast tradicije i savremenosti zapravo i ne oseća, upravo zbog pomenute dihotomije, zbog lakoće sa kojom spajaju nespojivo. Nisam imao osećaj da oni korišćenjem socijalnih mreža ili tehnologije na bilo koji način ugrožavaju ili oštećuju svoju duhovnost.
Jedini momenat kada sam osetio nekakvu frikciju vezan je za posledice inflacije i centralnog upravljanja, u sceni kada za ručkom rezignirano (ali i dalje pomireno) pričaju o tome kako ih je država doterala u nezavidnu poziciju, sa jako niskim cenama otkupa (i zabranama da bilo kome osim državi prodaju svoj duvan).

– Kako je zajednica u Kanatlarcima reagovala na snimanje filma? Da li je postojao otpor ili rezervisanost prema tome da njihova svakodnevica postane filmski kadar?

Ne, porodica koju sam snimao, kao i većina zajednice, bila je uvek entuzijastična oko projekta. Oni su vrlo svesni svoje unikatnosti i premda nemaju misionarske ambicije, vole da se reč o njihovom učenju širi. Otpor i rezervisanost su mahom bili nepostojeći zbog poverenja koje ova zajednica ima u Viktora, koje se onda posredno prenelo na mene. Naravno, kao i svuda, bilo je skeptičnih i mrzovoljnih individua, kao i ljubomornih što nisu baš oni postali glavni protagonisti, ali u pitanju su izuzeci.

U filmu se provlači osam vekova staro bektašijsko učenje, ali i vrlo savremene ideje o ravnopravnosti. Da li mislite da su te ideje danas moćniji alat za povezivanje ljudi nego što su bile pre nekoliko decenija?

U ovom trenutku mislim da ne. Trenutno imam osećaj da tek što smo prešli zenit ere individualizma, materijalizma i kartezijanstva. Ljudi su prilično podeljeni u tabore, čovečanstvo je polarizovano na globalnom nivou, a na individualnom zakucano u prilično uskom poimanju bića (svedeno na ego pojedinca). Svako se bori za svoje parče kolača ili za prava svog ’plemena’, bilo to pleme definisano nacionalnom pripadnošću, seksualnom orijentacijom, političkom obojenošću ili nečim drugim.

Dok se ti sistemi podrobnije ne uruše (a tek su krenuli), mislim da za teme koje ovaj film dotiče neće biti neke šire zainteresovanosti, iako su nam preko potrebne.

Znam da zvučim pesimistično, ali samo mislim da je još uvek rano, i da će tek za par godina ili decenija početi ozbiljnije da se razmišlja u ovom pravcu. Ako moj film tada bude igrao nekakvu veću ulogu, biću više nego zadovoljan, a do tada ostaje dostupan niši onih koji se ovim temama već bave, i onima koji u ovom filmu vide nešto sasvim drugo. Film je slojevit i može da se posmatra iz mnogo različitih uglova, pa su potencijalno etnografsko, pejzažno ili psihodelično poimanje ovog filma potpuno legitimni.

Dokumentaristika često osvetljava priče koje bi ostale neprimećene. Šta za vas predstavlja ključnu misiju dokumentarnih filmova i koji je najvažniji utisak koji želite da publika ponese iz „Krila i tlo“?

Ako posmatramo finalni proizvod, dakle iz perspektive gledaoca, ne pravim nikakvu razliku između fikcije i dokumentarnih filmova. Film može ispunjavati mnoge svrhe, ali za mene lično je najvažnija svrha bogaćenje duše – izazivanje gledaoca na duhovni napredak.

Produkciono, pak, dokumentarci omogućavaju mnogo veći stepen slobode i manje su podložni pritiscima industrije da se proizvede upakovan i usrednjen proizvod, tako da smatram da je još veća šteta kada dokumentarci ne koriste tu moć da se bave idejama sa margine, već posežu za temama koje su opšta mesta, već nebrojeno puta viđenim likovima i zapletima, ili režijskim postupcima koji su linija manjeg otpora. Drugim rečima, misija dokumentaraca je da ostanu nepredividivi, slobodni, hrabri, sumanuti i originalni, šta god to značilo za svakog pojedinačnog autora.

Što se tiče Krila i tla, opet bih ponovio da mislim da finalna faza kreacije filma nije u montaži, već u glavama i dušama gledaoca u toku projekcije. Svako od vas ko bude gledao film će poneti nešto drugo, i to je sasvim u redu. Moja želja kao autora nije da gledaocima nametnem ili prenesem bilo kakvu poruku ili osećaj, već samo da oivičim prostor unutar kog mogu da sami dođu do nekog novog osećaja, misli, zaključka ili osećanja.

Meni lično, kao gledaocu filma, najveći utisak ostavlja završna sekvenca filma, u toku koje mi se rađa intenzivan visceralan osećaj da je sve jedno.