foto: Chudo Festival Promo Vladimir Ivković će nastupiti na prvom izdanju Chudo festivala, koji se dešava u Nišu, 5. i 6. septembra.
Vladimir Ivković je beogradski DJ i selektor čiji rad prevazilazi samu tehniku miksanja ploča – on od muzike pravi priču. Prvi put je stao za gramofone još kao tinejdžer sredinom osamdesetih, ali se ozbiljnije posvetio DJ-ingu tek nakon odlaska na studije u Nemačku, kada je tokom letnjih poseta svirao na žurkama u restoranu svojih roditelja.
Tokom narednih decenija organizovao je događaje poput Selected i Substance, okupljajući avangardne i žanrovski neukalupljene muzičare, da bi svoje utočište pronašao u kultnom düsseldorfskom klubu Salon des Amateurs.
Osim što je na toj sceni oblikovao sopstveni prepoznatljivi zvuk, Ivković vodi i izdavačku kuću Offen Music, poznatu po eksperimentalnim i nekonvencionalnim izdanjima.
Danas je traženo ime evropske klupske scene, nastupa na najvažnijim festivalima i u prestižnim klubovima širom sveta, ostajući veran istraživanju mračnih, psihodeličnih i neočekivanih muzičkih pravaca.
Nastupiće ove jeseni i na Chudo festivalu, a baš taj nastup je povod da popričamo sa ovim uspešnim srpskim, ali i evropskim DJ-em.
Dolazite na Chudo festival u Nišu početkom septembra – šta publika može da očekuje od vašeg seta? Da li imate neku specijalnu pripremu kada nastupate u Srbiji?
Chudo Festival, već sam naziv, divno zvuči. Lista izvođaca je impresivna, a publika moze da očekuje manifestaciju privrženosti, podrške i iskrenosti. Specijalna priprema ne postoji. Ja realno zivim u fonoteci u kojoj se stalno nesto dešava, istraživanje i razvoj. Nastup je onda nešto poput prezentacije trenutnog stanja svesti.
Kako birate trake koje ćete pustiti za jedno veče? Da li je to strogo planirano ili se prepuštate trenutku i energiji publike?
Ja se pre svega prepuštam trenutku i energiji koja postoji kada je vreme za put na nastup, kada mora da se donese odluka šta se nosi na put, a šta se ne nosi. Sve ostalo je kao hodanje po žici bez sigurnosne mreze ispod.
Kritičari kažu da ste jedan od onih DJ-eva koji „pravi priču“ iza miksete. Da li set za vas ima dramaturgiju, kao film ili knjiga?
Život je dramaturgija, a moj set iz istog proizlazi ili ga oslikava. Ja filmove i knjige obožavam, ali je muzika drugačiji umetnički izraz do čije srži se teško dolazi poređenjem sa drugim medijima. Ja muziku i okupljanja vidim u tradiciji iskonskih rituala koji su sadržavali pesmu, igru, muziku, ritam, kojima bi se u idealnom slučaju došlo do transcendencije, spoznaje, transa.
Jednom ste rekli da volite muziku koja „izlazi iz okvira“. Koja je najneobičnija traka koji ste ikada pustili pred publikom – i kako su reagovali?
Sa moje tačke gledišta nema neobičnih, ali sigurno ima pregršt neočekivanih stvari, onih koje se verovatno ne očekuju na podijumu za igru u elektronskom okviru. Jedna od traka je prošlog vikenda u Kijevu bila The Ukrainians – Співає Соловей, prepev The Smiths – What Difference Does It Make?, izdanje koje me prati od 1992. godine ali koje nikada ozbiljno nisam pustio ljudima.
Dok sam pakovao ploče za Kijev, taj vinil mi se našao u rukama, završio je u torbi i krenuo na put. Od početnog nepoverenja i čuđenja u prvim taktovima ploče, do euforije i katarze na kraju. Divan, dragocen, neočekivano očekivan trenutak i sećanje do kraja života. Verovatno sam 2025. naslutio smisao naslućen 1992. godine. Pesma je našla mesto i trenutak i to je to. Kraj. Ne moram više nikada da je pustim u javnosti.
Vaš muzički put je krenuo još u Beogradu osamdesetih, ali vas je Nemačka oblikovala kao umetnika. Kako su ti različiti kulturni konteksti uticali na vaš senzibilitet?
U mom slučaju je sacuvano jezgro mog Beograda kao u velikom hadronskom sudaraču ubrzavano i sudarano sa svim društevno-politickim, kulturološkim, obrazovnim uticajima (…) i iz tih sudara je nastajalo šta je nastajalo. Manje ili više smisleni rezulatiti koje bi moj senzibilitet pratio i sredjivao.
„Salon des Amateurs“ u Dizeldorfu danas ima gotovo kultni status. Šta je ta mala scena značila za vas i kako gledate na to što je postala globalno referentna tačka?
Lepo je ako je Salon, koji tome nikada nije težio, postao globalno referentna tačka. Par nas se u pravo vreme srelo, inspirisalo, obogaćivalo, nepretenciozno i iskreno puštalo realno sjajnu muziku. Salon je bio dovoljno mali za takav pristup i dovoljno veliki i glasan da bi muzika i sve oko nje, svi karakteri, ostavili utisak na prisutne.
Salon je svaki vikend bio kao mali svemirski brod koji bi nekad spretno nekad nespretno manevrisao kroz interplanetarno meteorsko nevreme. Nekada je takvo nevreme tražio. Uz to nam je Dizeldorf svojom sporošću i odsustvom hordi turista i novodošlih koje druge evropske metropole moraju da svare, davao prostora da istražujemo, lutamo, da se igramo sa mogućnostima i umetničkim izrazima.
Pretpostavljam da je moj Beograd imao velikog uticaja kao sto je moj Beograd bila Sara na Adi, u leto 1994. godine ili davno pre toga neuspeli pokušaji izmišljanja radio predajnika i komunikacije sa vanzemaljcima.
Vaša etiketa Offen Music poznata je po „off-kilter“ zvuku i retkim srpskim pločama. Šta vas inspiriše kada birate šta će izaći na vašem labelu?
Inspiracija za borderline mazohistički projekat kao sto je Offen, je ideja zabeležavanja i ostavljanja traga o nečem dobrom. Bilo to održavanje sećanja i otvaranje pogleda na stvaralački rad Mitra Subotića Sube / Rex Ilusivii sa prvim Offen izdanjem 2015. godine (In The Moon Cage) koji se nastavio objaljvivanjem „Koncerta iz 1983. godine“ i Subinog nikada pre objavljenog materijala nasalog u Brazilu 1995. godine, „Wayang“ ili izdavanje post-muzike velikana kao sto je Thierry Mérigout / Geins’t Naït.
Znatiželji nema kraja, a jedini kriterijum je: da li nešto što čujem mene dodirne toliko duboko da bih se uhvatio u koštac sa procesom objavljivanja „muzike“ i da li mogu da zamislim da je to nešto što bi obogatilo budućnost na način na koje je mene nešto iz manje ili više davne prošlosti obogaćivalo i obogaćuje.
Elektronska scena danas je ogromna – od TikTok viralnih DJ-eva do gigantskih festivala. Kako gledate na tu hiperkomercijalizaciju? Ima li i dalje prostora za avangardu i eksperiment?
Naravno! Mozda nikada više nego danas. Danas je za avangardu dovoljno verovatno već samo odsustvo sa TikTok-a i gigantskih festivala.
Nastupali ste u Berghainu, De School-u, na Dekmantelu, Unsoundu… Da li još uvek postoji klub ili festival gde maštate da pustite muziku?
Postoje nepoznata i neočekivana mesta, novi gradovi, postoje mesta kojima se rado vraćam. Ako maštam, onda maštam o nepostojećem ili nepoznatom.
Vaša selekcija često ide „van granica“ – od duboke psihodelije do ambijentalnih zvučnih pejzaža. Ima li neka ploča koju nosite svuda, „sigurna karta“ koja radi svaki put?
Takve sigurne ploče nema, ali ima uvek nekoliko ploča koje bih voleo da pustim. Kada dođemo do njih, onda smo već u zoni ozbiljne transcendencije.
Koja je najveća lekcija koju ste naučili kao DJ – nešto što vam je promenilo način na koji razmišljate o muzici i ljudima?
Uz godine dolazi više muzike i više ljudi koji potvrđuju staru mudrost: koliko ljudi toliko ćudi. Mislim da nema te jedne velike lekcije. Bitno je ne ispustiti i poštovati sve male.
Kada se sve sabere – jeste li više DJ za introspektivno slušanje ili za euforiju na podijumu?
Ja sam uvek za introspektivnu euforiju.
Na kraju, ako biste morali da opišete svoj set na Chudo festivalu u tri reči – koje bi to bile?
Chudo je jedan od mojih omiljenih pojmova. Onda, mozda – čudo, ljubav i igra.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
