INTERVJU Vladimir Tagić: Studenti su već pobedili, i narod je pobedio, vlast pokušava da odloži svoj konačni poraz

Razgovor s našim poznatim rediteljem i scenaristom upriličen je pred svetsku premijeru njegovog debitantskog ostvarenja „Yugo Florida“ na 31. Sarajevo Film Festivalu (SFF), najvećem i najznačajnijem prazniku „pokretnih slika“ u ovom delu Evrope koji je sinoć glamurozno otvoren.

Tagić je izgradio karijeru kao jedan od najboljih televizijskih autora, a svojim prvim dugometražnim filmom predstaviće se festivalskoj publici 21. avgusta u Glavnoj takmičarskoj selekciji, u konkurenciji za Nagradu Srce Sarajeva.

Zanimljivo je da je na prošlogodišnjem SFF koji je obeležavao jubilarno, 30. izdanje, bila upriličena gala premijera njegovog prethodnog velikog ostvarenja – serije „Sablja“ o ubistvu premijera Zorana Đinđića, nagrađena u Kanu prošle godine, koju potpisuje zajedno s rediteljem Goranom Stankovićem.

Zanimljivo je, takođe, da će samo nekoliko večeri posle svetske premijere u Sarajevu, njegova „Yugo Florida“ doživeti i regionalnu premijeru – 26. avgusta na ovogodišnjem Filmskom Festivalu Herceg Novi, takođe u glavnoj takmičarskoj selekciji, u trci za Gran pri Zlatna mimoza i ostale nagrade.

U razgovoru za naš list Tagić govori o razlozima zbog kojih je SFF pravo mesto za njegov prvi film, motivima da od automobila „Yugo Florida“ napravi metaforu života svojin glavnih junaka, generaciji koja je verovala u ideju Jugoslavije i živela za tu zemlju, svojoj generaciji u porušenom društvu koje ne daje nikakav oslonac i sigurnost, studentima i građanima u protestu koji su već pobedili ovaj režim…

Trejler za „Yugo Floridu“ objavio je prestižni britanski portal Screen Daily, a za nekoliko večeri vaš film će biti pred žirijem festivala koji su svetski kritičari označili kao balkanski Berlin, Kan, Veneciju. S kakvim osećanjem idete u Sarajevo?

– Kada sam dobio poziv da budem deo glavnog takmičarskog programa i da svetska premijera filma bude baš u Sarajevu, prva misao u glavi mi je bila: Pa da, tako i treba da bude. Sarajevo je prvi festival koji mi je dao šansu i to još 2010. godine, kada sam bio deo Sarajevo Talent Campusa, što je za mene u tom trenutku bio ogroman uspeh. Za Sarajevo me vezuje i to što je 2018. godine moja prva serija „Jutro će promeniti sve“ premijerno prikazana na Festivalu. Godine 2019. u Sarajevu sam za seriju „Sablja“ dobio nagradu za najbolji projekat u okviru Cinelink Drame. Nakon svega toga, smatram da moj debitantski film prirodno pripada Sarajevo Film Festivalu i da je to najbolji način da se zatvori jedan krug.

Iako vas naša i regionalna publika poznaje po vrlo uspešnim serijama (uz „Sablju“ tu su i „Jutro će promeniti sve“, „Deca zla“, „Mama i tata se igraju rata“, „Sumnjiva lica“), kao i po kratkom filmu „Izlaz u slučaju opasnosti“ koji je prikazan i nagrađen na brojnim svetskim festivalima, koliko ipak nije bilo jednostavno da dođete do prvog igranog filma?

– Snimiti film kao debitant, odmah nakon fakulteta, bilo je gotovo nemoguće, i ja sam godinama bio neuspešan u pokušajima da isfinansiram neke prethodne projekte. Valjda uspeh mojih kratkih filmova nije bio dovoljan da bih neke komisije ubedio da sam spreman i za dugometražni. Do serije je bilo malo lakše doći i, kada sam dokazao da znam da režiram i da imam šta da kažem, konačno sam uspeo da obezbedim finansije za svoj prvi dugometražni film.

Finansiranje filmova traje predugo. Proces rada na filmu je težak, neophodno je strpljenje, koje ja neretko izgubim. Najteže mi je bilo prebroditi to vreme, i tokom tih godina i dalje verovati da je ta moja ideja vredna – vredna mojih, ali i tuđih godina uloženih u nju. U toku procesa ja sam se menjao. Prirodno je da se umoriš od određene ideje. Sve drugo što ti prolazi kroz glavu deluje mnogo zanimljivije. S tim je bilo najteže izboriti se, i ne odustati.

Da li ste i kao autor možda imali neke kreativne „muke“ vezane za rad na ovom filmu, koji bi žanrovski mogao da se odredi i kao road movie?

– Najveći izazov je bio postaviti strukturu, odnosno shvatiti kakav mi to road movie pravimo, razumeti da naši junaci zapravo nemaju jasan put i jasan cilj. Njihova putovanja su kratka, trenutna, ispresecana, i ne znamo gde ona vode. Naš road movie zapravo i nije pravi road movie. On je nešto drugo – unutrašnje traganje za bliskošću. Podjednako teško je bilo balansirati između emotivnosti i humora. Koliko god sve vreme pokušavali da humorom stvorimo kontratežu u filmu, shvatio sam da ni to forsiranje humora nije dobro, jer je lažno. Pokušavamo da olakšamo nešto što ne treba i ne može da se olakša. Pojednostavljeno govoreći, najteže mi je bilo da nađem pravu meru – meru
svega.

„Yugo Florida“ je bio automobil poznat kao veliki projekat kragujevačke Zastave za inostrano tržište, ali se zbog raspada Jugoslavije nije realizovao i pokazao se kao utopija. Možete li nešto više da kažete o simbolici naslova filma, s obzirom da se scenario bazira na vašem ličnom iskustvu s ocem?

– Vesa, otac, je čovek koji je bio zaljubljen u ideju Jugoslavije. On pripada generaciji koja je verovala i živela za tu zemlju. Ono što osećate kroz film, vrlo suptilno, jeste da Vesa ne razume svet oko sebe – on je čovek nekog prošlog vremena i njega moderni svet ne zanima, čak ga otvoreno nervira. Zanimljiva mi je bila simbolika vožnje, preuzimanja kontrole. Otac ne može da vozi, pa sada mora sin da vozi. A to su ljudi koji ne voze neke stabilne i skupe automobile, već „yugo floridu“, automobil egzotičnog imena i vrlo diskutabilnog kvaliteta.

Svaki put kad izgovorim „yugo florida“ nasmejem se, pogotovo što je taj automobil dobio ime krajem osamdesetih, kada je Zastava htela da proslavi veliki uspeh koji je „yugo“ napravio u Americi, pa su novom modelu dali to „američko ime“. Ispostaviće se nekoliko godina kasnije da će se Jugoslavija raspasti, a Yugo će postati jedan od najgorih automobila ikada u Americi. Sve zajedno – vezano za ime tog automobila, njegovu apsurdnost, spoj nespojivog, kao i kraj jednog života, jednog doba, jednog pogleda na svet – bili su mi zanimljivi motivi da od tog automobila napravim metaforu života glavnih junaka.

Vrlo je zanimljivo da su tri najuspešnija filma koja su izašla ove godine autentične ispovesti reditelja, i uz „Yugo Floridu“ i oni su u glavnoj konkurenciji na 31. SFF – „Vetre, pričaj sa mnom“ Stefana Đorđevića, koji je već osvojio nagrade u Italiji i Meksiku (u filmu igraju čak i članovi njegove porodice), i „Kako je ovde tako zeleno“ Nikole Ležaića, nedavno nagrađen sa tri Zlatne arene u Puli. Kako komentarišete ovaj trend – da li se vaša generacija autora odvažila da govori o onome što najintimnije proživljava?

– To je slučajnost. Prosto je neverovatno da u istoriji srpske kinematografije ima toliko malo, da ne kažem skoro ni jedan film kojem je glavna tema smrt roditelja i suočavanje sa gubitkom, a da se onda u istoj godini pojave tri takva filma. Prosto se tako desilo. Verovatno ima veze i s tim što se tematski autori više okreću sebi i intimnim pričama, a manje se bave opšte-društvenim temama koje su toliko dugo bile dominantne u našoj kinematografiji. Prirodno je da dođe do zamora i do potrebe za tematskom promenom. Šalio sam se sa Ležaićem i Stefanom da treba da napravimo zajedničku projekciju sva tri filma, kao neki omnibus posvećen roditeljima.

S druge strane, u kom smislu su lične priče i „klizav teren“, i koje ste vi dileme imali radeći na ovom filmu?

– Ovaj film u sebi ima autobiografske elemente i ja sam ga u početku pisao sam, ali nisam mogao da se izborim s njim. Previše je sve bilo lično i nisam mogao da odvojim ono što je meni važno od onoga što je dobro za priču. Onda sam pozvao Milana Ramšaka Markovića – već smo radili zajedno na „Jutru“ – i osetio sam da je on čovek koji može da razume i da oseti ono što želim. Milan je bio s jedne strane blag, a s druge i surov u tome šta pripada filmu, a šta ne. Najvažnije je bilo shvatiti da to što je nešto lično ne znači da je dovoljno dobro i važno za film.

Film mora da prevaziđe taj nivo ličnog i da dosegne i nešto univerzalno. Ako u sebi poseduje i jedno i drugo, onda je to prava stvar. Potpuno je nevažno za gledanje filma da li publika zna ili ne zna da je to moja lična priča, kao i koji procenat te priče je autobiografski, a šta izmišljeno. Veliki broj stvari u tom filmu je potpuna fikcija i nema nikakve veze sa mnom i mojim ocem. Zoran i Vesa su fiktivni junaci – oni nisu moj otac i ja.

Glavni junak „Yugo Floride“ vodi gotovo „besmislen“ život – radi u noćnoj smeni rijaliti programa, gde na pedesetak monitora posmatra učesnike kako spavaju, a devojka u koju je bio zaljubljen verena je s drugim momkom… Zašto vas inspirišu priče o mladim ljudima koji se već približavaju nekoj srednjoj generaciji, a još su profesionalno i emotivno nesnađeni?

– Zato što su to ljudi koje najbolje poznajem, zato što o njima niko ne snima filmove i zato što su njihove muke i moje muke. Glavni junak se toliko plaši da ne ponovi greške svojih roditelja da konstantno beži od života, beži od preuzimanja odgovornosti. Raskinuo je dugu vezu jer se plašio – plašio se porodice, roditeljstva, kredita za stan i obaveza koje sve to nosi sa sobom. I sada je sam, a teško mu je da se sa samoćom nosi. Mi smo generacija koja nema nikakvu sigurnost u svom životu.

Nemamo svoje stanove, stalne poslove, finansijski živimo od danas do sutra, cimerišemo u iznajmljenim stanovima i ne postoji nikakav oslonac u našim životima.  U takvom stanju teško je očekivati da budemo zreli, stabilni i odgovorni. Mi živimo kao da smo i dalje studenti u dvadesetim godinama, a zapravo se bližimo četrdesetoj.

U centru ove emotivne priče je bolest oca glavnog junaka, kroz koju govorite o potrebi da sa roditeljima pronađemo „zajednički jezik“ i budemo bliski, i ta bolest je dramatično iskustvo koje ste doživeli. Šta vas je motivisalo da upravo to bude tema vašeg prvog filma?

– Koliko god godina imali, to je trenutak kada prestajete da budete dete i, hteli to ili ne, postajete odrasla osoba, postajete čovek. Suočavanje sa smrću roditelja je zapravo spoznaja o sopstvenoj konačnosti. To je naglo sazrevanje na koje ste primorani, ma koliko se njemu odupirali. Ja sam za to bio potpuno nespreman. Moj otac je otišao relativno mlad, ja sam se nadao da će on još dugo živeti. U tom trenutku mi se život okrenuo naglavačke i sve se iz temelja uzdrmalo. To je najintenzivnije iskustvo koje sam ikada osetio i smatrao sam da je jedino pravo o čemu vredi snimiti film.

Šta biste voleli da publika oseti gledajući ovaj film?

– Katarzu. Želeo bih da se publika emotivno pročisti, s vremena na vreme nasmeje, i da posle filma zagrli svoje najbliže.

Koliko je čestitim ljudima svih generacija, i zdravim i bolesnim, teško da se snađu u našem porušenom društvu, a u „Yugo Floridi“ dajete i taj kontekst?

– Naravno, to su sve nivoi koji paralelno postoje, neraskidivo su vezani i ne funkcionišu jedan bez drugog. I u najintimnijoj priči vi dajete jedan društveni kontekst, presek stanja, sliku jedne zajednice. Nažalost, naše društvo kao da ne postoji da nam olakša život, već sasvim suprotno – ono je tu da ga dodatno oteža. Ja sve provlačim kroz prizmu apsurda i humora, to je verovatno moj odbrambeni mehanizam. Tako je i ovde.

Apsurd je nešto s čim se junaci susreću na svakom koraku, bilo u hodniku bolnice, na radnom mestu ili na benzinskoj pumpi. Apsurd je mehanizam kroz koji pokazujem da smo se kao ljudi udaljili jedni od drugih i da smo izgubili empatiju, ali uvek nudim i nivo humora – humora koji nam pomaže da preživimo.

Za razliku od ljudi vaše generacije koji još tumaraju za svojim „mestom pod suncem“, studenti u protestu itekako znaju šta žele, i hrabro se bore za svoju viziju života – ne pristaju da žive pod korumpiranim režimom u društvu uništenih vrednosti. Da li će njihova pobeda konačno doneti „dubinske rezove“ i promene na koje nismo bili spremni posle 5. oktobra, što je svojim životom platio premijer Zoran Đinđić?

– Tragedija u Novom Sadu je ogolila i do kraja prikazala u koliko korumpiranom i kancerogenom društvu živimo i koliko je neophodno boriti se za svoju domovinu i vratiti je sebi. Mi smo tu bitku već dobili. Kada se stvar posmatra iz istorijskog konteksta, studenti su pobedili, građani su pobedili, narod je pobedio. To je čak i ovima na vlasti jasno. Oni samo pokušavaju još malo da odlože svoj konačni poraz, ali on dolazi – samo je pitanje vremena. Šta će se nakon toga desiti, to ostaje da vidimo.

Glumačka ekipa „Yugo Floride“ 

Glavnog junaka igra Andrija Kuzmanović, a u glumačkoj ekipi su i Nikola Pejaković, Hana Selimović, Jovana Stojiljković, Snježana Sinovčić Šiškov, kao i drugi značajni regionalni glumci.

Film je realizovan kao koprodukcija Srbije (Sense Production), Bugarske (Contrast Films), Francuske (La Belle Affaire), Hrvatske (Eclectica) i Crne Gore (Adriatic Western), a podržan je i kroz evropske fondove Kreativna Evropa MEDIA i Eurimages.

UNIQA je glavni sponzor i zvanično osiguranje Sarajevo Film Festivala.