Foto: FoNet/ Dragan AntonićKad se dugo družite sa besmrtnima, kao što je Balašević, počnete da verujete da je to i bukvalno tako, da se Đoletu smrt ne može dogoditi, da on ne može tek tako da nestane. I ne može, takvi ne umiru, takvi ginu braneći nas od nas samih. I uglavnom bivaju ubijeni s leđa u neprestanoj borbi za ljubav, za razumevanje među ljudima, za živeti slobodno – izjavio je novinar Miodrag Mile Isakov na naše pitanje kako se on osećao nakon saznanja da je Đorđe Balašević preminuo.
Šta posle noći kada je Novi Sad ispratio svog sugrađanina, umetnika Đorđa Balaševića, koji je ceo svoj život proveo u rodnom gradu i uvek se, posle svih turneja i koncerata u njega vraćao? Gde je prošle godine održao svoj poslednji koncert. Gde je tokom svoje višedecenijske karijere uvek znao da poruči prave stvari ljudima, svima koji su želeli da ga čuju.
Nema tih novinarskih izveštaja sa tačnim brojem ljudi (a bilo je mnogo, kej krcat, početak ulice Maksima Gorkog, most Duga prepun…), sa nabrajanjem pesama, sa izvođačima… koji bi mogao da opiše atmosferu na novosadskom Keju žrtava racije u ponedeljak uveče. Prolazite između hiljada ljudi koji pevaju i plaču… Neko je rekao da je Novi Sad bio te večeri prestonica tuge.
Dunavom još uvek plove grane ruzmarina koje su sugrađani spuštali u Dunav, lampioni su otišli put neba, brodice se usidrile, a velika Tvrđava osunčana je… ali, svim Novosađanima i Novosađankama je pred očima slika od te poslednje večeri sa ispraćaja „Noć kada je Đole preplivao Dunav“, koja se završila sa likom najpoznatijeg od nas i sa ispisom naslova njegove pesme: „Čuvaj mi, Bože, Novi Sad“.
To veče nisu hteli da propuste ni oni koji su se najviše čuvali preteće korone, oni koji su najviše nosili maske, oni koji su mesecima izbegavali bilo kakve javne skupove… oni koji su bili kivni na sve neodgovorne ljude. Jer, ono što im je Đole pružao svih ovih decenija, a bio je institucija za zdrav razum u ludim vremenima i melem za dušu kada su svi okolo baš zapeli iz petinih žila da nam je raznesu otrovima mržnje, bilo im je, te noći u ponedeljak, vredno rizika. Svakog rizika.
Trg slobode, onaj isti na kojem je septembra 2000. godine pevao „živeti slobodno“ pred svojima, danima miriše na sveće, poruke pozdrava sugrađani mu još ostavljaju na spomenik Svetozara Miletića i samo ovo prerano februarsko sunce je osušilo suze sa pločnika.
U to jutro posle ispraćaja, specijalno za list Danas, u Novi Sad je stigla poruka od Zorana Predina iz Ljubljane: „Poslije smrti druga Tita, nitko u regionu nije probudio takve iskrene osjećaje kao Đoletov odlazak među zvijezde. Sada se pokazalo koliko je života iz raznih generacija zauvijek osvojila njegova poetika. S kakvom je lakoćom preskočila sve nacionalne, jezičke, verske i političke razlike među nama. I udružila nas kao ljude. Hvala ti, Đole!“
Iz Ljubljane, gde je Đole, kao „prvopolazeći“ pevao u hali Tivoli još novembra 1994. godine dok je još trajao rat u koji on nije želeo da ide i uspešno se krio od mobilizacije dok ga je vojna policija tražila i danju i noću, a on im „preko novina“ poručivao da im je sve to „džaba“. Tada je i gradu bilo lakše… spalo je malo onog bremena da je to grad iz kojeg polaze tenkovi u rat preko Dunava.
Baš u Novi Sad, gde je Predin, pre dve godine, u novosadskoj Sinagogi održao nezaboravan koncert promovišući album „Zoran peva Arsena“. Tada se, usred Novog Sada, u znak ljubavi prema autoru i publici, „usudio“ da otpeva i Đoletovu „Priču o Vasi Ladačkom“. I šalio se na svoj račun što se, eto, „usudio“ da to uradi.
A došlo je i vreme posle tih ratova devedesetih, pa je Đole, pod pokroviteljstvom UNHCR-a, opet kao „prvopolazeći“ krenuo put Sarajeva. Iz Novog Sada je poneo, od tadašnjeg gradonačelnika Stevana Vrbaškog, čuvenu bronzanu golubicu – simbol mira. Bilo je to u februaru 1998. godine. I stao je pred 14.000 ljudi u sarajevskoj Skenderiji i rekao „Ratovi prolaze, ljudi ostaju“. I insistirao je da koncert bude humanitarian, da Međunarodni crveni krst zaradu od koncerta podeli svoj deci Bosne i Hercegovine, u granicama u kojima se on sećao te republike.
Na taj put, sa njim je išao i Mile Isakov, koji je prethodnih godina bio predsednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine, prvog takvog udruženja nastalog u tadašnjoj Jugoslaviji (januara 1990. godine).
Za list Danas, Isakov, nakon odlaska Balaševića, kaže: „Jedan D-mol me razvali, neki bi to prosto tugom nazvali, al’ nije to to. Šta je tuga za D-mol!? – tako je pevao moj dugogodišnji drug i saradnik Đole Balašević, gledajući kako njegov narod, a njegov narod su svi dobronamerni ljudi sa ovih prostora, živi živote nedostojne čoveka. Tako se sad osećaju svi ti ljudi zbog njegovog odlaska. Tuga je najmanji problem, mnogo je gora ogromna praznina koja neopisivo boli. Rupa u svemiru zbog koje gubimo ravnotežu. U šupak kosmosa smo upali, govorio je odavno Đole u pesmi „Krivi smo mi“, oni stihovi: Putuj, Evropo, i ne čekaj na nas. Dakle, bila je ta praznina i ranije tu, ali zastrašuje saznanje da više nema ko da je popuni, da je šeretski nadmudri i učini manje važnom, čak besmislenom.“
Oduvek je Đorđe Balašević bio jedini koji je znao u samo nekoliko reči da opiše svoj grad i stanje u njemu. Početkom devedesetih, pre ratova, atmosfera u gradu se promenila… sve češće su osvanjivale vesti o obračunima, tučama, sevanju noževa… Tada je on rekao onu njegovu čuvenu rečenicu: „E, a nekada je u Novom Sadu bila zastrašujuća vest da je neko pokidao lale na Keju…“
Pitao se Balašević i gde mu je „onaj lepi grad, doteran i uobražen“…
„Čuvaj mi moje Laloše/što sve podnose po svom/čuvaj mi moje dođoše/koji su ovde našli dom“ – ostavio je još jednu poruku Đole svojim sugrađanima.
Vremena koja dolaze pokazaće da li će Novi Sad znati da čuva sećanje na Đoleta bar onoliko koliko je on čuvao svoj grad za života. Da ne upadnemo skroz „u šupak kosmosa“, na „Dno dna“.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
