INTERVJU Mehmet Akif Bujukatalaj, autor filma „Histerija“: Ne postoji objektivna istina na svetu, samo različite perspektive

Nakon međunarodno zapaženog debija „Oray„, nagrađenog na Berlinalu, Mehmet Akif Bujukatalaj se ponovo vraća pitanjima pripadanja, kulturnih identiteta i načina na koji društvo oblikuje sliku o „drugom“. Ovoga puta to čini kroz napet i slojevit triler koji publici ne nudi jednostavne odgovore, već je poziva da preispita ustaljene narative i sopstvene pretpostavke.

Premijerno prikazan u programu Panorama ovogodišnjeg Berlinala, film „Histerija“ otvara prostor za razgovor o tome kako nastaju društvene tenzije, ko kontroliše narative i da li je istinski dijalog u vremenu sve dubljih polarizacija još uvek moguć.

Sa Mehmetom Akifom Bujukatalajem razgovarali smo o nastanku filma, ličnim iskustvima koja su ga oblikovala, odnosu između fikcije i stvarnosti, kao i o ulozi filma u razumevanju savremenog društva.

„Histerija“ naizgled počinje nesrećom na filmskom setu, ali brzo evoluira u nešto mnogo veće. Odakle je došla ideja za ovu priču?

– Krenulo je od jedne moje bliske prijateljice koju poznajem već 15 godina, a dok smo studirali, neko od nas je uvek gubio ključeve. Zamislio sam kako pravi papire napolju, traži ključ i odjednom neko joj kaže da je pronašao, ona mu da adresu i pojavio se neki čudni broj.

Odjednom sam imao sliku stranca, verovatno nevidljivog imigranta, nekog ko je imao moć da mi promeni osećanja.

I to je bila tačka nastanka „Histerije“, njena ideja, koliko je moćna slika nevidljivog stranca i šta nam znači ta slika, odnosno koje vrste projekcija joj dodeljujemo. I odatle je započela moja duga refleksija o moći slika i o odgovornosti u pravljenju tih slika.

Zapaljeni Kuran na početku filma postaje simbol koji svaki lik tumači drugačije. Da li Vas je više zanimao sam čin, ili pak reakcije koje je izazvao?

– Da, dobro ste rekli, to uopšte nije o zapaljenom Kuranu, to je simbol. Možda bih sada koristio zastavu Izraela ili Palestine. Da pravim film u Turskoj, možda bih uzeo portret Ataturka.

Film je o tome kako jedan simbol različiti ljudi tumače na vrlo različite načine. Kada o nečemu diskutujemo, ne govorimo o činjenici, o stvarnosti, već uvek o tome šta neki simbol znači nama.

Uvek govorimo o tome u metaforama i „Histerija“ je takva. Niko ne govori o izgorelom Kuranu. Za sve njih, to je simbol nečeg sasvim drugačijeg. Za jednog, to je verska blasferima, a za drugog izražavanje umetničke slobode. Za trećeg, pak, post-kolonijalna arogancija.

Tako da ljudi govore o istoj stvari, ali na kraju niko ne govori o pravoj stvari. I tako se ja osećam kada pričamo o svim važnim temama u našem društvu, od religije, imigranata, politike, rata u Izraelu, Rusiji, Ukrajini. Uvek pričamo o temama koje prati visok stepen napetosti, ali su one za nas samo metafora.

Između istine i narativa u filmu postoji konstantna napetost. Da li verujete da je objektivna istina i dalje moguća u današnjem medijskom prostoru?

– Da budem iskren, ne verujem da postoji objektivna istina u medijima i to je ono što želim da razumem u ovom trileru. To je bio moj proces traženja jer ne postoji objektivna istina na svetu. To su različite perspektive o nečemu. Mislim da tek kada shvatimo da ne postoji jedna istina već više perspektiva o istoj stvari možemo da počnemo da diskutujemo tako da nije istina najbitnija, već te perspektive.

I ako stalno govorimo o metaforama i simbolima, to dovodi do međusobne dehumanizacije i potom do paranoje. A na kraju stiže histerija. Zato mi je najveća želja da neko pogleda „Histeriju“ i shvati da ne možemo da verujemo slikama. Slike stvaraju ljudi. Ljudi su subjektivni, imaju svoje biografije, svoju viziju svega.

A to je nešto što moramo da shvatimo. Ja sam reditelj, a voleo bih da mi ljudi ne veruju kao reditelju. Da sumnjaju u mene zato što je „Histerija“ ujedno moja subjektivna perspektiva o našoj diskusiji, o kulturi debate.

Film često igra po liniji između fikcije i stvarnosti, naročito kada se uzme u obzir da se dešava unutra filmske produkcije. Šta Vas je zainteresovalo da iskoristite film da prikažete moć filma?

– Da, dobro pitanje. Mislim da možete da imate moć nad nečim a da ne kontrolišete sliku ljudi. Jer ako kontrolišete ili stvarate sliku ljudi, onda možete da kontrolišete i njih. A za nas kao reditelje i vas kao novinare, to je vrlo važno, da preuzmemo odgovornost nad ovom moći koju imamo. I moramo da koristimo tu moć ne da stvaramo slike ljudi, već sasvim obrnuto.

Vaš film izbegava pojednostavljena moralna stanovišta. Da li Vam je bilo važno da nijedan lik ne deluje kao skroz ili nimalo u pravu.

– Da, „Histerija“ nije o davanju lakih moralnih odgovora na kompleksne sisteme jer čak i tu imamo samo šestoro ljudi i nije lako ni za jednog reći da li je u pravu ili nije.

Dok sam pisao „Histeriju“, shvatio sam da je histerija kada su svi u pravu, a svako kaže da je samo on u pravu. A ko sam ja da kažem da li je neko u pravu ili ne, to je poput moralne dvosmislenosti u likovima. Takođe je važno reći da, iako svaki lik ima pravo, još uvek su svi uključeni u dinamike moći. Tako da je moć reditelja da stvara slike mnogo veća od moći izbeglica, pa i dalje postoji neravnopravni odnos struktura moći.

Zato se može reći da postoji moralnost pisanja, ali još uvek je tu i odnos moći. Tu su ljudi koji kontrolišu slike i ljudi koji su slike, a to je ujedno i odnos moći koje sam želeo da prikažem.

Mnoge scene deluju neprijatno stvano, skoro kao iz dokumentarca. Da li ste želeli da se gledaoci zapitaju da li gledaju fikciju ili stvarnost?

– Da, mešavina stvarnosti i fikcije na snimcima sa mobilnog, na arhivskim snimcima i bilo kojoj vrsti slika često prevari ljude. Ne možete zaista reći da li je to vaša istina, samo nešto u vašoj glavi i mislim da zato moramo da sumnjamo u sve slike u svojoj glavi.

Jer, na primer, ja nisam bio u Kini ali imam osećaj da poznajem Kinu veoma dobro. Moram da priznam da ne znam ništa o Kini. Čak i da odem tamo i živim 10 godina, ne mogu znati ništa. I to je nešto što zaista želim, nešto što nam treba. Sa jedne strane, da bismo preživali u svom svetu, trebaju nam slike da bismo reagovali i nosili se sa svim.

A sa druge strane treba da budemo malo skromnijeg mišljenja o samom svetu, o ljudima, jer te slike nisu istina, već su ljudi istina. I glavni razlog što više ne umemo da razgovaramo je to što slike u našoj glavi deluju veće od stvarnosti.