Istanbul

Čekajući taj trenutak, Avdo je žurnim koracima otišao i pružio glavu kroz odškrinuta vrata kuće.

Videvši ga, imam Muhitin je, kao da ih neko sluša, koščatom rukom i pomeranjem usana bez glasa dao znak Avdu da uđe unutra.

Danas, jutro.

Otkako je imam Muhitin prebačen u džamiju Merkez Efendi, bilo je jasno da je u pitanju drugačiji imam; staricama i devojkama koje su dolazile da se mole i požele želje pisao je muske u zamenu za donacije, dok je onima koji su tražili grobno mesto govorio da se obrate opštini i da će im obezbediti mesto, ali da za to namene donaciju.

Кada je Avdo jednog dana uslišio želju imama Muhitina da napravi veoma poseban i hitan spomenik, pomislio je da ovaj nekom želi da učini uslugu, međutim, kasnije je saznao šta je u pozadini toga.

Ipak, ni u jednom trenutku nije pomislio da će mu taj spomenik jednog dana dobro doći.

Ujutro rano je otišao kod imama.

Rekao mu je da mu je potrebno mesto da sakrije ćerku i da će, ako joj pronađe mesto gde može da ostane neko vreme, dati donaciju za džamiju, a onda je video da je imamov strah za državu – baš kao što je i pretpostavio – ublažen s petsto američkih dolara.

Кada je Avdo obećao da će mu sledeće nedelje dati još petsto dolara, imam je prilično omekšao.

Rekao je da će to uraditi kao da je u pitanju njegova ćerka, ali je rekao i da treba da razmisli kakvo mesto da nađe.

Pošto nije bilo vremena za razmišljanje, Avdo je predložio da otključa isposničke ćelije na gornjoj strani džamijskog kompleksa i da ih očiste kako bi mogle da se koriste.

Imam je znatiželjno pitao kako on zna da bi to mesto moglo da se koristi.

Avdo je podsetio imama da, za razliku od njega koji je tu šest meseci, on živi na Merkez Efendi groblju već dvadeset godina, kao i da su bivši imami jednom godišnje otvarali te odaje radi čišćenja, a da im je on pomagao.

Četristo sedamdeset godina ranije.

Kada je odlučio da napravi tekiju, umesto u samom Istanbulu koji je sedamdeset godina posle osvajanja postao pretrpan, Merkez efendija je mislio da treba da izađe van gradskih zidina, te je izabrao izvor koji je ostao iz vremena Vizantije a sada bio zapostavljen.

Dok su hrišćani smatrali da je ta voda sveta i da leči razne muke kao što su bolest, magija, strah i rastanak, sada gotovo da uopšte nije bilo onih koji ga posećuju.

Merkez efendija je mislio da na tom mestu napravi i isposničke ćelije, a oko njih odaje za derviše, rezidenciju, fontanu i hamam.

Iako je imao preko pedeset godina, radio je na izgradnji zajedno s radnicima i pomoćnicima.

Posebno se namučio prilikom izgradnje isposničkih ćelija.

Spustio se na dubinu od sedam metara u izvor, ukrasio je zidove ćelija, a od viška vode iz svetog izvora napravio je fontanu u dvorištu.

Trebalo je da ga mrak ćelija i sveta voda izvora približe Tvorcu.

Kad bi mu dozvolio halvetijski šejh Sunbul efendija kojeg je sledio, bio bi spreman da u ćeliji ostane četrdeset godina, a ne četrdeset dana.

Tako je želeo, priželjkivao je da vodi neograničene razgovore sa Istinom, da zaboravi sebe u samoći, tišini i mraku i da u venama oseti da u ovom univerzumu nema božanske istine bez „sopstvenog bića”.

Danas, noć.

Nakon što je nebo prekriveno debelim oblacima potonulo u potpuni mrak, Avdo je izašao iz groblja i otišao do zidina, gde je, probivši se kroz pukotine i tunele, našao Rejhan koja je čekala u jednom zabačenom uglu.

Pored Rejhan, koja je ceo dan na hladnoći ležala uvijena u dva ćebeta, bili su hleb i nož.

Opet se spuštala magla i sve je bilo pusto.

Prevod sa turskog: Ida Jović

Autor je poznati kurdski pisac iz Turske i predsednik Međunarodnog PEN, pisac romana „Kamen i senka“ objavljenog u izdanju Arhipelaga.