Ivana Dimić: Naše društvo je sklono ruganju

Ne može da komentariše ni burnu reakciju pisca Vladimira Tabaševića na to što je ona osvojila nagradu, o čemu je on detaljno govorio u intervjuu za Nin. Ivana Dimić tvrdi da taj tekst nije ni pročitala ali zato jeste prethodnu Tabaševićevu knjigu. Misli da je on darovit pisac. Raspoložena je, pa razgovor spontano kreće o sreći.

– Kad je Borhesa na kraju života jedna novinarka pitala da li žali za nečim, on je rekao: „Da, žao mi je što se nisam potrudio da budem više srećan“. Ali, pazite tu formulaciju – „žao mi je što se nisam potrudio“. Dakle, ja da se potrudim – ističe Ivana Dimić.

* Šta je za vas sreća, jeste li se vi trudili oko nje?

– Ja se trudim da budem srećna. Sebi sam to dala u zadatak. Pre svega, sreća je da uskladite svoje želje sa svojim mogućnostima. Kad imate malu penziju, da se u nju uklopite – platite sve račune, da imate da jedete i da imate za cigare. To je meni dovoljno.

* Dovoljno vam je?

– Da, jer ako vi imate preterane želje u odnosu na svoje mogućnosti, vi ćete stalno biti nesrećni. Dakle, to vam je prva stvar da uradite, a druga je vežbanje. Ja u to duboko verujem. Kao što Popaj vežba mišiće, vi vežbate mišiće u mozgu da se naviknete, da vidite lepe ljude, lepe stvari, da zapamtite šta je bilo prijatno u danu, zato što je osnovno – da se savlada dan. Ima i pesma „Size The Day“, jer u danu morate da naučite to umeće življenja. Kako ćete u njemu biti srećni i kako ćete to rasporediti. Pošto za nesreću imate dovoljno razloga. Možete stalno da budete nesrećni uz onoliko stvari koliko nam se događa – tragičnih na ličnom, na širem planu, na društvenom planu, na opštem planu. Možete odmah sa mosta da se bacite po pet puta dnevno koliko je život komplikovan i težak. I ovo vreme, ovaj duh vremena, strašan, surov, nemilosrdan prema ljudima i bilo kojoj ljudskoj vrednosti, dakle, u takvim uslovima kad živite – da vam neko kaže – budite srećni. Ali, to jeste, zaista, stvar unutrašnje vežbe.

* Kako ste zaključili da se sreća vežba?

– Ja se sećam da je jedan moj drug neurolog, kad me je nešto od kičme bolela ruka, rekao – prestani da se nerviraš. Pitam ga – kako to misliš, kako da prestanem da se nerviram, a on mi kaže – pa jedino to zavisi od tebe. Vi u stvari ne možete da menjate spoljne okolnosti, ne znate šta će da vam se sruči na glavu tokom dana ili nekad. Ali, ono što možete da kontrolišete jeste vaš unutrašnji doživljaj. Kad vam pukne bojler na dan kad mu je istekla garancija, vi pobesnite. Hoću da kažem, vi tada možete da izbrojite – jedan, dva, tri, četiri, samo da se zaustavite u prvom naletu i onda se smirite. I to je bildovanje sreće, način da napravite sebi srećan život.

* Kako je vama, kao nekom kome je za sreću, između ostalog, važna i izolacija, palo to što ste sada u žiži medijske pažnje zbog Ninove nagrade?

– Jako teško. Ali, ja sam vredna i šta god dobijem u zadatak, ja to uradim najbolje što umem. Uzimam ozbiljno sve ljude, sve poglede, sva pitanja i odgovaram iskreno. Razmišljam o tome šta me se pita i šta ću da kažem. I ono što sam zaključila u prvom trenutku kad je krenula ta strahota medijske pažnje jeste – dobro, dobila sam nagradu, što se mene tiče, ne moram više o sebi da govorim, ja sam već nagrađena, ali to je prilika koju treba da iskoristim da govorim o književnosti i to ne treba da propustim.

* S tim u vezi zanimljivo je da se vaš i roman Vladimira Tabaševića, koji je jedan od finalista Ninove nagrade, bave sličnim pitanjima – brigom i negom starih i generacijskim jazom. U vašoj knjizi brigu pokreće ljubav, a u Tabaševićevoj materijalni interes. Kako naše društvo tretira starost?

– Meni, kad sam brinula o svojoj majci, ovo društvo nije ni u čemu pomoglo. Ja sam izginula, ali to je moja stvar. Neću da se žalim zato što ljubav jeste žrtva. Morate da se žrtvujete, ne živim ja zbog sebe, nego zbog drugih ljudi, odnosno, ko živi samo zbog sebe može drugačije da posmatra stvari. Može roditelje odmah da šutne u dom i završi s tim. Ja sam smatrala da je moja dužnost da se pozabavim svojim roditeljima koji su me rodili, dali mi dom i obrazovanje.

* Imate brata, ali ovde, u patrijarhalnom društvu, teret brige za nemoćne uglavnom ponesu ćerke, sestre, žene.

– Valjda, ne znam… U mojoj porodici je tako bilo. Ja sam se brinula. Može to da bude i snaja i moguće je da žensko u većini slučajeva potegne u toj brizi oko ostarelih nemoćnih roditelja, ali ono što sigurno znam jeste da uvek jedan povuče sve, a drugi samo tercira ili manje tercira.

* Bilo je simpatično kad ste rekli da se vaša majka tamo gore sad zadovoljno smeje zbog nagrade zato što to za nju predstavlja uspeh…

– O, da. Ona je volela slavu i uspeh i stalno mi je govorila – kakva si neuspešna, svi ti tvoji umetnici imaju mnogo više para od tebe. Rekla bi mi da nisi pisala o meni – ne bi ni pobedila. Ja sam stvarno uvek bila diskretna i povučena i nisam se nigde nikad gurala.

* Koliko snage u patrijarhalnom društvu treba da bi se izabrao taj, kolokvijalno rečeno, „put kojim se ređe ide“?

– Znate šta, ja sam birala. I meni je bilo lakše kad je postalo jasno da je sve stvar mog izbora i da nemam šta da se žalim na stanje stvari – mogla sam da se udam, ali meni je to uvek bilo abnormalno dosadno – ne treba mi niko da mi nosi kiselu vodu, sama ću. Uvek je teže na početku. A najteža stvar sa kojom treba da izađete na kraj kao umetnik i kao stvaralac jeste oholost mladosti. U gimnaziji vam je suparnik drug iz klupe, pa ko će biti bolji, a onda odete na književnost ili dramaturgiju i tu su vam odjednom pravi, veliki pisci reper. To ume da bude jako komplikovano za mladog čoveka.

* Kako ste vi savladali mladalačku oholost, da li je postojao neki događaj koji je označio prekretnicu u tom smislu?

– Meni je pozorište pomoglo da se razrešim oholosti i da se time uopšte više ne bavim. Postojalo je zapravo više stvari, između ostalih i to što sam videla Danila Kiša kad su ga napali za „Grobnicu za Borisa Davidoviča“. Gledala sam kako strada umetnik od nepravednih optužbi i kako to kida. I mislila sam tada – bolje da se sve što pišem nekako sakrije, da ne bude vidljivo jer ja to ne bih izdržala. Ne bih podnela nepravedne optužbe i vređanja. Naše društvo je tome sklono. Mentalitet naš je takav, da se rugamo.

* Ali, znate i sami da je to paradoksalno i da to što pišete svesno delite sa javnošću.

– Prvo sam počela da radim u pozorištu i ono me je izbacilo u javnost iz drugog ugla. Kad sam ’90-ih počela da objavljujem knjige, dobijala sam uvek dobre kritike ali sam taj deo svog rada držala prilično u senci zato što je bila zbunjujuća ta moja pozicija dvostruke javne ličnosti. I, onda je to tako prolazilo i zato mislim da sam instinktivno izabrala taj put koji me štitio i spasao od eventualnih napada onda kada ja to ne bih mogla da podnesem. Vremenom se to izleči kad sedite sa glumcima, ljudima koji su neprekidno slavni i vidite da to nema nikakvog značaja za njihov život, rad i stvaranje.

* Sada se, dakle, lakše nosite sa tim?

– Znate, ja sada imam 60 godina i meni je sve potaman. Znam ko sam, ko me voli, koga ja volim. Imate u „Hadrijanovim memoarima“ fantastičan detalj kad on kaže „shvatio sam da sam odrastao onda kada je prestala da me mori ta nasušna želja da se svima dopadnem“. Hoću da kažem, ako do šezdesete ne znate ko ste – teško vama.

* U skorašnjim intervjuima stavljate do znanja da vas politika ne zanima iako ste bili na političkim funkcijama, kao pomoćnica ministra kulture Vojislava Brajovića i kao upravnica Ateljea 212?

– To je tačno. To je državna uprava ali se ja ni tada nisam bavila politikom nego politikom repertoara u pozorištu i, naravno, išla sam da prosim pare za „Atelje“ a to vam nije teško da radite kad je to za neki viši cilj. Mnogo sam molila i prosila, ali je pozorište izmirilo sva svoja brojna dugovanja. Ali, to nije političko ponašanje. Kad sam bila pomoćnica ministra za stvaralaštvo, prvo sam se potrudila da vidim o čemu se radi u toj državnoj upravi, slušam šta ti pravnici talentovani govore, postoji li prostora da se nešto pozitivno uradi. Moj ministar Voja Brajović i ja smo napravili i oživeli uredbu da penzije dobiju istaknuti umetnici.

* Te nacionalne penzije su se u praksi više puta pokazale problematičnim?

– Moguće da toga ima ali meni je bilo važno da učinim nešto za svoj esnaf, za umetnike. Znate, meni je bilo strašno kad sam videla da veliki umetnici poput LJubice Cuce Sokić imaju 19.000 dinara penziju. Kasnije su komisije dodeljivale te penzije ovom i onom, ali to je druga stvar. Naša namera je bila da sistemski učinimo nešto važno za umetnike. Svaka plemenita ideja može da se dovede do tačke apsurda. Inače, obe funkcije sam prihvatila u periodu kada sam čuvala svoju bolesnu majku zato što mi je bio potreban novac za skupe lekove koje je morala da pije. Ja sa svojom platom dramaturga od 40.000 to ne bih mogla da joj priuštim.

* Dobar prijatelj vam je Goran Marković, s kojim se, čini se, ideološki ne slažete. On je i anticipirao uspeh „Arzamasa“ i predložio, pa se povukao u ideji da se on ekranizuje?

– On je mundijalista a ja sam više nacionalista zato što pišem na srpskom jeziku čiji sam sluga i meni je jako važno da sam Srpkinja. Srpskim jezikom komuniciram. Kao što je Beket francuski pisac iako je došao iz Irske ili Jonesko iz Rumunije, ali oni pišu na francuskom jeziku i francuski su pisci. U tom smislu mi je važno, jer biće je jezik. A što se tiče ekranizacije, mislim da književnost treba da ostane u koricama knjiga. Može od svega da se napravi i film, ali bih ja volela da me za sada ostave na miru. Može i knjiga da se čita. Nije to najgore.