Izdužena senka

Nisam baš s tom namerom otišao u čileansku luku, ali sticajem okolnosti, poslednjeg dana u godini, na terasi hotela Brajton, dok sam posmatrao vatromet kojim se obeležavao kraj veka, imao sam utisak da je sudbina tajno programirala da otputujem za Valparaiso kako bih razmišljao o barutu.

I o smrti, da budem iskren do kraja.

Barut i smrt okupirali su, iznad svega, moje misli na terasi Brajtona dok sam posmatrao vodu u zalivu pretvorenu u zadimljenu crnu sliku, skupa s Margot i Tongojem koji su mi pravili društvo na terasi.

Otišao sam u Čile poslušavši Rosino resko naređenje; ona je bila toliko umorna od mene da je zahtevala da odem na nekoliko dana, što dalje.

U Čile, rekla mi je, u Čile, na primer.

Tamo je živela očaravajuća Margot Valeri, naša neustrašiva prijateljica pilot.

Ona ti može pomoći, rekla je Rosa.

Jedna od Margotinih vrlina bila je ta što nije imala pojma o književnosti, nikada nije pričala o knjigama.

Otputovao sam u Čile dan pre nego što će se okončati prošli vek; otišao sam u tu zemlju bez ovog dnevnika koji mi izmiče i pretvara se u roman, otišao sam u Čile sa idejom da ne pišem i ne čitam ništa, samo da, prvi put u životu, vidim okean, Pacifik, da vidim njegovu čuvenu silovitu plavu boju i da razmišljam o bilo čemu što se ne bi moglo povezati s književnošću ili sa smrću, o kojoj sam najviše razmišljao otkad sam svim silama nastojao da ne mislim na književnost.

Odlučio sam da se vratim kritici i prva knjiga koju su mi poslali da o njoj napišem kritički prikaz bila je „Saturnovi prstenovi“, V. G. Zebalda.

Činilo se kao da su u redakciji časopisa odlučili da mi pošalju tu knjigu kako bi me njen stil krajnje ledene lepote zauvek dotukao.

Sledeća knjiga o kojoj je trebalo da napravim prikaz bila je – upravo ponovo objavljena – „Enciklopedija mrtvih“ Danila Kiša.

Reč je o devet priča, a ona najčudnija – njena izdužena senka pratiće me čak do čileanske zemlje, što ću ubrzo saznati – počivala je na stvarnoj činjenici: u pitanju je priča o čoveku koji je tokom nekog izleta bio primoran da provede noć u bednom svratištu „u nekom šumovitom predelu“; neočekivano, u snu, videvši sve do najsitnijeg detalja, prisustvovao je ubistvu koje će se dogoditi tri godine kasnije u istoj sobi u kojoj je on tog trenutka spavao; žrtva će biti čovek po imenu Viktor Arno, advokat.

Zahvaljujući tome što se i dalje sećao sna, ubica je bio pronađen.

Bože, kako je mučno.

Jedne večeri Rosa me je zatekla mirnog, gotovo zaleđenog od straha i ledene lepote ispred kalendara u kuhinji, samo je zlatna etiketa na boci ruma s Martinika davala boju tom prizoru.

Tada mi je savetovala da se više ne obazirem na književnost, a još manje na smrt, da otputujem u Čile, gde je živela Margot Valeri, koja je sa svojih osamdeset godina bila oličenje životnosti, i koja će mi sigurno pomoći.

Putovanje do Čilea trajalo je satima, i ja sam ih skoro sve prespavao.

U onih nekoliko budnih trenutaka, između novog tonjenja u san, pažljivo sam motrio.

Pošto mi je palo pamet da bacim pogled na časopis vazdušne kompanije, zaustavio sam se na stihovima Pabla Nerude, idealnim da me podsete da postoje smrt i književnost: „Postoje usamljena groblja, / grobova punih kostiju bez glasa, / a srce brodolomac u tunelu / mračnom, mračnom, mračnom, / i smrti mi se predajemo…“

Prevod sa španskog: Biljana Isailović

Autor je španski romansijer. Odlomak iz njegovog romana „Montanovo zlo“ nalazi se u „Knjizi o Danilu Kišu“, nedavno objavljenoj na srpskom jeziku u izdanju Arhipelaga.