Foto: Marko Đoković

Istovremeno radi i kao šef-dirigent Dortmundske filharmonije i generalni umetnički direktor Dortmundske opere. Zaštitni znak njegovog dirigentskog rada su neobični koncertni programi i stalno poboljšanje umetničkog kvaliteta. Tokom prošle nedelje beogradska publika slušala ga je u drugom izdanju ciklusa „Muzički razgovori sa Felcom“ u kom predstavlja članove BGF i u prvom balkanskom izvođenju monumentalne Simfonije Rajnholda Glijera „Ilja Muromec“. U razgovoru za Danas, vođenom pred premijeru ovog Glijerovog i u svetu retko izvođenog remek-dela koje je u Beogradu prošlog petka dirigovao prvi put, Gabrijel Felc priča o daljim planovima sa BGF, za koju kaže da je u top deset u svetu, mestu filmske muzike u repertoaru „klasičnih“ orkestara, razlozima zbog kojih je pobornik stare muzičke tradicije.

– Moram da kažem da sam veoma zadovoljan, jer smo u ovoj sezoni do sada imali zaista dobre koncerte. Puno razmišljam o daljem podizanju kvaliteta orkestra. Trudim se da stalno „podižem lestvicu“, jer uvek može bolje, više, povezanije i uz još bolje međusobno razumevanje među muzičarima – bez reči, samo pokretom, pogledom i slušanjem. Sanjam o tom najvišem nivou profesionalne komunikacije slušanjem orkestra, a za to su potrebne godine. To se ne postiže preko noći – prenosi Felc svoja iskustva u radu sa BGF.

* Koliko Vam znače pohvale poput onih koje dolaze od prestižnog portala „Bahtrek“ koji je BGF ocenio kao „prvorazredni orkestar“ i gde je, u poređenju sa Dortmundskom filharmonijom i drugim orkestrima sa kojima radite, njeno mesto po zvuku i kvalitetu?

– Ja se u potpunosti slažem da ocenama Bahtreka. Radio sam šezdesetak orkestara širom planete, BGF je zaista prvorazredni orkestar po kvalitetu. Zaista sam srećan što sam radim kao njen šef-dirigent. Na vrhu su, što se tiče kvaliteta, svakako Berlinska filharmonija, kojom nisam nikad dirigovao i Bečka filharmonija. Ne zna se koja je od njih bolja. Neki više vole Bečku filharmoniju zbog osećajnijeg zvuka, dok drugi obožavaju moćan nemački stil Berlinske filharmonije, ali ne treba zaboraviti da je što se tiče koncepta Klivlend takođe fantastičan. Ima mnogo dobrih orkestara, ali ovi su u prvih top deset, a tom klubu i mi pripadamo.

* Da li je to razlog što je BGF jedini orkestar izvan Nemačke u kom ste prihvatili da budete šef-dirigent?

– Prvo sam bio gostujući dirigent u Bazelu, ali to nije isto što i šef-dirigent. Ovu poziciju u BGF prihvatio sam zato što poznajem orkestar i što sam znao šta se od mene očekuje, jer sam ovde od 2009. gostovao svake godine. To je dobro, jer kad ste gost dirigent na tom jednom koncertu date maksimum, koji sve oduševi i ljudi pomisle da ste neka vrsta boga i Isusa Hrista. Ali, teško je održati kontinuitet takvog kvaliteta, jer niste Isus i jedini on to može, pa se često vrlo brzo pada s tog vrha, na koji se vraća veoma sporo. Ovako je bolje da me kao šefa-dirigenta muzičari upoznaju, stvara se međusobno poverenje, oni shvataju šta ih sa mnom čeka, kako radim i koliko to ozbiljno shvatam. I za mene je to dobro, mada sada često otkazujem pozive da budem gostujući dirigent u tuđim sezonama zato što su mi prioriteti rad u Dortmundu i Beogradu.

* Jedna od novina u repertoaru BGF je filmska muzika, da li je to svetski trend?

– Filmska muzika je, može se reći, neka vrsta globalne pojave. Naravno, promene postoje. Verujem da danas orkestri ne mogu da opstanu samo izvođenjem Baha, Malera ili Šostakoviča. To je nedovoljno. Potrebna je mešavina različitih kultura i stilova. Potrebni su klasika, barok, mono muzika, nešto zabavno i popularno poput filmske muzike. Ja uživam u starom klasičnom holivudskom zvuku i muzici koju su komponovali Maks Štajner i ostali, što je kasnije kopirao DŽon Vilijams. To je neka vrsta stare škole, za razliku od nove u kojoj je filmska muzika slobodnija, modernija, ima više elektronike, čak i eksperimentalne muzike. Stari tradicionalni zvuk Holivuda specifičan je zato što dolazi od Austrijanaca, koji su posle ulaska nacista izbegli iz Austrije. Tu su važna dva imena – Erih Korngold, čija dela često dirigujem, i Maks Štajner. Oni su napravili veliku školu holivudskog zvuka, ali ljudi to ne shvataju i ne znaju da gledaju velike holivudske filmove za koju su muziku nisu napisali Amerikanci, nego izbeglice iz Evrope koje su došle tokom Drugog svetskog rata. To je za mene jako važno, jer je nepravedno to što su ti kompozitori umrli, a da nisu dobili zasluženo priznanje.

* U muzičkom svetu preovlađuje stav da je poželjno i dobro kad se mešaju različite nacionalne muzičke škole. Šta dobijamo u BGF u spoju Vaše tradicionalne nemačke škole i onog što se može nazvati srpskim muzičkim izrazom i zbog čega vam je važno da naučite srpski jezik?

– Učenje srpskog jezika je način da upoznam kulturu i mentalitet ljudi. Ja sam početnik u učenju srpskog, ali njegovo korišćenje u svakodnevnim situacijama drugačije je nego u radu sa orkestrom. To je znak poštovanja i meni je to veoma važno. Kad je reč o mešanju kultura, ta medalja ima dve strane. Divno je kad imamo orkestar na visokom nivou sa južnokorejskim, ruskim, kanadskim i austrijskim uticajem. To je s jedne strane tako fantastično i tako prilagodljivo, ali kad se sve to pomešamo zajedno, usklađujući njihov stil, nivo kvaliteta, način saradnje i osećaja za to, mi ćemo izgubiti svoju vlastitu kulturu. To je nemačko pitanje, srpsko i evropsko pitanje, zato što najveći i najstariji deo tradicije i istorije imamo mi, a ne Amerikanci. U Americi ne postoji ništa starije od 300 godina, a mi imamo nasleđe starije od dve hiljade godina i to bi trebalo da poštujemo. Više puta sam radio u Italiji, koja je za mene „majka kulture“ i video da mnogi Italijani to naprosto ignorišu. Više ih zanimaju moda, mobilni telefoni, pop art, uživanje u životu i zabavi, potreba da se osećaju dobro, a kultura je mnogo više od toga.

* Šta je cilj „Dirigentskog foruma“ koji ste pokrenuli ove godine u BGF i rada sa mladim srpskim dirigentima?

– To se nadovezuje na prethodno pitanje, jer su dirigenti iz nacionalnog obrazovnog programa potpuno specifični. Ideja je da se zaštiti stari evropski kadar, jer je ovaj forum neki vid zaštite starovremske škole dirigovanja i obrazovanja dirigenata. Sad imamo situaciju da mnogi ljudi posle nekih takmičenja prave vrtoglave dirigentske karijere. Ja sam staromodan – sviraj klavir, sa 19 ili 20 počni da sviraš sve stilove, diriguj scensku muziku i stvaraj neko svoje iskustvo, a posle 10 godina možeš da počneš da zaista diriguješ. To je bio moj put, mada sam počeo da dirigujem posle pet, a ne deset godina. Mi pokušavamo da to sačuvamo. Zato se radujem zbog „Dirigentskog foruma“ i kursa u Srbiji. Imamo pet polaznika – tri Nemca i dve Srpkinje. Očekujem ozbiljan rad mladih dirigenata, koji dobijaju šansu za nastup i rad sa profesionalnim orkestrom visokog kvaliteta, što je najbolja škola koja se može zamisliti. U februaru ću držati master klas u Dortmundu i bio bih srećan ako bi u budućnosti, za 10 godina beogradski forum bio povezan sa dortmundskim i kad bi imali stalnu saradnju. To bi bilo fantastično.

Povratak klaviru

* Nema mnogo dirigenata koji su radili u Beogradu, ne samo u BGF, a da su se iskazivali i kao izvođači na instrumentu. Nedavno smo Vas sa BGF slušali i kao pijanistu. Odakle to?

– To dolazi otud što puno vremena provodim sa instrumentom. U moje vreme nije bilo mastera, ali moje muzičko obrazovanje bi odgovaralo tom stepenu. Bio sam pijanista. Svirao sam Listovu Be minor sonatu, moja tehnika nije bila tako loša za uzrast od 19 godina, ali onda se promenio moj način razmišljanja – shvatio sam da kao dirigent moram mnogo toga da uradim. Potom su došla deca, porodica i mnogo toga, pa sam prestao da sviram. Pre nekoliko godina primetio sam da sve svoje korisno vreme trošim na instrument – dok moji prijatelji idu na fudbal, ja sviram klavir. To ne znači da se žrtvujem, nego da se klavir vratio u moj život. Posle malog debija sa Sen-Sansovim „Karnevalom životinja“ i Ravelovom „La vals“ gde sam i dirigovao, svirao sam i dirigovao u Dortmundu trostruki Betovenov koncert, testirajući sam sebe da li je to dovoljno dobro. Odlučio sam da jeste.

U septembru gostovanje u Gracu

Maestro Felc kaže da će BGF i u sledećoj sezoni zadržati koncept od pet koncerata u pet tematskih blokova. „Uključiću i koncertna izvođenja nekih opera koje su, po meni, veoma važne za rad orkestra zbog iskustva sa pevačima – kako ih pratiti, slušati i svirati za njih. Posle otvaranja nove sezone u Beogradu gostovaćemo u septembru u Muzikferajnu u Gracu. Imaćemo dva koncerta sa istim programom. Tamo ćemo svirati Rahmanjinova, kog jako volim“, najavljuje Felc.

Muzički razgovori

Među novim projektima koji su u ovoj sezoni počeli u BGF su i „Muzički razgovori sa Felcom“. Ideja je njegova i ostvarena je samo u BGF. „Za mene to nije samo namera da neformalno sviram, mada u tome uživam. Pravi razlog je to što je orkestar kakva je BGF potrebno profilisati da bi publika bolje shvatila koliko mnogo ljudi tu radi, koliko su visoko obrazovani i visoko uvežbani, koliko vremena provode sa svojim instrumentima. To nije samo predstavljanje u sviranju, nego je reč o ljudskim bićima, njihovom životu, iskustvima, mišljenju. Meni se to jako dopada, a čini mi se da i publika veoma dobro reaguje. Mislim da ovaj koncept nije loš – funkcioniše“, kaže Felc.

Biti fer prema ljudima sa strane i sačuvati tradiciju

– U istočnom delu Nemačke postoji stara tradicija i neka posebna mesta, među kojima su i Lajpcig i Drezden, u kojima se neguje stari stil i gde starije kolege zajedno sa mlađim sviraju i vežbaju. To je veoma lepo i ja volim tu tradiciju. Takva je bila i moja škola, gde smo uživali u izvođenju dobrih kamernih orkestara dela Vagnera, Bruknera… U vreme dok sam studirao Berlinska filharmonija je ostala bez Herberta fon Karajana. Ja sam diplomirao u septembru 1989, a Karajan je umro u maju iste godine. Orkestar koji je 38 godina radio sa Karajanom još uvek zvuči kao Karajan, a njegov zvuk bio je neeveeroovaatan. I posle 30 godina sećam se koliko je bio moćan. To je naprosto fantastično. Ali, ako govorimo o sadašnjem trenutku, želim da budem iskren, on je za nemački obrazovni sistem veoma težak zbog priliva studenata sa svih strana sveta. Dolaze milioni i teško je reći kuda ta najezda vodi, jer imamo konzervatorije gde je više od 60 odsto stranaca, čija budućnost nije u orkestrima i pedagogiji. Oni plaćaju školarinu i zauzimaju mesto da bi se vratili u svoju zemlju kao „obrazovani“, što je čest slučaj s Južnokorejcima. Mnogima se ne dopadaju ovakvi moji komentari, ali to je istina. Naravno, nemam ništa protiv Južnokorejaca, štaviše ih volim i moram da kažem da među njima ima puno vrednih i jako talentovanih muzičara, posebno pevača. Ali, nije uvek lako biti fer prema ljudima sa strane i prema svojim sunarodnicima Nemcima, a istovremeno sačuvati sopstvenu tradiciju. Ta mešavina nije nimalo laka. Na primer, ja sam u aprilu prošle godine na Univerzitetu u Esenu dirigovao Bruknerovu Devetu simfoniju. Mnogi studenti iz Koreje i Kine ne razumeju ništa ni na nemačkom ni na engleskom jeziku, što je problem. Zato mislim da su potrebne veoma stroge audicije i kad je jezik u pitanju. Studenti u Nemačkoj moraju da razumeju pre svega nemački jezik i da ga tečno govore. Moj srpski još nije tečan, ali ja se trudim. Od studenata u Nemačkoj očekujem i nemački muzički stil, takođe.

Prevod s engleskog Jelena Milašinović