Ječmena supa

Kako mi se dopadalo da u detinjstvu boravim u maminoj laboratoriji…

I kuvala je mama izvrsno.

I sosove i kolače i kremove…

Dopadala mi se jako ta ječmena supa!

Nije ju mama kuvala tako često.

Ali tog dana bila je baš ječmena…

S bodljikavim šalom na vratu sedela sam u kuhinji na maloj klupici i gledala kako mama čini neku hemiju.

Još dve susetke su se petljale oko svojih stolova, sitno su zveckale posudom, zveckale noževima.

I tad u kuhinju uđe Nadežda Ivanovna.

Bila je čudna starica, sva u raznobojnim zakrpama.

I na jednom oku, takođe poput neumesne zakrpe, bila je očna mrena.

Ćuteći je povukla mamu za rukav, i mama, ostavivši šargarepu i usput brišući ruke, svojim mekim korakom je pošla za njom, pitajući zabrinuto:

– Šta je? Šta? S Ninom?

Nina je bila ćerka Nadežde Ivanovne, odrasla devojka, težak srčani bolesnik sa sivim noktima što se ljušte i sivim usnama, blago ukrašenim crvenim karminom.

Krenula sam za mamom, ali mi je ona gotovo grubo mahnula rukom:

– Sedi tu.

I ostala sam da sedim, uvređeno, prebirajući rese bodljikavog šala.

Susetke su se za trenutak odvojile od domaćeg posla, i ponovo počele da lupkaju i grme.

Zatim je jedna izašla sa složenim čistim tanjirima, a druga krenula da odgovori na telefon koji je bio pričvršćen u zid na drugom kraju hodnika.

Sedela sam dosta dugo i uspela da spletem sve rese u jednu tanku pletenicu.

A potom su se mama i Nadežda Ivanovna vratile.

Nešto se promenilo.

Išle su polako.

Mama, uhvativši susetku za rame, postavila ju je na taburet.

Lice Nadežde Ivanovne bilo je nepomično, belo, činilo se da nije imala jednu mrenu nego dve.

U ruci je držala kartonsku futrolu od toplomera.

Mama joj je tiho govorila:

– Sad ćemo velerijanu… valerijanočku… Nadežda Ivanovna…

– A hoće li „hitna“ da je odveze… – ne menjajući nepokretno lice, govorila je susetka. – I baš u nezgodno vreme. A ja mislila kako mirno spava…

– Sad ćemo, sada… Pozvaćemo… sve ćemo uraditi, Nadežda Ivanovna – žurno je govorila mama, bučno nalivajući u čašicu.

A susetka u hodniku je vikala u telefon:

– Ovo ti nije odeljenje za snabdevanje, Šuro, imaj to u vidu… Pišite zahtev, od mene nećete dočekati!

Nadežda Ivanovna je sklonila maminu ruku s pruženom čašicom, i s licem kao da se tek probudilo, kazala mami:

– Marina Borisovna, sipaj ti meni tanjirić supice…

Mama se pomela, izvukla ispod mene klupicu jer su lepi tanjiri stajali na gornjoj polici i nije mogla da ih dohvati.

Sipala je u beli porcelanski tanjir s napuklim kvadratićima po krajevima srebrnastu i svetlucavu ječmenu supu, stavila tanjir na kraj kuhinjskog stola.

Izbrisala srebrnu kašiku tankim crnim svežim peškirićem i pružila susetki.

– I ti ćeš da pojedeš sa mnom, Marija Borisovna – zamolila je Nadežda Ivanovna, i mama obrisa još jednu kašiku i približivši još jedan taburet sela je pored jednooke starice i spustila kašiku u taj isti tanjir.

Htela sam da kažem toj starici da moja mamica nije nikakva Marina, da nju zovu Mirijam, ali nisam mogla ništa da kažem jer su jele iz istog tanjira, i suze su tekle niz lice Nadežde Ivanovne i ne samo iz živog, već iz belog neživog oka, i niz mamino lice su takođe tekle suze.

– Ukusnu supu kuvaš, Marina Borisovna – kazala je Nadežda Ivanovna. – I šta u nju stavljaš?

Poslednji put je obliznula kašiku i stavila je pored tanjira.

– Hvala ti. Prestala je da se muči moja ćerkica.

…Odavno nikoga nema.

Nine, Nadežde Ivanovne.

Mame nema već dvadeset godina.

A ječmenu supu nikada ne kuvam.

Prevod s ruskog: Neda Nikolić Bobić

Autorka je velika ruska književnica, jedan od najvažnijih autora savremene svetske književnosti, čija je knjiga priča „Prvi i poslednji“ objavljena u izdanju Arhipelaga.