Jedne proletnje večeri

Jedne takve večeri kralj David je hodao po krovovima svoje palate i odozgo ugledao ženu.

Ženu bez odeće.

Nagu ženu ugleda.

Žena upravo ustaje iz kade, voda joj se sija na koži, duga mokra kosa joj pada preko ramena i lica, skloni je rukama sa očiju, posegne za ubrusom.

Ništa posebno, i danas se desi da čovek pogleda kroz prozor i vidi kako na drugoj strani ulice gori svetlo u kupatilu.

Zna da je tamo kupatilo, jednom je već video kako je mlada žena izašla ispod tuša, ogrnula bademantil, navukla zavese, ponekad zaboravi da ih navuče.

Ništa posebno, čoveka takav prizor na trenutak uzbudi i život teče dalje.

Možda malo drugačije, jer ujutru, kada žena ide ulicom, čovek se seti kako sinoć nije bila u tom elegantnom kostimu i cipelama s visokim potpeticama, kako ni u čemu nije bila, jer na sebi nije imala ništa osim glatke mlade kože.

I pomisli da joj se obrati, jer njen muž je na službenom putu ili gde je već, već dugo ga ne vidi da dolazi i odlazi.

A ipak joj se ne obrati, ni ne pozdravi je, jer on nije kralj David.

Kralj David noću ne može da spava.

Pred očima mu je orošena koža, mokra kosa, ruka koja se pruža da uzme ubrus i obriše telo, kralju Davidu su pred očima i njene oble grudi i crni trougao pod glatkim i mokrim trbuhom, nešto silno mu se diže u grudima i svuda, to ne može da se završi tek tako.

Da ne spava zbog neke žene, pa kako to!

Nije on bilo ko, kralj je, zato pita poverenika ko je ta žena.

Vitsaveja, kaže mu poverenik.

Kralj naredi da mu je dovedu.

Teško, kaže poverenik, ta žena je udata, njen muž je vojskovođa Urija.

I šta onda, šta onda, kaže kralj David već pomalo nestrpljivo.

Pošaljite njenog muža u borbu.

Postavite Uriju napred gde je boj najžešći, pa se odmaknite od njega da bude pogođen i da pogine.

Ne primajte to k srcu, jer mač proždire sad ovog sad onog.

Tako i učine.

A kralj David legne sa udovicom Vitsavejom u postelju.

Jedne proletnje večeri sam se, priznajem, priča Danijel, ponovo došunjao do njenih vrata.

Kada sam prvi put zavirio unutra, bilo je skoro slučajno, jednostavno, iz nekakve radoznalosti zbog dolaska nove stanarke: šta li radi mlada gospođica koja je sama, bez porodice i niko je ne posećuje?

Malo mi je već bilo prešlo u naviku to posmatranje njenog života, kaže Danijel, znao sam da to nije u redu, da nije baš lepa navika, a verovatno donekle i grešna.

Greh koji veliko uho iza rešetaka kažnjava s najmanje pet očenaša na kolenima ispred oltara.

Kada sam, dakle, te večeri dok mi je srce tuklo virio kroz pukotinu na čipki, prvo sam ugledao Lenu, a onda i velike muške cipele koje su ležale na podu kraj kanabeta.

Zaista velike, pomalo izlizane cipele.

Stajala je za šporetom, leđima okrenuta ka mojim očima i uzdrmanom srcu, bila je u poznatom kombinezonu, pomalo izgužvanom na ivici, svili koja se lepo spuštala preko zaobljenog zadnjeg dela tela, s tankim bretelama na pegavim ramenima.

Već sam hteo da odem, to je bilo vreme kada mi je još više nego prvi put kada sam zavirio unutra bilo jasno da činim nešto neprilično.

Ali te muške cipele, šta to znači?

Onda… bože… ne, onda, istog trenutka sam krajičkom oka ugledao i muške noge u debelim čarapama.

Noge su ležale na kanabetu kraj zida, baš tamo gde je ponekad ležala i ona s knjigom u rukama, gde su ponekad ležale njene gole noge, prekrštenih gležnjeva, u kombinezonu podignutom iznad kolena.

Video sam kako tamo leži visoki čovek, ruke su mu bile prekrštene ispod glave, ležao je onako odomaćeno nemarno na čipkastom prekrivaču na kanabetu, gledao ka njoj i nešto govorio.

Bio je to Pepi.

Prevod sa slovenačkog: Ana Ristović

Autor je najznačajniji i najprevođeniji savremeni slovenački pisac, čiji je novi roman „Na početku sveta“ objavljen u izdanju Arhipelaga.