Kraj kuće

Ivan je sedeo u uglu, ruke spuštene, oči prazne. Nije imao govor, nije imao publiku. Bio je senka bez mase.

Marija je držala četkicu, ali platno je bilo belo. Boje su nestale. Nije bilo freske, nije bilo ikone. Samo praznina.

Sergej je otvorio usta, ali iz njih nije izlazio ni šapat. Poezija se ugasila, a s njom i njegov glas.

Profesor je gledao u svoje sveske. Sve cifre nestale su tokom noći. Ostale su samo prazne stranice, savršeno bele, kao knjiga bez početka i kraja.

Aleksandar je sedeo za stolom, ali papir pred njim bio je prazan. Pero se pomeralo, ali nije ostavljalo trag. On je znao da poslednja beleška već postoji – ali ne u njegovoj ruci.

Gost je stajao u sredini. Njegova senka bila je veća od kuće, protezala se preko zidova, ulica, celog grada. Podigao je ruku i zidovi su počeli da se povlače, kao zavese koje se spuštaju posle predstave.

Kuća se urušavala bez buke. Zidovi su nestajali u sopstvenoj tami. Stolovi, stolice, hartije, slike – sve je padalo u bezdan, ali bez zvuka. Samo tišina, dublja od tišine.

Na kraju, ostali su samo oni, njih petoro, i Gost. Stajali su u praznini, bez zidova, bez poda, bez neba. Gost je rekao:

„Ovo je kraj vaše kuće.“

Zatim se okrenuo i dodao:

„A možda i početak moje.“

U trenutku svi su zatvorili oči. Kada su ih otvorili, više nije bilo ničega.

Kuća na Arbatu nestala je, ali ono što se dogodilo u njoj nije prestalo da traje. Zidovi su se povukli u tamu, likovi su ostali bez svojih darova, a reči su otišle onome koji nikada nije pisao. Dobar deo njih bilo je teško razumeti. Ipak, tišina i sve drugo što je ostavio Gost nije bila praznina: u njoj je ostao eho njihovih glasova.

Ivan, Marija, Sergej, Profesor i Aleksandar nisu nestali potpuno. Oni su postali tragovi, oblici u sećanju čitaoca, senke koje se iznova pojavljuju kad god se stranica otvori. Gotovo da ih nigde ne prate osmesi, cveće i razumevanje. Svako od njih izgubio je sopstveni glas, ali je u gubitku postao univerzalan: beseda bez govornika, freska bez boje, pesma bez glasa, formula bez cifara, roman bez pisca.

Gost je, međutim, ostao i posle svega. Njegova senka proteže se dalje od kuće, preko grada, možda preko celog sveta. On nije lik, niti autor, već praznina koja traži nova lica da je ispune. On je najmanje od svih lud za pisanjem, ali mu ne smeta želja kod drugih. On je ironijski Bog, onaj koji daje dar samo da bi ga uzeo natrag.

Rukopis se završava gde i počinje: u beležnici bez slova, u fresci bez boja, u govoru bez mase. Mudrost znači – mimikrija. Ono što ostaje nije tekst, već tišina koju tekst priziva. Čitalac postaje poslednji stanar kuće, jedini svedok i jedini naslednik.

Jer svaka knjiga, kao i svaka kuća, na kraju se uruši. Ali ono što u njoj ostane – strah, nada, trag u tami – prelazi u onoga koji je čita. Mogu se iz večitog ruskog snega i leda iskopati prilično očuvana sećanja. To je jedini pravi epilog, a možda i nije.

Autor je romansijer, pripovedač i aforističar čiji je novi roman „Grad bez čitalaca“ nedavno objavljen u izdanju Arhipelaga.