LOGOCENTRIČKO ČIŠĆENJE FILOZOFIJE

Te 1999. godine na Kosovu je vođen rat, Nato je bombardovao SRJ, a akademik Mihailo Đurić objavio je knjigu O potrebi filozofije danas: filozofija između Istoka i Zapada, čije je drugo izdanje nedavno promovisano.
„Ovom Đurićevom knjigom srpska filozofija se na najbolji način uključuje u rasprave koje su već dugo u središtu pažnje najznačajnijih filozofija naše savremenosti“, ističe na promociji redovni prof. dr Jovan Aranđelović. Krajem XX veka (pa onda 2006) insistirati na logocentrizmu, zagovarati povratak filozofije logosnoj suštini mišljenja, znači biti definitivno izvan i nasuprot glavnih tokova savremene filozofije. Ako imenski registar Đurićeve knjige uporedimo sa, recimo, edicijom Routledge modern thinkers, koja je posvećena najznačajnijim savremenim misliocima, videćemo da od Ratlidžovih 22 filozofa akademik Đurić, i to uzgred, pominje svega nekoliko imena. Tako kod Đurića uopšte nema Lakana, Bodrijara (osim ako njegovom uticaju ne pripišemo iskaze: Informatika je jedna od najodvratnijih stvari na ovom svetu… Da bi se znalo šta se danas stvarno događa u svetu, nisu nam potrebne nikakve ‘informacije’. Dovoljno je samo udubiti se u mišljenje), Fuko je pomenut svega jedanput, Derida i Delez tek na nekoliko mesta (ove predstavnike akademik Đurić određuje kao umišljene grobare filozofije ili kratkovide i lakomislene postmodernističke raskolnike), što je, nadamo se, dovoljan pokazatelj da je akademikov „obračun“ sa kritikom logocentrizma i savremenom filozofijom u osnovi paušalan, plitak i kritizerski.
No, to je manji problem. Da se ova knjiga ograničila samo na „čistu“ filozofsku problematiku, bila bi primer retro viđenja savremene filozofije jednog vremešnog akademika koji je živeći u Srbiji devedesetih učešće svetskih sila u balkanskom haosu video kao znak propasti temeljnih evropskih vrednosti, koji je poistovetio dekonstrukciju i destrukciju i poželeo povratak tradicionalne filozofije i tradicionalne Evrope kojoj smo, vazda, bili saveznici. Ovo kontekstualizovanje i politizovanje Đurićeve filozofije nije nikakav (pre)slobodan interpretativni čin, nego je utemeljeno dvema besedama iz Post scriptuma u samoj knjizi. Naime, po autorovim rečima, tekstovi Pohvala Srbiji 1999. (beseda od 27. marta 1999.), i Golgota Srbije 1999. (prvobitno izgovorena 26. maja 1999.) nastali su gotovo kao sastavni delovi rada na samoj knjizi, a razjašnjenje tragične sudbine našeg naroda… i te kako ŠJEĆ posredno uključeno u osnovno razmatranje položaja filozofije u savremenom svetu.
Pohvalu Srbiji akademik Đurić započinje rečima: Nevolja u kojoj se danas nalazi srpski narod potresna je potvrda našeg višekratnog uzaludnog stradanja za slobodu u minulom veku, a završava konstatacijom da naš narod nema drugog izbora nego da hrabro istraje u svom otporu jer se na pitanju odnosa prema toj nevolji u izvesnom smislu rešava sudbina Evrope.

U „briljantno napisanom ogledu“ Golgota Srbije 1999., koji je „najrečitije svedočanstvo o podsticajnoj vrednosti Đurićeve filozofije“ (Otkrovenje Jovanovo – Aranđelovićevo), autor kaže:
Ovaj naš narod ima nekakvo poslanstvo… nad ovim našim narodom stoji nekakvo prokletstvo… nema nikakve krivice na njemu, to nije skrivljena već dosuđena nevolja (…) Kolevka Evrope je Balkan, njeno rodno mesto jeste stara Grčka. Odatle je sve počelo. Mi smo na samom izvoru tog početka. Više pripadamo Evropi nego bilo koji od tih naroda što učestvuju u ovim varvarskim vazdušnim operacijama protiv nas. Mi smo Evropa i u fizičkom i u duhovnom smislu reči. Ali, oni ne znaju da je nasrtanje na nas, na srpski narod i srpsku zemlju, zapravo, nasrtanje na samu ideju Evrope (…) Može se bez uzdržavanja reći da je evropski čovek – naravno, ne predak ovog osionog uljeza sa Divljeg zapada, koji se već nedeljama svirepo poigrava sa nama, već potomak onog plemenitog starosedeoca sa Balkanskog Istočnika, koji nam je i danas prijateljski privržen… Štoliko da je kao članica NATO-a de facto učestvovao u ratu – prim. aut.Ć Moramo, dakle, ozbiljno shvatiti da je srpski narod danas na braniku Evrope već samim tim što je ustao u odbranu logosa, što se zalaže za dijalog, za diskurzivno raspravljanje, što se poziva na pravo svakog čoveka i svakog naroda da prihvati samo ono što je razložno utemeljeno, što se zasniva na razlozima koji su slobodno izloženi i razmotreni… Na primeru našeg stradanja odlučuje se jedino o sukobu između gole sile i načela uma.

Tako, eto, zvuči Đurićeva filozofija misli i tla, jedinstva geografskog porekla i načela istine&pravde, koja se zalaže za čistu grčku i logosnu misao. Dok je Evropa, iskrivljujući ovu filozofsku čistotu, izgubila veru u viši smisao života, a moderna evropska filozofija u velikoj meri prikrila, izmenila, čak iskrivila izvorno grčko razumevanje logosa, mi stradamo jer smo ostali verni načelu uma, pa tako dakle i sačuvali veru u viši smisao života. Zato, i samo zato, zbog te vernosti izvornoj filozofiji, mi smo na braniku Evrope, mi izvornu ideju i suštinu Evrope branimo od nje same. Ovakvo promišljanje novije srpske istorije moguće je samo na osnovu jednog specifičnog viđenja filozofije kao disciplinovanog pokušaja da se prodre u suštinu stvari. Ne radi se o tome da se nabrajaju pojedinosti, da se priča o tome šta se faktički zbiva, šta se dogodilo ovde ili onde, već da se jasno pokaže šta je istinito, šta je suštinsko u tome što se događa i da se to odvoji od onoga što je puko spoljašnje zbivanje. Kada se tako postave stvari, nije više bitno gde je, kada i koliko ljudi stradalo, koliko je gradova srušeno i sela popaljeno, ko je to i u čije ime činio, nije bitno kakva je politika vođena devedesetih godina, jer to je puko spoljašnje zbivanje, a naša nevolja nije skrivljena već dosuđena. U semantičkom smislu ova filozofija ne samo da je slepa za poteze Miloševićevog režima, ona mu daje puno opravdanje i priznanje (nema nikakve krivice na njemu), i smešta ga u ravan zalaganja našeg naroda za slobodu.
Čisto radi potpunijeg utiska, možemo ilustrovati kako ova filozofija identiteta (istovetnosti sa samim sobom), sva posvećena čistoj logosnoj suštini srpskog naroda, zvuči kada govori o Istoku: Ono što određuje ljudski život jeste napor i naprezanje, a ne opuštenost i lagodnost. Ili, tačnije, ono što određuje naš evropski stav prema životu. U tome je možda sva razlika između Evrope i staroga Istoka.
Dakle, poričući faktičko zbivanje, u noumenalnom prodoru ka suštini stvari, svet, polje pojavnog, drugost otkrivaju se kao otužna hrpa notornih i trivijalnih stereotipa. Sve ima svoju suštinu – srpski narod svoju, Evropa svoju, Istok svoju (opuštenost i lagodnost). Hegelov Svetski duh, koji se seli sa naroda na narod, prešao je sa Grka na Evropljane, a sada na srpski narod, koji strada zbog svog logosnog karaktera a ne zbog katastrofalne i krvave politike koju je vodio vladajući režim. Evropska filozofija se, dakle, odvojila od svog korena, od svog porekla, ona mora povratiti etničku (starogrčku) čistotu. Tako su Srbi, ratujući, branili ideju i suštinu ne jedino Evrope, već i same filozofije. Samo u tom kontekstu samootuđenja Evrope i izdaje filozofije možemo razumeti čvrstu vezu osmišljavanja tragične sudbine našeg naroda i razmatranja položaja filozofije u savremenom svetu.