Foto: FoNet Dragan Antonić

Morala sam to da vam javim da ne biste imali poluinformaciju. Ne bi bilo u redu, kaže Milena Dravić preko telefona za Danas.

Dan pre u neformalnom razgovoru je rekla da je dobila poziv iz Pule, ali da ne zna tačno šta će se tamo dešavati. Čim je saznala javila je.

Pre nekoliko godina, kada je zamoljena da odgovori na kraću rubriku Danasa šta čita, sluša i gleda, bila je, čulo joj se po glasu, u velikoj gužvi i uznemirena, ali je odgovorila.

Drugi put za istu rubriku je pozvan njen Dragan, ali se javila Milena pošto njemu nije bilo dobro. Da bi ga zaštitila od napora, a na predlog Danasa „da može i ona da odgovori, nije problem“ dala je izjavu našem listu.

Uvek odgovorna i zabrinuta da nije zaboravila da nabroji reditelje, glumce, glumice s kojima je sarađivala na filmu, pozorišnoj predstavi, televizijskoj seriji ili emisiji o kojoj se pita, Milena se najiskrenije i s poštovanjem osvrne na svakog svog kolegu/nicu čak iako novinaru/ki to nije važno da plasira u intervjuu u kojem je ona sama najvažnija. Na te osobine Milene, kojima se ljudi a naročito umetnici ne mogu često podičiti, podsetio je reditelj Stefan Arsenijević u svom govoru kada je pre mesec dana u Kinoteci otvoren Legat Milene Dravić i Dragana Nikolića. Između ostalog, rekao je tada – da kad je Milena u pitanju – uvek imate osećaj da ste nešto izostavili, da to što vidite jeste samo deo nečeg većeg, neuhvatljivog.

„U ovom svetu punom lažnih veličina, Milena je ostala skromna. Milena ima tremu i preispituje se, jer joj je uvek stalo“, kazao je Arsenijević. Ovo i sve ostalo i zato što je Danasu rođendan bili su povod za razgovor s Milenom Dravić.

* Pozvani ste na filmski festival u Puli, gde ste dobili svoju prvu nagradu i postali i ostali najmlađa laureatkinja ove manifestacije. Kako pamtite trenutak kada ste osvojili prvu Zlatnu arenu?

– Posle raspada zajedničke zemlje, Zlatnu arenu je dobila i mlada glumica iz Smokijevog filma „Nataša“. Ona je odlično odigrala tu ulogu, a film je sjajan. Ne znam zašto ga ne prikazuju. Ali ja sam do danas ostala najmlađa dobitnica Zlatne arene što se tiče tog bivšeg prostora Jugoslavije.

Pa, nisam verovala kad su mi saopštili. Znam da je to bilo jedno po podne, Zlatne stijene, tamo smo se svi kupali, sunčali i veselili. Mene je pozvao predsednik žirija, gospodin Muharem Pervić, i saopštio mi da sam ja dobila Zlatnu arenu za film „Prekobrojna“. Bila sam istovremeno jako srećna i uplašena. To je za mene značilo – „jao, sad sve dalje što budem radila, ako me budu zvali, moram se tome posvetiti maksimalno ozbiljno i odgovorno“. I ja sam, stvarno, ceo svoj život posvetila svojoj profesiji.

* Posle vam je primanje Arena postalo rutina?

– Drugu Arenu sam dobila za film „Biciklisti“. Bile su i Srebrne arene, a onda, kako je bio toliki broj filmova, oni nisu hteli da me zaobiđu pa su mi dodelili Arenu i za ulogu u filmu „Rondo“, pa sam dobila Srebrnu arenu za „Nemirne“ Kino kluba Beograd i reditelja Vojislava Kokana Rakonjca, pa onda Arena za ulogu u filmu „Sutjeska“. Kad se poređa, to su bile za mene velike šanse i velike uloge koje ostaju u toj listi prvih 15. Naravno, bilo je i nepravde prema drugim kolegama i koleginicama, ali to nije bio moj, nego problem tih žirija koji su radili taj posao. Što se tiče ovih međunarodnih nagrada, ja čak nisam bila ni prisutna na festivalu kad sam dobila Zlatnog Davida za češko-američki film „Voda nešto nosi“, gde je reditelj i čuveni Elmar Klos, profesor cele naše češke škole. Neko mi je od naših ko se zadesio tamo doneo tu nagradu u Beograd… Pa nagrada u Napulju, u Italiji ih imam dosta, pa onda taj Kan…

* Kako se oseća čovek kada dobije toliko nagrada?

– Jeste to zadovoljstvo, jeste sreća, ali nisam se za sve nagrade koje sam dobila osećala tako. Ako nisam ja u sebi imala tačnu predstavu šta sam uradila, ako u sebi nisam imala ono pravo iskonsko zadovoljstvo, mogla sam da dobijem pet Zlatnih arena ili pet nekih drugih – to nije bilo to. Dakle, samo ono što sam ja iskreno doživela i, svakako, sa velikom srećom i zadovoljstvom, jeste ta prva nagrada. Ipak si mlad glumac, počinješ, ne veruješ u sebe, ne znaš šta te čeka, potpuno je neizvesna situacija… Voliš taj posao i želeo bi tek sada, posle te nagrade, da u budućem svom radu dokažeš da si je zaslužio. Da li me razumete?

* Razumem i mislim da ste jako strogi prema sebi.

– Pa, jesam na neki način i niste vi jedini koji ste mi to rekli, ima još ljudi, ali tako sam prišla tom svom poslu i na filmu i u pozorištu i na televiziji. I, znate, imala sam sreću da sam tokom karijere imala ceo taj jugoslovenski prostor. Zamislite da sam bila svedena samo na Beograd kao sada mladi glumci. Ne bi bilo moguće postići to što sam ostvarila.

* Da li su vaša i druge značajne generacije dramskih umetnika bile možda za nešto uskraćene?

– Bili smo privilegovani budući da smo imali prostor, ali nam je i taj prostor bio mali. Našim generacijama nisu dali da ima agente, a u svetu bez njih ne možeš da uradiš ništa. Bilo bi drugačije da smo imali agente kao što je to bilo dozvoljeno operskim pevačima i estradnim zvezdama, sportistima. Oni su radili po svetu, to se zna. Da je nama to isto bilo omogućeno najmanje deset do petnaest glumaca bi bilo u evropskom filmu, pa i dalje bi se išlo.

* Šta je prethodilo legatu u Kinoteci. Kako je uopšte došlo do toga, kako ste vi i Dragan o tome razgovarali?

– Nije to bila odluka. Prvo je Smoki izašao sa legatom 2014. godine. Bila sam tu gost, čak sam i govorila. Bilo je lepo, bilo je puno i onda, veoma brzo, posle 15-20 dana dobili smo ponudu da i mi izađemo sa legatom i to maltene odmah. Mi to nismo mogli, jer, znate, LJubiša je imao Sinema dizajn i tamo u njegovoj kancelariji, koju ja znam kako izgleda i koja ima prostorije, sve što je dobijao je bilo precizno složeno, a mi ovde po stanu – jedno ovamo, jedno onamo, drugo na polici, treće ne znam gde, slike gde su, plakati gde su… Nemoguće je bilo da mi odreagujemo i već se ulazi u proleće, leto, već je Dragan ušao u taj strašan period i onda haos…

Bilo je izvodljivo tek sad, da mi ljudi dođu i pomognu da pretražimo po tim stvarima.

* Kazali ste mi da ste oduševljeni intervjuom sa Mirom Furlan nedavno objavljenim u Danasu. Šta vam se najviše dopalo?

– Mirina konstatacija u vezi sa ovim konzervativizmom koji je u sprezi sa odsustvom obrazovanja, a naročito kada kaže da je u Americi na snazi pravi rat protiv javnog obrazovanja dostupnog svima. To je opšti trend ne samo u Americi nego se prenosi na sve pa i naše sredine i toliko je frapantno i zloslutno da ne mogu da verujem da može da postoji takva tehnika uništavanja znanja. I, šta se tada događa – radi se na zaglupljivanju naroda da bi se potom nesmetano vladalo čovečanstvom. Ovi koji sebi prave rezervne planete, oni znaju gde će da žive, ali, ako Zemljani dođu u situaciju da svega nekoliko ljudi vlada celom Zemaljskom kuglom – to je kraj.

* Možda da s tamnih tonova okrenemo na vedrije teme. Danasu je 9. juna rođendan.

– Od srca čestitam 21. rođendan listu Danas i hvala što postojite.

* Zašto je važno da postoji ovaj list?

– Zbog kulturne komunikacije sa čitaocima, zbog odličnih tekstova i reportaža, intervjua, analiza, karikatura. Jednostavno, zahvaljujući Danasu ja sam informisana kao i u ponekim nedeljnicima.

* Kako se u medijima ranije pisalo o umetnosti i o kulturi u odnosu na današnje vreme?

– Beograd je istinski bio beo grad za razliku od današnjeg sivila. U to pređašnje vreme je postao prava metropola sa bezbroj umetničkih događanja, od Festa, Bitefa, Bemusa, raznih festivala, zatim gostovanja stranih trupa i dolazaka velikih ličnosti. Od koncerata tada najvećeg pijaniste sveta Artura Rubenštajna preko džez veličina kao što su bili Luj Amstrong, Sara Von, Ela Fidžerald. Pa orkestar Djuka Elingtona, Dizija Gilespija, Reja Čarlsa, šansonjer Šarl Arzavur i Žilber Beko i još bezbroj drugih. Pisalo se o umetnosti i samim tim dešavanjima, o našim velikim pevačima, o operi, o baletu. Bili smo žedni svega, jurili da sve postignemo i vidimo. Privatnost je bila nevažna, ljudi se nisu bavili time. I mediji i umetnici i publika su se interesovali za kulturu i umetnost. Velika upravnica Mira Trailović dovodi najbolje pozorišne trupe. Sećam se kako se istovremeno igrala predstava „Kosa“ u San Francisku, NJujorku i Beogradu. Sticajem okolnosti tada sam se nalazila u Americi i gledala njujoršku „Kosu“ i u San Francisku njihovu „Kosu“ i moram da kažem da naša nije zaostajala ništa iza njih. Obožavala sam našu predstavu u Ateljeu 212 i gledala sam je 100 puta.

* U svom govoru reditelj Stefan Arsenijević je podsetio da vam je zbog građanskog angažmana protiv režima Slobodana Miloševića 90-ih, godinama bio zabranjen rad i pojavljivanje na nacionalnoj televiziji. Od čega ste živeli u to vreme?

– Da, bila su to teška vremena. Sećam se jedne moje koleginice, prijateljice, došla je sa jednog gostovanja u pozorište, besno lupila šakom o sto i rekla: „E, za ispod pet maraka, neću više da se maknem.“ Morali smo da gostujemo i po malim mestima gde se pozornica montirala da bismo mogli da odigramo predstavu i tako zaradimo. Za televiziju su me otpisali skoro 20 godina. U jednom trenutku sam dobila poziv da sa mojom monodramom krenem na turneju put Kanade, Amerike i Evrope i tako se nekako preživelo.

* Mnogo poklanjate i trudite se da podržite kolege. Nedavno, mladi glumac Milan Marić je bio tronut vašim gestom.

– On je izuzetan mladi glumac. Videla sam ga u filmu „Dovlatov“. Odličan film i on izvrstan. Dobio je i nagradu u Moskvi. Poklonila sam long plej ploču ruskog disidenta iz onog vremena – Vladimira Visockog, čuvenog glumca i pevača koga sam imala čast i da vidim u Ateljeu 212 u predstavi „Hamlet“ a u režiji čuvenog LJubimova na Bitefu. Milana Marića i Aleksandru Janković sam nedavno gledala u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u predstavi „Do sudnjeg dana“ i stvarno su fantastični.

* Šta savetujete kolege koji su na početku karijere, a šta one na pragu pune umetničke zrelosti?

– Ne dajem savete osim ako me neko zamoli. Ja sam ta koja traži savete.