Na pola puta

Pomolio se za sebe, Anju i čitavo mesto, a zatim je izašao pred kuću. Obišao ju je sporo i oprezno, pažljivo gledajući oko sebe, ali uzaludno je tragao za znakovima. Beličasto nad njim, nebo postaje modro kako odlazi u daljinu, iznad nepomičnog mora. Sa zelenkastoplave pučine, preko golih, sivih stena obale i niskog žbunja, lahor donosi kratkotrajnu jutarnju svežinu. Sunce obasjava najviše grane hrasta ispred kuće. Sve izgleda uobičajeno.

Ali zašto je sve mirno? I zašto je vreme lepo? Zar ne bi trebalo da se ovakvih dana zemlja zatrese, more da uzavre i nebo se rastvori? Ili prvo mora da bude još strašnije?

Uskom i zavojitom stazom između polja zaraslih u korov spuštao se s blage padine na kojoj se nalazila njegova kuća, a onda je stao jer je u dnu brežuljka, iza žbunja, primetio neku osobu. Kada je izašla na čistinu, shvatio je da gleda ženu – nosila je dugu, široku haljinu i belu kapicu – ali bila je predaleko da bi razabrao crte lica. Kretala se besciljno, krivudajući i zastajući. Onda skoro da je zašla u šumu, a on produžio, kada se iznenada okrenula i vratila sličnom putanjom.

Osećajući da ga je vrućina već iscrpla, polako je nastavio da hoda kada je žena iščezla, ali ubrzo je ponovo stao, pošto je začuo da ga iza leđa neko doziva. Osvrnuvši se, natukao je šešir da bi oči zaštitio od sunca.

„Sebastijane! Sačekaj!”

Filip je takođe dolazio od njegove kuće. Jednom rukom je pridržavao smeđu torbu okačenu o rame, a u drugoj je nosio dugačak štap.
Zaustavio se na dva koraka od Sebastijana, dodirnuo ga je krajem štapa po grudima i zadihano rekao: „Dobro, ovoliko.” Duboko je uzdahnuo, pa nastavio: „Baš sam bio kod tebe. Dobro je što sam obišao kuću, pa te video.”

„Krenuo sam kod Anje.”

Filip je štap stavio između nogu dok je češao podlakticu. Onda skide šešir da obriše lice, a na čelo su mu bili zalepljeni pramenovi ukovrdžani od znoja. Sunčeva svetlost ga je obasjala s boka i Sebastijan pomisli da je još više smršao: jagodične kosti su postale istaknute i oštre, a bledoplave oči su se povukle u dubinu, okružene jakim senkama.

„Hajde prvo sa mnom. Posle možeš kod Anje.”

„Zašto?”

„Idem da ispitam četvoricu lopova. Sinoć su ih uhvatili. Upadali su u kuće obolelih i krali. Skrivali su se u praznoj kući na obodu mesta. Nađen je i plen, čuvali su ga na tavanu.”

„Ima nekoliko dana otkako sam čuo da neko krade po kućama. Ali šta ću ti ja? Znamo već šta s takvima.”

„Ne slušaš me pažljivo. A ne slušaš ni sebe. Da, bar nekoliko dana su to radili. Verovatno i duže. A čujem da plen potiče iz mnogih kuća.”

„I?”

„I. Zamisli. Upadali su u kuće samrtnika. Preturali stvari. Hodali između samrtnika. Skidali s njih nakit. Uzimali novčiće iz džepova. Čak je i krvava odeća nađena kod njih. I šta je tu čudno?”

„Niko od njih četvorice nije dobio kugu. Nijedan. To je čudno. Želim da saznam kako su ostali zdravi.”

„Imali su sreću?”

„Sreću? Svi oni? U svim tim kućama? A toliki drugi ljudi se razboljevaju svakog dana. Ne verujem da su se oslanjali jedino na sreću. Sigurno nešto postoji. Nešto znaju. Ili imaju neki lek. Ako saznamo šta je to, svi možemo da se zaštitimo. Dođi i ti. I tvoje mesto je tamo. Osim toga, ti si najpametniji od svih nas.”

Sebastijan se dvoumio, pa pristade: „U redu, poći ću. To je možda važno. Nije mi ni veliko skretanje. Ali neću dugo ostati.”

Autor je pisac knjiga priča Crna jedra koja je objavljena u izdanju Arhipelaga i za koju je autor dobio Nagradu „Voja Čolanović“.
_________________________________________________
© za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs