Foto: Aleksandar Roknić– Može i levo i desno i centar, i Rusija i Amerika i Evropa – samo da postoji manifest koji će nas okupiti u borbi za promenu sistema – kaže Dragan Gagi Jovanović, glumac, muzičar, pesnik, zaštitni znak blokada u Zemunu i hajlender sa Zlatibora, u intervjuu za Danas.
Razgovor sa Gagijem vođen je u redakciji Danasa, pa nam je bio pravi novogodišnji gost – na neki način, Deda Mraz. Svi koji su se u tom trenutku zatekli slikali su se s njim a Gagi nam je poklonio dobro raspoloženje, osmeh i nadu, iako su ga pitanja iz intervjua vraćala i na zbivanja iz protekle godine.
Ohrabrio nas je i rečima: „Samo tako nastavite“, uz dodatak da se ne opuštamo.
– Imamo zadatak – konstatovao je ozbiljno, da bi mu se već sekund kasnije lice pretvorilo u osmeh – i gotovo.
I vama postane smešno, iako nemate pojma tačno zašto.
* Kada se osvrnete na proteklu godinu, šta vam je bilo najteže da prihvatite u društvu u kojem živimo?
– Pa, nisam prihvatao (smeh). Ništa nisam prihvatao i neću. Došao je trenutak da pokažemo ono što mislimo i da se izborimo za ono što želimo, a to su sloboda, pravda – sve ono što bi trebalo da se podrazumeva u civilizovanom svetu. Međutim, eto, mi smo još uvek malo „svet“, i uvek između sveta i nesveta.
Naravno, mnogo toga sam teško preživljavao. Nisam mogao da shvatim kako može naš narod da bude tako surov prema našoj najvrednijoj i najznačajnijoj grupaciji – prema našoj budućnosti. To me je strašno bolelo i to sam jako teško podnosio.Mislim pre svega na te intervencije žandarmerije i ostalih jedinica, paravojnih i parapolicijskih. To je ono što sam kod sebe sprečavao – da ne poludim totalno i da ne počnem da se ponašam kao i oni. Imao sam i takve nalete besa.
Kako ste se u tim stanjima smirivali, da se ne prepustite destruktivnom ponašanju?
– Razum je suština svega. Mi ovo razumom moramo da dobijemo. Nema potrebe da mi budemo kao oni, nema potrebe da se prolije krv, iako to vlast želi. Mislim da mi imamo dovoljno razuma, a to se pokazalo tokom svih ovih velikih skupova: probudio se jedan pravi narod ove države i sada je apsolutno izvesno da ćemo se već sledeće godine radovati i slaviti.
Ali upozorili ste da neće biti lako i kada aktuelna vlast ode, da ne smemo da se „sunčamo“.
– Da, to je bilo u vezi s onom pesmom koju sam napisao pred veliki skup 15. marta. Pomenuo sam da će svanuti novi dan i onda me je neko pitao: „Hoće li svanuti?“ A ja sam rekao: „Svanuće i biće sunca, samo ne smemo da se sunčamo, jer možemo da izgorimo.“
To i jeste suština onoga što sam hteo da poručim: neće nama biti bolje preko noći. Odnosno, biće nam bolje u svakom slučaju, čim više nema nečovečnih bića, bandita, kriminalaca; čim svi zajedno kažemo: „Ne želimo više da se plašimo.“
Kad sam pričao sa studentima, govorio sam im da sve ovo moraju da shvate kao neku predizbornu kampanju. Cela ova prošla godina i jeste bila predizborna kampanja – i to genijalna.
Potrebno je strpljenje i potrebno je da se uveliko radi na tim novim ljudima koji će voditi ovu zemlju onako kako svi mi to želimo: da im ne znamo ni imena ni prezimena; da oni budu administrativci koji će svoj posao obavljati s ponosom, za narod. Da uspemo da promenimo taj sistem u kojem svi koji odu da se bave politikom odlaze tamo ne da bi pomogli narodu nego da bi se ovajdili o prednosti koje imaju kao političari. Bitno je da se radi non-stop na tom nečem novom i da se zna da to dolazi – i da će doći brže nego što smo mislili. E, samo se plašim da ne budemo nespremni.
U kom smislu nespremni?
– Nespremni u smislu da nemamo program, neki osnov, neki manifest. Smatram da je i to veoma važno: da postoji jedno parče papira i da na jednoj strani bude nekih deset zakonika iza kojih se ne može.
A može i desno i levo i centar. Može i Rusija i Amerika – sve to može. Ništa to nije problem. Svako ima svoje viđenje ovog sveta. Nas ujedinjuje ljubav. Ujedinjuje nas ponos, neke druge stvari. Ne ujedinjuje nas Rusija ili Amerika, ili bilo ko. Ni Evropa – bez obzira na to što je, prema mojoj oceni, to neki logičan put ove zemlje. Ali ako neko u srcu nosi Rusiju, ne mogu ja tom čoveku da sudim i da mu kažem da to nije u redu. Pogotovo što je i ja nosim u srcu (pauza). Ali zbog umetnosti, naravno (smeh).
Bitno je da postoji nešto iznad svega. Mora da se zna da u toj nekoj novoj vlasti ne može da bude neko ko je tu došao zbog para, privilegija i moći. Moramo da promenimo sistem u glavi. Studenti su to promenili kod većine ljudi, ali potrebno je svima da objasnimo da niko nije bog. Stalno tražimo te neke najveće divljake.
Šta mislite, zašto imamo tu tendenciju – prema divljacima?
– Naš predsednik ima savetnike iz Izraela, koji su mu objasnili kako se vlada – i evo, sve to uspešno funkcioniše. Ja sam siguran da su mu oni rekli da smo mi glup narod i da on, u tom slučaju, samo treba da se pojavljuje svaki dan i da stiska pesnicu. Mislim da su sad shvatili da su se prešli i da su proteklih godinu dana radili protiv njega, nesvesno, a bili su plaćeni (smeh).
Propao krizni PR.
– Tako je. Nisu shvatili situaciju, tako da je on sve korake pogrešno napravio. Ja ne znam koliko su mu oni govorili kako treba, a koliko je on sam odlučivao. Mislim da se oni rukovode samo pravilima tog nekog svetskog marketinškog modela u komunikaciji, i on je to prihvatio: ako sto puta ponoviš laž – poverovaće. Da, na marketingu sve počiva.
Po Gebelsovom receptu.
– Pa, dobro, srodne su duše (smeh).
Vi ste se baš dugo klonili bilo kakvih komentara na temu politike. Sećate li se šta je bio prelomni trenutak da ponovo progovorite?
– I te kako se sećam. Moj unuk se rodio 6. oktobra i meni se desio 6. oktobar. Od te sreće, znate, osećate se kao da ste zaokružili celu priču. Eto, tako sam se ja osećao: da samo treba da budem pored mog unuka, da ga gledam i da skačem od sreće što imam tu privilegiju.
I sve je to tako trebalo da bude dok se nije desio 1. novembar, kada je Vučić izgovorio da to nije ni renovirano. To je bio trenutak kada sam shvatio da ću jako teško moći da se od toga distanciram. Onda sam sačekao malo da vidim hoće li još malo da razmisli o svemu, da li ima imalo saosećanja i duše.
U to vreme bio sam sam na Zlatiboru, a tamo sve imam. Imam snuker-sto, imam sto za stoni tenis, imam lepotu prirode oko sebe. Unuk mi je tu, treba da dođe – a moja zemlja pati i krvari. Shvatio sam da ne mogu ja da sedim tamo i da ništa ne preduzimam, da ne reagujem. Sećam se baš tog momenta i to sam proslavio. Pozvao sam ćerku, porodicu, i rekao im: „Ja sada krećem.“
Kako su reagovali?
– Bile su uplašene i zabrinute, ali sam im rekao: „Kako god vi gledale na to i šta god mislile – ja sam odlučio.“ I kad sam krenuo, onda mi je bilo lakše.
Pred i na sam 15. mart vladala je izrazito napeta atmosfera… a vi ste napisali pesmu „Znam“, svojevrsni apel za mir.
– Ja sam osećao užasan strah da se ne desi nasilje. A moglo je da ga bude, samo smo ga, srećom, za dlaku izbegli. Uvek govorim da je strpljenje važno, da je strpljiv spašen, da je ovo studentska buna i da takva i treba da bude. Pamet treba da pobedi: dobrota, osmeh, lepota. To je najveća i prava pobeda.
Ja mislim da je to nešto što može da se proširi na ceo svet. Ovo što se kod nas dešava – to čekaju svi, jer su ljudi shvatili da smo svi mi robovi korporacija koje su uvezane sa vlastima. Uvek mi je bilo lepo… mislim da je Sun Cu to rekao: „Najbolje je pobediti bez borbe.“ To je kad staneš ovako, preko puta protivnika, i on te gleda, vidi samo tvoje oči, okrene se i ode.
To je ona slika – studenta kod Pravnog fakulteta, kojeg su posle uhapsili. Kad on onako mirno stoji i gleda onog ispred sebe koji peni od besa. To je meni slika uzvišene pobede. Ja sam siguran u glavi da mi imamo tu moć.
Vi imate moć da kao umetnik i kao čovek lako zarobite pažnju i izmamite osmeh… To smo videli na blokadama u Zemunu. Da li biste izdvojili neku situaciju iz tog perioda?
– Ja sam pokušao tom njihovom podoficiru tamo u Zemunu da objasnim nešto kad su se spremali da biju, pošto je to bilo očigledno… Rekli su im: „U Zemunu. Tamo opalite“. Shvatio sam da im je to zadatak. I pitao sam tog podoficira: „Šta je bilo?“
„Sad krećemo, sklonite se odmah sa ulice“, kaže.
Ja reko’: „Dobro, dobro. Čekaj malo. Hajde mi – pošto ovi tvoji šefovi, znaš, stalno prave neke scenarije – hajde da napravimo ti i ja scenario. Kao, vi krenete, a mi podignemo ruke, pa onda vi zauzmete raskrsnicu…“ (smeh)
I ništa, tako se i desilo. Na kraju su oni blokirali tu raskrsnicu, a mi smo otišli do fakulteta… Ne znam kako da objasnim. Nikoga ja ne želim ni da zavitlavam, ali neke stvari moraju da se znaju. To sam im i rekao: „Pa ovo je vaš narod. Jeste li vi neki Nemci? Hoćete da bijete svoju decu i ljude – o čemu se radi?“ To mora da se zna. Ne samo da Bog sve vidi – nego vidimo i mi sve i nećemo zaboraviti.
Naravno, ne mislim na pojednce koji znaju šta znači biti pravi policajac i zaštitnik naroda. Njima svaka čast.
Kad ste bili u Kosjeriću i pevali ispred policije… Kakva su vaša zapažanja, osećate li da se policajci lome?
– Ja mislim da su oni svesni svega što se dešava. Od te većine, polovina ne želi da razmišlja, nego samo želi da dobije svoju veliku platu, a ova druga polovina nije imala hrabrosti da skine uniforme. Ja sam ih puno puta pozivao na to. Nadam se da će se to desiti u nekom trenutku.
U slučaju da bilo koje dete neko udari, ja ne vidim drugi način nego da to dete zaštitimo. Mi nismo agresivni, ali moramo da se branimo. Ja ne mogu da gledam kako neko bije dete i da stojim sa strane. To više ne sme da nam se dešava i preko toga se ne prelazi.
Tu se okupe svi ljudi… i isto možemo da stanemo, da dignemo ruke. Hiljadu nas stane oko njih dvadeset, pa neka ga biju ako smeju. Neke stvari… čini mi se da je i predsednik shvatio, i ja se duboko nadam da neće više posegnuti za silom. To bi bila njegova najveća greška u životu. On je već napravio sve greške koje je mogao da napravi. Još jednom da se desi neko prebijanje – to više ne može da se trpi i ne treba da se trpi.
Jedna od najčešće pominjanih strategija u borbi je generalni štrajk. Zašto nam to ne uspeva?
– To je ta priča o sivoj ekipi, koja je najverovatnije najrasprostranjenija u našoj zemlji. To su oni koji bi malo i onamo, malo i ovamo, pa – sve što može. Uglavnom misle na sebe i lične interese. Oni su se malo i uvezali; oni koji se nisu uvezali, ne bi se zaletali. I tako.
To je kao kad gledaš utakmicu i ne znaš za koga navijaš, pa onda ovaj povede pet nula, a ti kažeš: „Ja navijam za ovog.“ Nadam se da će shvatiti da ne može niko umesto njih. Svi moramo da damo koliko možemo. Ako smo osvešćeni, shvatamo šta se dešava.
Kažeš: „Shvatam šta se dešava, ali ne mogu to da promenim.“ Pa, ne možeš ti sam, ali ti ćeš biti deo tog ogromnog mozaika koji će zajedničkim snagama da se izbori s tim. Mislim da je savest nešto što može mnogo da nam pomogne. Jer nju otkrije svako. Neko misli da nema savest, a imaju je svi – samo je odbacuju i neće s njom da komuniciraju, čuvaju je duboko. Ali izađe ona – kad-tad.
Mnogo se govorilo o vašem podvigu hodanja do Novog Sada… Postoji li nešto što vas je na tom putu iznenadilo ili dirnulo?
– To je nešto najlepše što sam doživeo od početka svega ovoga. Ja nisam neko ko želi da se bavi politikom, ja želim da pokažem da sam spreman do kraja i da nikada neću pokleknuti. To mi je bio zadatak. Spremao sam se za to. Kupio sam dve nedelje pre toga nove patike i svaki dan pešačio od Zemuna do grada. Nije to bilo lako.
Nikad nisam pomislio u životu da ću to da uradim: gde ću ja da idem 80 kilometara? Međutim, neverovatna je ta energija i snaga te dece oko vas. Kako hodate u toj grupi, vama su u kadru sve te njihove patike, stopala, i oni se smenjuju. A ti gledaš: oni gaze na stranu, pa idu neke papuče, ovaj ćopa… To je bilo kao Igmanski marš, i ti vidiš njihov osmeh. Boli ih sve, sve nas boli, ali to je zanemarljivo, i ti onda i sam shvatiš šta sve imaš u sebi.
Ja sam to osetio u vojsci, kad sam spavao na otvorenom na minus 30. Reko’: „Al’ smo mi ljudi opasne neke životinje kad možemo tako nešto.“ Stvarno shvatiš da čovek može sve kad veruje i kad zna zbog čega. Sve može. To su stvari koje nas drže u ovome 14 meseci. To nije splasnulo – nego je poraslo na jedan viši nivo. A to je ovo što sam i rekao: mi znamo da smo pobedili i moramo da se spremimo za novu Srbiju.
Da li vas je koštalo vaše angažovanje u protestima?
– Naravno da da. Mnoge su ponude bile pre toga. Za filmove, predstave, reklame. Ja sam odliučio da ne radim dok sve ovo traje. Da li ste dobijali ponude od vlasti ili njima bliskih ljudi?
– Bilo je ponuda i od vlasti za ambasadorsko mesto, jedan medijski mogul koji ima helikopter je hteo da mu igram u predstavi. Rekao sam mu da donese scenario. On je još dva-tri puta zvao i kad sam ga ponovo pitao za scenario – odgovorio je: „Evo, doći ću helikopterom kod tebe na Zlatibor da ti donesem.“ Reko’: „Nemoj, molim te, da dolaziš helikopterom ovde (puca od smeha), da mi uznemiravaš prirodu.“ I, naravno, bilo je očigledno da on nema scenario.
Dođe student ili neko sa ulice, ko voli umetnost – bilo ko – i pita: „Da li možete da pogledate ovo što sam ja napisao?“ Ja hoću to – i nikad nisam nikoga odbio. E, sad, druga je priča kad im kažem šta mislim o tome.
Kako onda umetnik živi ovde?
– Skromnost je bogatstvo. Može se živeti i bez para i da bude potpuno okej. Niko nije umro zato što nije imao para, pogotovo u ovakvoj zemlji. Ne živimo u Saudijskoj Arabiji. Može da se živi ako možeš skromno da živiš. Ako nisi razmažen – može.
Umetnici i kulturni radnici su se većinom uključili u bunt, mada i dalje nedostaju neka važna imena. Slažete li se?
– U svakom slučaju bilo bi dobro da se te naše istaknute umetničke veličine više uključe. Ne bih pominjao imena, ali svi ih znamo – ili će se prepoznati sami. Ja sam ih pozivao i telefonom. Naravno, tu je i naša crkva, koja isto treba da razmisli o svemu ovome i da izabere boga i narod. Kao što je mitropolit Eparhije žičke Justin primio studente iz Novog Pazara koji su pešačili do Novog Sada da prenoće u konaku manastira Studenica.
Da li biste poručili nešto za kraj ovog razgovora?
– E, pozdravićete mi sve moje saskakače, sapumpače i sastupače, sve moje drugare koji su bili uz mene. I nijedan od njih ne liči na telohranitelja i nije telohranitelj, ali bi me sigurno čuvali ako zatreba.
Izvinite, htela sam, u stvari, da vas pitam da li biste povodom Nove godine nešto poručili…
– Bugarima?
(Smeh) Ne, građanima i građankama Srbije.
– Želim im najsrećniju Novu godinu! A imam i pesmu koju sam pisao za jednu dečiju predstavu
„Kad se jednog lepog jutra iz sna probudiš
Skoči brzo do prozora nešto da vidiš
Čitav grad je pobeleo kao trešnjin cvet
Stiže nova godina peva ceo svet
Dobrodošla, Nova godino
Doviđenja, stara damo
S tobom više nećemo da se igramo.“
Sloboda, domaći zadatak
„Moja porodica je moj temelj. Odatle sve polazi – iz ljubavi“, kaže Dragan Gagi Jovanović. Potvrdio je da piše roman i da se posle duže pauze vratio starim beleškama. „Plašio sam se da ih ponovo čitam, ali sam zadovoljan onim što sam zatekao. Knjiga će doći u slobodi.“ Radni naslov je – „Domaći zadatak“.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
