Zelena introspekcija Nikole Ležajića: Kritičarski duel u Puli o filmu „Kako je ovde tako zeleno?“

Jedna od najupečatljivijih debata odvila se između Sandre Perović, filmske kritičarke, novinarke i autorke emisije Velika iluzija na RTS-u, i Jurice Pavičića, filmskog kritičara, publiciste i kolumniste Jutarnjeg lista.

Povod za razgovor bio je novi film reditelja Nikole Ležajića – Kako je ovde tako zeleno?, a oba sagovornika su na početku bila zamoljena da ocene film. Sandra Perović je dodelila „pet minus“, dok je Jurica Pavičić dao „jaku četvorku“.

Suptilna autobiografija u službi univerzalne istine

Obrazlažući svoju ocenu, Sandra Perović je istakla da je minus kod gotovo maksimalne ocene rezultat „finesa“ u tempu filma i njenog diskretnog prava da proceni ritam naracije.

– Nikola Ležajić je i autor i glavni junak filma o reditelju koji pokušava da pronađe mesto u filmskom svetu, snima reklame i putuje iz Beograda u unutrašnjost Dalmacije kako bi razrešio jednu porodičnu situaciju. To je nedvosmisleno autobiografska priča – podsetio je moderator Boško Picula, postavljajući pitanje Perović o narativnom toku filma.

– Čekali smo novi film Ležajića čitavih 14 godina, ali ostao je dosledan svom minimalističkom i suptilnom rediteljskom izrazu, koji je predstavio u Tilva Rošu. Njegovo novo ostvarenje predstavlja ozbiljan i zreliji nastavak te autorske poetike, dodatno oplemenjene prisustvom profesionalnih glumaca i narativom zasnovanim na istinitim događajima – ocenila je Perović.

Dodala je da film u vremenu „glasnih priča“ donosi ono što je sve ređe – pažljivo osluškivanje života kroz intimnu, gotovo ispovednu naraciju.

– Glavni junak, zarobljen u svetu reklama, želi da bude Dejvid Linč, ali ga je život naterao da bude Želimir Žilnik. Ta rečenica otkriva sve – velike priče su ga oblikovale, ali su ga priče malog čoveka učinile doslednim autorom – istakla je ona.

Povratak korenima bez patetike

– Ležajić kroz film gradi omaž precima, korača ka zaboravljenoj kući, ali i ka sopstvenom identitetu. Nostalgije ima, ali nije presudna. Ključno je ponovno otkrivanje onoga što nas nesvesno oblikuje – koreni i preci. Film je lišen patetike i emocionalnog razmetanja, ali zato nudi snažnu, tiho izgovorenu emociju – navela je Perović.

Naglasila je da reditelj prepoznaje ono što drugi propuštaju: „tiha bol, neizgovorena nežnost, tragovi predaka“. Junak razvija dublje razumevanje svog odnosa s ocem i sopstvenim identitetom, a upravo ta introspektivna dinamika daje filmu emocionalnu dubinu koja prevazilazi samu radnju.

– Film ne teži dramaturškoj zaokruženosti, već nudi niz naizgled usputnih trenutaka koji se retrospektivno upliću u porodičnu riznicu sećanja. Autobiografski elementi nisu samo motiv, već stub na kojem počiva autentična, emotivno istinita filmska priča. Osim što je porodična drama, ovo je i buntovnički čin razotkrivanja prošlosti i sadašnjosti, prostor za dijalog o povratku, sećanju i oprostu. Ležajić dokazuje da lična priča može biti univerzalna kada se ispriča sa zrelošću – zaključila je Perović.

Pavičić: Ležajićeva lična Provansa

Jurica Pavičić je filmu dao „jaku četvorku“, ističući da ga nešto niža ocena u odnosu na Perovićevu ima veze sa Tilva Rošem, Ležajićevim debitantskim filmom koji mu je, kako kaže, najdraži srpski film iz 2010-ih.
– Ovo mi nije na tom nivou, ali je film svakako vrlo dobar – rekao je Pavičić.

Istakao je da mu je bilo posebno zanimljivo što film prikazuje ljude koji iz Srbije putuju u Dalmaciju, njegov rodni kraj, ali viđen očima „drugog“.

– Scena kada se glavni junak smrzava jer ga niko ne obaveštava da se u Dalmaciji ne greje spavaća soba već samo dnevna – to me je nasmejalo do suza. Ja u svakom hotelu zimi gasim grejanje jer ne mogu spavati na toplom. Zanimljivo mi je kako neko moje vidi kao egzotično – rekao je on.

Pavičić nije zanemario ni politički kontekst filma.

– Tu je pogorelačka zajednica, polupovratnička iz rata. Prva generacija koja je tu odrasla i kojoj je to dom. Druga generacija – izbeglice koje su se snašle u Srbiji i ne razumeju roditelje koji se vraćaju. I treća, kojoj pripada glavni junak, koji u dedinoj kući nalazi ličnu Provansu. On kaže: „Zašto je ovde tako zeleno?“ i to je otkriće emocionalne kopče – objasnio je Pavičić.

Zelenilo kao otkrovenje

Govoreći o naslovu filma, Pavičić je kazao da je to često prvo što neko izgovori kada dođe u taj deo Dalmacije.
– Hrvatska kinematografija je Dalmatinsku zagoru često prikazivala kao surov i negostoljubiv krš – metonimiju Balkana koju se ne može ukrotiti. Međutim, kada stignete tamo, vidite – stvarno je zeleno. I to otkriće zelenila kod glavnog junaka je istovremeno otkriće dublje emocionalne povezanosti – zaključio je Jurica Pavičić.