Ovoj državi kultura je na poslednjem mestu

Zavisno šta me u datom trenutku okupiralo. Umetnost jeste stalno traganje. Sa devetnaest godina sam objavio prvu knjigu pesama. Ali, u isto vreme sam pisao i prozu, u početku pripovetke, a kasnije i romane. U mom stvaralaštvu nema neke jasne granice između poezije i proze. Rano sam se našao i u satiri, što je bila neka lična reakcija na realnost u kojoj smo živeli i na koju se nije moglo drugačije uticati. Ne mogu ni da naslutim, ali ni da odredim, momenat kada iz jednog književnog žanra prelazim u neki sasvim drugi. To je više potreba i intuitivna reakcija. Stoga me sa razlogom kritika svrstava u grupu pisaca univerzalista – kaže u razgovoru za Danas Veselin Mišnić, kome će danas u Udruženju književnika Srbije biti uručena pesnička nagrada UKS „Milan Rakić“. Mišnić je nagrađen za zbirku pesama „Pustinjske pesme“, koju je 2016. objavila Industrija knjiga u Beogradu.

* Šta danas znači nagrada „Milan Rakić“ i zbog čega je Vaša nagrađena knjiga nastajala tako dugo od 2001. do 2016. godine – u pogovoru piše da „niste žurili“?

– Da, ja verujem u procenu vremena. Zato možda u istom trenutku radim na više knjiga. I nigde ne žurim. Danas je poetika više eksperiment i traganje za nečim što se, kako ja mislim, i ne može naći. Ukloniti emociju iz poetike, po meni je, najveći greh. A traganja mogu biti svakojaka. To ne sporim. Moje „Pustinjske pesme“ pevaju o onim pustinjama u nama samima, pustinjama u duši, nasleđenim, ali i onim kojima smo sami kumovali. To jesu i pesme o ljubavi, otuda i ta povezanost sa Rakićevom poetikom, mada sem teme druge sličnosti ne postoje.

* Kako ocenjujete domete savremenog srpskog pesništva imajući u vidu i primedbu žirija za nagradu „Milan Rakić“ da „pojedini kandidati lirskim vrednostima ne zadovoljavaju kvalitet Rakićevog dela i imena“?

– Na ovo veoma važno pitanje stvarno nemam pravi odgovor. Zbilja ne znam dokle su dosegli ti dometi, jer nisam upoznat sa ostalim delima koja su bila u konkurenciji za ovu nagradu. Tu skoro sam u jednom razgovoru rekao da je nagrada podjednako važna za nagrađenog autora i za nagrađeno delo. Skreće se pažnja šire javnosti na neku knjigu koja bi verovatno prošla nezapaženo.

* Zbog čega je poezija danas nekako „skrajnuta“ iz glavnih kulturnih, medijskih i društvenih tokova – država čak više ne želi da stoji iza nagrade poput ove koja nosi ime Milana Rakića?

– Nije reč samo o poeziji. Generalno, u kulturi je sve skrajnuto. Za ovu državu kultura je na poslednjem mestu. Svedoci smo kako država više značaja daje otvaranju lifta ili septičke jame nego izložbi vrhunskih slikara ili objavljivanju vredne knjige. Vidimo kako se šakom i kapom dele naše pare stranim glumcima i režiserima koji dođu u posetu Srbiji i Beogradu. Taj novac je otet od penzionera i od naplaćenog poreza, a deli se strancima bez ičije saglasnosti. To se još i proglašava višim interesima, a od toga jedini interes ima nekolicina angažovanih na tim projektu. Sve je to samo klanjanje Zapadu i njihovim vrednostima nauštrb naše kulture. Kada bi Udruženje književnika Srbije makar jednom dobilo onoliko novca koliko je predsednik države velikodušno poklonio samo RaIfu Fajnsu, narednih deset godina bile bi pokrivene i plate zaposlenih u UKS i nagrade i književne tribine, međunarodni susreti pisaca. I bilo bi objavljeno najmanje stotinak novih knjiga. Pobogu, šta mi to dugujemo Fajnsu ili silovatelju Sigalu?! Čime su nas oni zadužili? Da li je to normalno? Mislim da nije. To su gorka pitanja i niko za to rasipništvo ne odgovara. Ponajmanje onaj ko mu kumuje. Za poslednjih dvadeset godina ni jedan poslenik kulture nije udostojio svojom posetom UKS, te krovne ustanove pisane srpske reči. Zar je kultura jednog naroda tim ljudima poslednja rupa na svirali?! Pitam se da li se kultura u ovoj zemlji namerno uništava već decenijama. Kažu da se nepismenim narodom lakše vlada. Po tome što se dešava u Srbiji, rekao bih da je to istina. Kultura je obezvređena na svim nivoima, ponižena u svakom pogledu, zato bujaju korov i prostota u svim strukturama društva i na svakom koraku. U takvom svetu živimo i dok se neko ne dozove pameti, a poslednji je trenutak, nema nam spasa.

Savršenstvo u srpskoj poeziji

– Milan Rakić je napisao samo 65 pesama. To bi po obimu danas bila osrednja zbirka. Ali, to malo pesama je tako velikog značaja. Rakić je pesnik lektire, veliki kao i NJegoš što je veliki, jer su njegove pesme misaone, refleksivne, prefinjene, odavno su zaživele u narodu i to se do danas nije promenilo. Nema u našoj rodoljubivo-lirskoj poetici lepših pesama od „Jefimije“, „Simonide“, „Na Gazimestanu“ ili recimo „Iskrene pesme“, „Dolap“… Svaka od tih Rakićevih pesama je antologijska. Baš svaka. Skerlić je za Rakićevu poeziju kazao: „U pogledu tehnike, to je poslednja reč umetničkog savršenstva u srpskoj poeziji“, podseća Danasov sagovornik.

NJegošev i Vukov jezik

* Formalno ste član i UK Crne Gore i UK Srbije, gde imate status istaknutog umetnika. Kako gledate na jezičke i druge srpsko-crnogorske podele?

– Sve navodne podele su isforsirane i veštačke konstrukcije ljudi na vlasti, jer se pokazalo da je haos u društvu za njih dobitna kombinacija. Strašno sam nesrećan, jer dobro vidim kuda sve to vodi. I ne dolaze te podele odavde iz Beograda. To treba reći. Mislio sam da do toga nikada neće doći. Nažalost, realnost koju živimo me je demantovala. I mene i sve druge. Najgore je, ipak, kada govorimo istim jezikom, a opet se ne razumemo. Ja govorim NJegoševim i Vukovim jezikom – mislim da je to dovoljno za sporazumevanje, ali i za pismenost. Ne trebaju mi neka nova slova kako bih se priklonio nekom novogovoru i zarad ko zna čega, unakazio savršenstvo naše azbuke. Mislim da je došao poslednji trenutak da se našem izvornom jeziku vratimo i vraćamo, da ustanove koje su zadužene za kulturu i obrazovanje postave taj zadatak kao cilj, koji mora biti važniji od svega drugog. Izgubimo li svoj jezik i vlastito pismo, izgubili smo i sebe.

Od Kolašina do Beograda

Pre nagrade „Milan Rakić“ Veselin Mišnić dobio je i najprestižniju nagradu za satiru u Srbiji „Radoje Domanović“, koju dodeljuje UKS, kao i nagradu „Dragiša Kašiković“ u istom žanru. Rođen je u Kolašinu 1954, odrastao je i školovao se u Mojkovcu i na Cetinju, studirao u Beogradu i posle jedne decenije provedene u Beču vratio da živi u prestonici Srbije. U književni život nekadašnje SFR Jugoslavije ušao je sa 18 godina, piše poeziju, aforizme, eseje, pripovetke, romane.