Pala zvezda, zamisli želju

„Uzmem ja zvezdu za cenu po kilogramu bakra, to je bilo negde oko 50 evra, i posle mesec dana izložim je kao rad na Prolećnoj izložbi Udruženja u „Cvijeti“. Rad nazovem „Pala zvezda, zamisli želju“ i dobijem nagradu. Ali, cela priča zapravo ide ovako, skreće pažnju Srka:

„Ta zvezda je skinuta sa Predsedništva, na neki način, tajno, tj. bez pompe, koja je pratila uklanjanje prethodne zvezde“, ukazuje Srka, i podseća da je tu prvu zvezdu, posle skidanja sa zdanja Starog dvora (1997), lično u Muzej istorije Jugoslavije odneo Zoran Đinđić.

„Međutim, zvezda s Predsedništva je završila u podrumu kad je tamo bio Boris Tadić i odatle je prosleđena na otpad. U oktobru je bio konkurs Grada za otkup umetničkih dela. Prijavim se i otkupe mi tu zvezdu za 3.000 evra. Tako da je cela ta priča zanimljiva zato što je zvezda otišla iz podruma Predsedništva, preko izložbe u „Cvijeti Zuzorić“ i na kraju do Muzeja grada Beograda. Promenila je nekoliko vlasnika, od nula cene u podrumu, preko one sa otpada da bi „otišla“ u Muzej za 3.000 evra. Izgleda je najbolje da sve zvezde budu u rukama umetnika“, konstatuje Srka.

On je osim o zvezdi pričao i o drugim skulpturama do kojih je došao, onda kad su one postale društveno nepoželjne, tj. kada bi novoustanovljena politička vlast, „pretapala“ ideologiju prethodne. Spomenička skulptura čiji su autori najznačajniji vajari Jugoslavije tada bi završavala u starom gvožđu, a u javnom prostoru bi se postavljali simboli koji reprezentuju novu ideologiju. To je, na neki način, bila i tematska okosnica razgovora „Spomenička skulptura u Jugoslaviji i Srbiji: Od Tita do Vorhola“ koji je nedavno održan u Salonu muzeja Savremene umetnosti.

Razgovor je moderirao Zoran Erić, kustos MSUB, a pored Srke u njemu su učestvovali Mariela Cvetić, vanredna profesorka na Arhitektonskom fakultetu u Beograda i Nebojša Milenković, viši kustos Muzeja savremene umetnosti Vojvodine.

Srka je tom prilikom ispričao i kako je kada se početkom 90-ih ubrzano menjala situacija u društvu došao do Titovih bista koje je radila prva liga jugoslovenskih vajara, od Augustinčića, preko Borisa Kalina i Lojzea Dolinara, do Otoa Loga.

„Tada je doneta odluka da se sve biste Tita sklone. Mislim da je u Generalštabu bilo negde oko 20 skulptura takvog tipa u različitim prostorima . One su najpre sklonjene u depo institucije a onda ih je magacioner koji je bio zadužen za njih isekao brusilicom. Ali, isekao ih je tako kao da se svetio za sve one užasne stvari koje su se njemu lično desile i sve te skulpture su završile na otpadu. Ja sam se slučajno zadesio tamo i to u doba najveće inflacije. Tih skulptura je bilo recimo, tona i po u materijalu i to je koštalo oko 2.000 maraka. Bio sam pred odlukom da li ću dati hiljadu nečijih plata ili će to sutradan da ode na topljenje. Razmišljao sam sat i prelomio da dam sve pare koje sam tada imao i tako su delovi tih bista završili kod mene“, kaže Srka.

On priča da je posle oktobarskih promena izložio te biste kao rad pod nazivom „Čas anatomije“.

Isečene i devastirane Titove glave je izložio na konferencijskom stolu dugačkom osam metara i kao takav , ovaj rad je predstavljen osim u Beogradu i u Berlinu, Beču i tako dalje.

Takođe, u „Remontu“ je napravio rekonstrukciju Kuće cveća koja se sastojala od staklenog sarkofaga u kojem su bile isečene Titove glave i ploča, ista kao ona mermerna na grobu doživotnog predsednika Republike. Jedina razlika je bila što je na njoj stajao natpis „Josip Broz Tito 1980 – 2006“, što je i bio naziv rada koji je trebalo da uputi publiku na to šta se sve desilo sa bistama Tita od godine njegove smrti, do 2006, kada je Srka izložio ovaj svoj rad.

Sedam bisti Josipa Broza Tita koje je uradio Anton Augustinčić poslužile su ne samo Srki kao predložak za njegov rad, nego su na njih, referisali umetnici Rosela Biskoti i Kevin Van Brak čija je izložba „T“nedavno održana u Salonu MSUB. NJihov postupak rada se sastojao u tome što su premerili sedam bisti i potom su njihove težine pretočili u sedam kocki tj. apstraktne minimal art objekte. To je način na koji ovaj umetnički duo prenosi reprezentaciju nekadašnje ideologije u različitim post – socijalističkim zemljama a ujedno i početak saradnje sa Srkom čiji je zapravo poduhvat da sačuva i spase što se spasiti može.

„Kad sam otkupio sve te glave neke sam pokušao da sastavim i ispostavilo se recimo da ima osam isečenih glava koje radio Anton Augustinčića, četiri Lojza Dolinara, Borisa Kalina i Otoa Loga. Na tom otpadu sam kupio i rad Sretena Stojanovića „Lenjin“. To je jedan od najlepših Lenjina ikad napravljenih ali imam problem sa prostorom i skladištenjem.“ objašnjava Srka.

On je na razgovor u Salon doneo i Borisa Kidriča Olge Jevrić iza kojeg je takođe zanimljiva priča.

„U vreme kad je početkom 50-ih umro Boris Kidrič. država je organizovala konkurs da mu se napravi spomenik. Na konkurs se javila i Olga Jevrić koja je tada bila na na postdiplomskim studijima. Prvu nagradu je dobio Koka Janković i to je onaj veliki fenomenalan spomenik koji je izveden i koji je stajao na platou između Ministarstva finansija i Vlade a sada je ispred Muzeja savremene umetnosti, dok je u Kneza Miloša, „Kidriča“ zamenio spomenik Drugom srpskom ustanku. Drugu nagradu na konkursu za spomenik Kidriču je osvojila Olga Jevrić. Izvedena su dva njena rada, dva kako mi je govorila, „besprekorno zanatski savršena odlivka“ – jedan je odnet u Zrenjanin i njemu se gubi trag a drugi je stajao u Domu zdravlja „Boris Kidrič“na Savskom vencu.

Kad su se 90-ih desile promene u društvu i promenjena imena institucijama nije više imalo smisla ni da taj Kidrič bude tu tako da je on kao i Tito i mnogi drugi revolucionari završio na otpadu gde sam ga kupio“ otkriva Srka.

Prema njegovim rečima to što je on uspeo da sakupi je verovatno milioniti deo od onoga što je od spomeničke skulpture bačeno ili pretopljeno. Srka još ukazuje da na otpadu važe posebna pravila u pregovaračkim strategijama prilikom kupoprodaje

„Postoji kvaka u kupovini i komunikaciji sa ljudima koji drže te opade. Ne možete vi tamo da banete i ponašate se kao da možete da kupite sve Oni imaju svoju filozofiju i sa njima morate da uspostavite neku vrstu prijateljstva. Nekad pare nisu važne.“

O razvoju spomeničke skulpture danas u Srbiji sagovornik Danasa kaže:

„Realizuju se besmisleni spomenici ne na osnovu konkursa nego poznanstva. Tako je došlo i do Endi Vorhola i još sto situacija pre njega. Ali, tu se problem ne završava, zato što ne postoje mehanizmi da takve stvari koje su postavljene po gradu budu uklonjene. Da biste sada sklonili Alijeva iz Tašmajdanskog parka morali biste da napravite međunarodni incident između Srbije i Azerbejdžana. Izostaje reakcija nadležnih institucija koje bi trebalo da brinu o estetici grada, kao što je to nekad bila činila Aleksandra Banović iz Zavoda za zaštitu spomenika.“

Upitan zašto se umetnici i kulturni establišment ne pobuni, Srka odvraća da kulturni establišment ovde i ne postoji i da je zato takva ideja besmislena i od nje nema nikakve koristi.

„Sve bi se svelo na polemiku da se meni nešto sviđa a nekome ne. I, onda bi se to rasplinulo u demokratsku raspravu u kojoj će o tome šta je dobro za grad odlučiti tri ložača u odnosu na dva akademika. Kao i u priči o Beogradu na vodi“, zaključuje Dragan Srdić Srka.

Hrvatska promišlja modernije

Srka kaže da se u Srbiji danas prave spomenici kao iz 19. veka i da je u Hrvatskoj situacija s tim u vezi drugačija „Bio sam na Ovčari, video, spomenik Tuđmanu na Mirogoju, predlog da Vukovarski vodotoranj postane spomen obeležje i još neke predloge za spomenik Tuđmanu koji su odbijeni na konkursu i koji su bili fantastični. U Hrvatskoj se skulptura promišlja na moderan način kao ostvarenje 21 veka. Kao što su i svi naši spomenici vezani za revoluciju potpuno genijalni, ne samo apstraktni kao „Kozara“ i „Sutjeska“ nego i „Stevan Filipović“ u Valjevu.

Vozom na Bijenale u Veneciji

U razgovoru za Danas Srka ne želi komentariše izložbu s kojom će se Srbija predstaviti na ovogodišnjem Bijenalu u Veneciji jer nije video radove ali smatra da bi dobar koncept za nastup bio i famozni voz. „Da voz recimo krene iz Beograda i nekako stigne do Venecije i postave ga tamo u Đardinima. Voz i sve ono što mu se na putu do odredišta desi bi zaista predstavljalo zanimljiv rad .“

Mitski udarac maljem

U „Rexu“ je nedavno održan razgovor o različitim aspektima značenja rada „Alegorija o premijeru“ Živka Grozdanića Gere u kojem je on medijski gromoglasno najavljivao da će maljem porazbijati nekoliko poprsja premijera Aleksandra Vučića. Pošto mu to nije omogućeno Gera je ovu akciju izveo u svom Muzeju u Vršcu. Prema Srkinom mišljenju ovaj rad je odličan i, negde se, nadovezuje na njegov koji se sastoji od tone krhotina Titovih bista. Alegorija o premijeru je genijalan rad i kao gest i kao koncept relevantan za ovaj trenutak i sredinu. U tom zamahu maljem ima nečeg mitskog i zbog toga mi je Gerin rad višedimenzionalno superioran“, ocenjuje sagovornik Danasa.