Foto: M. Rajković Kaktus

Jedna od najposećenijih promocija na Sajmu, bar kad je reč o domaćim izdanjima, bila je posvećena knjizi o epistolama iz pera Milivoja Pavlovića pod dvosmislenim nazivom „Pisma s dvostrukim dnom“. Direktor Zavoda za udžbenike, Dragoljub Kojčić, kuće koja je obimno delo objavila u saradnji sa „Službenim glasnikom“, nazvao je Pavlovićevu knjigu kapitalnim projektom kojim Srbija uspešno sudeluje u „ratu za interpretaciju ratova“. S njim se složio i akademik

„U klimi u kojoj, na unutrašnjem planu, postoji poprilična idejna i druga konfuzija o prirodi, uzrocima i dometima jugoslovenske krize, i kada inostrani faktor (uključujući i države nastale na bivšem jugoslovenskom tlu) nastoji da izvrši neku vrstu revizije naše novije istorije, naturajući svoju nimalo neutralnu verziju, ova knjiga, zbog svoje dokumentarne podloge i nesumnjivih stilskih domašaja, postaje još dragocenija; ona je ne samo brana protiv zaborava već i protiv organizovanih napora da se pomešaju žrtve i zločinci, te da se umanje razmere odgovornosti onih koji su, licemerno i kalkulantski, različitim sredstvima – od medijskih, preko finansijskih, do onih s uranijumskim punjenjem – našli toliko motiva i puteva da ubrzaju uništenje jedne nekad prosperitetne zemlje“, rekao je akademik Rakić u prepunoj sali „Vasko Popa“, u kojoj je tridesetak prisutnih stajalo, pošto su sva mesta bila popunjena.

Prema rečima Petra Arbutine, urednika „Službenog glasnika“, Pavlovićeva knjiga – koja počinje obimnom studijom  o književnoj korespondenciji – snabdevena je dragocenom dokumentarnom građom bez koje se neće moći pisati objektivna istorija  zbivanja u Jugoslaviji i njenim bivšim republikama (danas nezavisnim državama) u poslednje tri decenije.

Središnji deo knjige ispunjen je  originalnim, dosad neobjavljenim pismima koje su od 1989. do 2014. razmenjivali pisac Dobrica Ćosić i istoričar Vlado Strugar.

„Iz ove prepiske dvojice ne samo hroničara već i učesnika dramatičnih zbivanja jasnije se vidi mreža skrivenih međuodnosa i atmosfera u kojoj su se donosile sudbinske odluke na štetu naroda i država“, rekao je prof. Pavlović. „Pisma dvojice akademika – napisana u prvom licu jednine, bezbedna od cenzure, bez svesne namere  da budu ikada javno publikovana, i bez kalkulisanja i naknadnog pametovanja od kojih nisu imuni pisci memoara i dnevnika – mogu se čitati kao poruke iz boce bačene s broda koji se ozbiljno ljuljao“, kaže Pavlović. „Povremeno, ta pisma su gorko svedočanstvo govora o ljudskoj nemoći da zaustavi tragediju čak i kad se nalazi na čelnim pozicijama u vlasti, kao što se Ćosiću dogodilo dok je bio predsednik Savezne Republike Jugoslavije“.

Tragom ovih epistola može se doći i u samo središte zbivanja u vreme vlasti DOS-a. Kako se čulo na promociji, u mnogim pismima Ćosić veoma oštro govori o Đinđiću i njegovoj ekipi, optužujući ih za kriminogene radnje i „demokratsku pljačku naroda“. Đinđićevo okruženje Ćosić naziva „bulumentom“. Ćosić detaljno svedoči i o Koštunici, Miloševiću i Brozu – pretežno kritički i polemički – a posebno je zanimljivo (i neočekivano) njegovo kazivanje o Novaku Đokoviću, njegovoj igri i ponašanju u pobedama i porazima. Na promociji se čulo da su Ćosić i Pavlović u ovoj knjizi sačinili pravu malu psihološku i antropološku studiju o našem nacionalnom mentalitetu; to poglavlje nosi indikativni naslov „Celo Srpstvo drži se za jedan teniski reket“.

Ćosić iznosi i dosad nepoznate detalje o susretima i razgovorima s nekad mladim crnogorskim rukovodstvom (Bulatović, Đukanović,Marović). Oni nisu, prema Ćosićevom svedočenju, prihvatali njegova upozorenja o štetnosti rasrbljavanja i raznjegoševljavanja Crne Gore, kao i o apsurdnosti stvaranja nove crnogorske države na antisrpskim osnovama. Po Ćosiću, revolucija ionako predstavlja oceubistvo, a u Crnoj Gori imamo neveseli primer odricanja od majke: „da sin nije ono što mu je mati, da sin ne pripada naciji kojoj pripada majka“.

Knjiga M. Pavlovića – kojoj je pripala ovogodišnja Nagrada Vukove zadužbine za umetnost – prezentira i danas vrlo aktuelne Ćosićeve ideje o razgraničenju  s Albancima na Kosovu, uključujući i liniju granične podele. Te ideje Ćosić je, kako posvedočuje Pavlović, prvi put izneo još 1981. godine.