Postoji li put povratka?

Izrael je spoznao teška vremena i egzistencijalne pretnje, ali je uvek odisao živim duhom koji zrači originalnošću, kao i sposobnošću da čini neočekivano i vine se do novih visina u svakoj oblasti.

Zatim je došao vladin puč, i Izrael je počeo da gubi slobodno i harmonično kretanje zdravog tela.

Sve što je bilo prirodno i očigledno većini njegovih građana – identifikacija s državom, gotovo porodično osećanje pripadnosti – sada je nesigurno, ispunjeno anksioznošću i nevoljnošću.

Iako taj proces prethodi puču, upravo je puč uzrokovao da on izbije s takvom snagom i potpuno promeni izraelsku stvarnost.

U Izraelu se odvija proces destabilizacije i dezintegracije koji slama društveni ugovor i slabi vojsku i ekonomiju.

Ne samo da je napredak zaustavljen već postoji i ubrzana regresija – ka konzervativnim stavovima diskriminacije i rasizma; isključujući žene, LGBTQ osobe i Arape; do principijelnog neznanja i mračnjaštva.

Kao što se često dešava u bolesnom telu, sve više bolesti zahteva hitno lečenje.

Na površinu izraelske svesti izbijaju značaj i implikacije – kao i stvarni troškovi – bolesti hronične okupacije; poremećenih odnosa između sekularne većine, na jednoj, i, na drugoj strani, manjine Haredi i nacionalističkog ultraortodoksnog sektora, koji ima još veći i ekstremniji uticaj; i nestabilnih odnosa države s njenom velikom palestinskom manjinom i katastrofalnog stanja tog stanovništva.

Svaka od tih bolesti je dovoljna da poremeti, ili čak parališe, prirodno i zdravo postojanje tela koje muči: Države Izrael.

Prvi put posle mnogo godina, Izraelci su počeli da osećaju šta znači slabost.

Prvi put, možda od Jomkipurskog rata, susreli smo se u sebi sa egzistencijalnim strahom koji se polako uvlači u nas.

To je strah onih čija sudbina nije u potpunosti u njihovim rukama.

Strah od slabih.

I premda, kako glasi popularno rabinsko pravilo: „Večna nacija se ne plaši“, ipak je zapanjujuće priznati da trenutni strah nije samo prirodna reakcija na spoljašnju pretnju – jer naši neprijatelji, naši rušioci, dolaze iznutra.

Zanimljivo je da su ljudi koji predstavljaju – u svojim očima – snažno, samouvereno, dominantno izraelstvo upravo oni koji danas kod Izraelaca izazivaju „dijasporski“ osećaj straha, slabosti i pretnje.

Poput hodača po žici koji iznenada pogleda u svoje cipele, a zatim u ponor, postajemo mnogo svesniji krhkosti našeg postojanja ovde; užasa prolaznosti; osećanja da nam se tlo urušava pod nogama.

Odjednom, ništa se ne može uzeti zdravo za gotovo.

Ni drugarstvo, ni etos žrtvovanja za veće dobro, ni „narodna vojska“, ni uzajamna odgovornost – ništa.

Pred našim užasnutim očima, jedinstvena država koja je ovde stvorena biva ispražnjena od osnovnih komponenti svog karaktera, svoje posebnosti, svoje jedinstvenosti.

Postoji li put povratka s mesta do kog smo stigli?

Oni koji očajavaju pred agresijom i pohlepom desnice moraju se podsećati iznova i iznova: protestni pokret je nada, to je slobodno kretanje unutar inercije, to je kreativnost, uzajamna odgovornost, ideološka hrabrost.

To je životna snaga demokratije.

To je poslednja prilika za nas i našu decu da u ovoj zemlji živimo život u slobodi.

To je ono što se mora održavati, podsticati i podržavati, i mora se preuzeti dugoročna obaveza da se Izrael obnovi, da se obnovi ono što je slomljeno i da se zaleči njegovo slomljeno srce, da se ponovo podigne na noge – dok ne saznamo da li je preživeo ili je, što bi bilo tragično, njegova bolest postala neizlečiva.

Prevod: Goran Živković

Autor je jedan od najznačajnijih savremenih izraelskih i svetskih pisaca. NJegova knjiga političkih eseja „Srce koje misli“ objavljena je upravo u izdanju Arhipelaga.