Postojim iz inata

Zajedno sa svojim sestrićem Vasilom Hadžimanovim održala sam humanitarne koncerte na Kolarcu u Beogradu i u Ubu, i mislim da smo na taj način zaradili za barem pet-šest prozora ili jedan krov za ugrožene“, kaže na početku razgovora za Danas pevačica Bisera Veletanlić.

Koliko u ovakvim situacijama umetnost može da pomogne?

– Umetnost – i tu ne mislim samo na muziku – jedina može, osim ljudi iz struke i novca koji je za to neophodan, da pomogne u ovakvim, ali i u svim drugim situacijama. Umetnost je uvek tu i ona najviše i pomaže, jer crpi sebe i iz sebe. Ja sam na koncertu dala najlepši deo sebe. Taj koncert na Kolarcu je bio fenomenalan. To je bio ekskluzivni koncert, na kom je učestvovao veliki džez orkestar, braća Teofilovići, Bojana Stamenov, pijanista Aron Goldberg i, naravno, krem nad kremovima – Vasil Hadžimanov bend. Bend je „slomio“ nastupom, „slomila“ je Bojana, a malo sam „lomila“ i ja. Sve u svemu, bio je fenomenalni koncert. Fantastična publika. Ne bih dala Kolarac, još da je manji, ni za kakve hale. Tu dođe publika koja zaista zna šta će dobiti u muzičkom smislu.

Isključivo nastupate u Kolarcu. Zašto imate odbojnost prema većim prostorima?

– Zato što mislim da neću moći da ih napunim. Osim toga, za 50 godina rada imala sam svega tri solistička koncerta – 2010, 2011. i 2013. godine. I sve to isključivo zahvaljujući Skupštini grada Beograda i tadašnjem gradonačelniku Draganu Đilasu.

Kako se desilo to da tek 2010. prvi put održite jedan samostalni koncert?

– Zato što sam se tek tada prvi put usudila da tražim pomoć. Doduše, još jednom sam ranije tražila pomoć od Grada, ali naravno nisam dobila čak ni odgovor. Onda sam te 2010. imala utisak da ću uspeti. I najveće čudo je što sam u tome uspela. Meni je bilo izuzetno lepo na ovom nedavnom koncertu zato što sam na Kolarcu, prema kome imam određeni respekt, opuštena. Tada sam shvatila zašto sam uvek bila isprepadana pred ta moja tri koncerta – zato što preko godine nemam angažmana, pa onda kad dođe jedan takav komad kad moram da otpevam 15 do 18 pesama umirem od straha, jer treba moje grlo to izdržati. Kad ne pevaš kontinuirano, onda nisi spreman.

Kog se nastupa najradije sećate?

– Ova tri koncerta, jer su oni direktno ja. To sam ja.

A kako to da imate samo tri albuma u karijeri? Jednom ste čak kazali da se „borite da u ovom poslu postojite“ i da ste zahvalni ljudima koji su vas skidali s programa i da su vam zato pomogli…

– Postojim iz inata. A oni su mi pomogli tako što me nisu angažovali. Tako su mi sačuvali glas. Sada me ljudi pitaju kako je moguće da mi glas i dalje tako traje, da ima tu boju i taj intenzitet… Nije da sam im baš zahvalna, ali da su znali da ću se sada podići iz pepela drugačije bi se postavili prema meni.

Ipak, iako niste snimili puno albuma, pre nekoliko godina ste objavili trostruku kompilaciju „Prozor“…

– Tako je to kod mene. Kad vidim da ću da se udavim u želji da radim, a niko me ne zove, odjednom mi padaju na pamet ideje. Shvatila sam da sam mnogo radila, snimala, i da je važno da bar to skupim. Ispao je trostruki album, koji je naišao na izuzetno dobar prijem. Kada sam odnela to u direkciju PGP-RTS kao predlog, gledali su me belo, misleći da mi je „pukla neka daska u glavi“. Kad je to ipak objavljeno, ispalo je da sam bila u pravu. Nikada nisam znala, niti ću saznati, koliko je izdanja bilo i u kom tiražu je rasprodato. Na kraju sam od PGP-a čak dobila i neku zahvalnicu, jer je to bilo „čudo neviđeno“. Posle toga su mnogi počeli da izdaju ili dvostruki ili trostruki CD.

Tih godina je ponovnu popularnost postigla i pesma „Zlatni dan“…

– „Zlatni dan“ je snimljen 1997. godine. Prošlo je jedno šest godina dok nije počela i publika na koncertima da se ježi na tu pesmu, a ne samo ja. Lila sam suze nad tom pesmom, a sad u sali svi plaču. Sada mogu da pevam pesmu a da ne gutam knedlu, jer je to pesma života – biti i ne biti, postojati i ne postojati… To je ta vrsta vrsta pesme. Svi je vole i svi se pronalaze u njoj. Na koncertima je svi pevaju, i to kao da su u crkvi – tiho.

Gotovo da je došla u rang pesme „Milo moje“…

– Ona je pojela „Milo moje“, pesmu koja je iz 1973. godine. Eto, na svakih 20 do 25 godina u našoj zemlji se pojavi po jedna takva pesma… To obično tako bude. U periodu od 80 godina Bata Kovač i ja ćemo imati jedno tri-četiri hita. (smeh)

Tokom karijere ste imali izlete u komercijalnu muziku…

– Ja volim komercijalnu muziku i ja pevam dobru komercijalnu muziku. Ja ne pevam nikakav džez i ovde niko ne peva nikakav džez, da se razumemo. Mi nemamo pravu džez scenu i nemamo uopšte džez pevače. U svom pevanju, na neki način, „trošim“ i malo džeza, pa ljudima to zvuči kao da pevam džez kompoziciju. Inače, mi smo danas ovde, sticajem okolnosti, u situaciji da niko ne radi ništa ka boljem. S druge strane, u državama u regionu svi rade, pa su tako i ovi iz moje generacije srećni što postoje i što ih svi vole. Oni dolaze kod nas, ali mi ne idemo kod njih i baš mi je žao zbog toga.

Da li ima dobre komercijalne muzike danas?

– Ima, samo što ja u poslednje vreme i ne čujem ništa. Ima tih nekih pevača koji i komponuju i pišu tekstove, ali ih odjednom nema nigde. Celu igru vode ljudi koji uvek angažuju samo ono što oni razumeju. Tu nema kompromisa.

Koga biste, po kvalitetu muzike, izdvojili?

– Ima nekoliko kvalitetnih pevača i grupa kojima skidam kapu. Ali, posebno bih izdvojila Vasil Hadžimanov bend. Ja to, kao Vasilova tetka, moram da kažem. Oni su neponovljivi, nedokučivi sa znanjem, talentom, radom… Niko na prostoru bivše Jugoslavije ne piše i ne svira onako kako oni to rade. Šteta što društvo nema dovoljno sluha za njih.

Koliko pratite domaću savremenu muzičku scenu?

– Ima toliko muzičkih scena i scenica u Beogradu da ne možeš sve da pohvataš. Ima strašno puno dešavanja u Beogradu. Tačnije rečeno, nekontrolisano mnogo. Mislim da je sve to previše. Nismo mi toliko veliki. Možda grešim, ali ako neka svetska imena prave koncerte, pa dođe sto ljudi, mislim da tu nešto nije u redu. A ako se pojavljuju neki drugi pevači i pune te neke livade, tu onda nešto ne štima. Tu nešto ozbiljno nije u redu. Ima sjajnih nastupa i domaćih i stranih pevača, ali ima i onoga „daj na brzaka“.

Koliko je bilo teško istrajati u muzici svih ovih godina, budući da niste pristajali na kompromise?

– Bilo je teško. I to je borba u meni. To je kao i danas. Evo, ima sjajnih mladih pevača, ali bojim se da će pored svih ovih silikona da nestanu. Meni je bilo teško, a teško mi je i dan-danas. Međutim, prevazišla sam tu ličnu krizu i sada na to elegantno gledam i slušam… Smejem se onome što čujem.

Da li ste se nekada pitali da li bi bilo drugačije da ste ostali u Nemačkoj?

– Ne smem ni da se pitam. Takvu glupost niko na ovom svetu nije uradio. To samo ja mogu da uradim.

A da ste otišli sa Sarom Von u Ameriku?

– Ne. Nikada ne bih otišla. Takve pevačice su dolazile kod nas na gostovanje, pa nas pozovu kada čuju kako mi pevamo. Ali to se samo tako kaže, takav poziv je stvar lepog vaspitanja… Šta bih pevala tamo kad pored Sare Von ima još hiljadu takvih pevačica? A da sam u Nemačkoj nešto mogla da napravim – mogla sam. Onda bih verovatno išla i dalje.

O festivalima

Šta mislite o festivalima?

– Ako je festival onakav kako ga ja vidim i na kakav sam naučila, nemam ništa protiv. Festivali su neophodni, ali oni moraju biti bar onakvi kakvi su bili u vreme kada smo mi počinjali, sedamdesetih godina, a danas bi trebalo biti i bolji. Zašto Sanremo traje i danas? Ne fali njima muzike. To je svečanost i radost događanja te vrste susreta… Mi smo bili srećni zbog pesama, ali i što ćemo se svi iz Jugoslavije družiti nekoliko dana.

Slikarstvo

Uspešno ste se oprobali i u slikarstvu?

– Osamdesetih godina sam se, zbog manjka posla, danonoćno družila sa slikarima, pa sam od njih sve „upijala“. Jednog dana smo sedeli u ateljeu kod slikarke Bube i ja sam tražila da mi daju malo materijala. Malo po malo i napravila sam oko 50 slika na hameru, kombinovanom tehnikom, koristeći polikolor i ulje. Likovni kritičar Lazar Trifunović je napisao tako dobru kritiku da nisam verovala šta čitam. Hvalila me je i slikarka Olja Ivanjicki, koja mi je govorila da pevam dok mogu, ali da slikanje nikada ne ostavljam. Danas, ipak, više ne slikam.

Buntovna i hrabra

Kažu da ste buntovni, hrabri i beskompromisni. Koliko vas je to koštalo?

– Koštalo me je i košta me i dan-danas. Zato što su ljudi glupi i isključivo ljudska glupost pravi nesporazume i povređene sujete. Nikada u životu nisam pristajala da delam ono što ne umem, odnosno, drugim rečima, da pevam ono što mi se ne sviđa.