U renomiranom minhenskom pozorištu Residencteater premijerno je izvedena izuzetno retko postavljana tragedija austrijskog pisca Huga fon Hofmanstala ”Kula”, koja je, da bi kuriozitet bio još veći, davne 1928. takođe u Minhenu praizvedena.
”Kula” je tragedija austrijskog spisatelja Huga fon Hofmanstala (1874–1929), u čijem je jezgru centralni siže preuzet iz Kalderonove drame ”Život je san”.
Ova tragedija, preopširna i fragmentarna, potiče iz autorovog poslednjeg stvaralačkog perioda, a koju je autor– od leta 1920. do pozne jeseni 1927 – u tri maha preinačavao.
Radnja tragedije u pet činova zbiva se u kraljevstvu Poljske i više podseća na sagu nego na istoriju, iz jednog prohujalog stoleća, koja sugeriše atmosferu 17. veka.
Polazna tačka je Kalderonov barokni ep u stihovima ”Život je san“, kome se Hofmanstal, počev od 1901, višestruko vraćao.
U njemu Kalderon pripoveda o Bazilijusu, kralju Poljske, kome je prorečeno da će se njegov sin Sigismund protiv njega podići i zbog toga će biti kao zver zatočen u jednoj kuli.
Izgleda da je Franc Grilparcerova dramatizovana bajka ”San je život” u Burgteatru, inspirativno delovala na mladog Hofmanstala.
Čini se da je i pri koncipiranju lika Sigismunda autor bio na tragu mita o Kasparu Hauzeru.
U formalno-estetskoj formi ovaj komad ne sledi klasičnu tragediju, već nemačku tragediju 17. veka, o čemu je Valter Benjamin u svojim dvema recenzijama o ”Kuli” eksplicitno pisao.
Na fonu ratnih zbivanja
Ova tragedija je do nas dospela u tri divergentne verzije: 1923 (čin 1 i 2), 1925 (čin 3-5), objavljene u časopisu ”Neue deutsche Beiträge”.
Ali u ovim varijantama završnog čina nije bilo kraja, te je 1928. S. Fischer Verlag objavio tri verzije poslednjeg čina.
Germanisti su utvrdili da su uticaja na verziju ovog finalnog akta imali Maks Rajnhard, Martin Buber, Maks Mel, a među literarnim izvorima i prototipima tu se motivaciono prepliću Kalderon, Grimelshauzen, Grifijus, Šiler, Brentano, Dostojevski, Pol Klodel, kao i Valter Benjaminovi rukopisi koje je Hofmanstal čitao pre njihovog objavljivanja.
Ovu kompleksnu genetičku liniju pri nastanku različitih verzija, treba držati na umu pri tumačenju ove tragedije.
Ona je bila priazvedena 4. februara 1928. u Münchner Prinz-Regenten-Theater, a potom u Hamburgu i Vircburgu.
Ovaj komad je razbio konvencionalne kriterijume jedne drame i do danas važi za centralno delo austrijskog spisatelja, iako je retko igrano delo na pozorišnim binama.
Tomas Man je ovaj komad apostrofirao kao ”jedno delo izuzetne izražajne snage, haotično u svojoj lepoti”.
Čini se da je Hofmanstal na pozadini zbivanja Prvog svetskog rata i raspada monarhije doveo u pitanje principijelnu legitimnost egzekutivne moći i nasilja, pokazavši ”prodor haotičnih snaga u jedan poredak koji nije više bio vođen duhom”.
Nora Šloker, režiserka Rezidencteatra, inscenira ovu tragediju na fonu sadašnjeg ratnog zbivanja u Evropi kao užasno aktuelnu dramu naše savremenosti.
Ona je suzila registar delujućih persona na šest figura od kojih neke igraju dvostruke uloge.
Scenografija je redukovana na jednu sliku zatočeničke kule od betona u formi cilindra na čijem zidu ”visi” tron Sigismunda.
Sveprisutni rekvizit savremenog nemačkog teatra su video-projekcije, te su i u ovoj inscenaciji na sivoj površini zatočeničke kule, preko trona koji kao čardak ni na nebu ni na zemlji ”visi”, bile projektovane video sekvence insekata, paukova i slepih miševa, dajući ovoj drami dodatni duh nadrealističkih fantazmagorija.
Iako ovaj potez režije vodi pre u romantičarski prosede alegorijske stilizacije, potpisnik je uverenja da je politička dimenzija ove tragedije i njena kvintesenca.
Šloker potencira: ”Ovo je komad o prelomu, o jednom među-vremenu. Mi gledamo očima Sigismunda, čoveka odraslog izvan civilizacije, sa očima ‘nevinosti’ na svet prepun nasilja i egoizma. Hofmanstal kondenzuje pitanje ‘Šta je čovek, jedna zver?’ i ‘Šta je moć i da li je ikada legitimna?’ u vidu intenzivne drame. Sigismundovo pitanje svome ocu: ‘Otkuda toliko nasilja?’ ostaje neodgovoreno.“
Mit o Edipu na nov način
”Kula” je, kao što rekosmo, preopširna i fragmentarna i ko se upusti u njenu inscenaciju nalazi se na nesigurnom tlu.
Ona prekoračuje konvencionalne okvire bine.
U svojoj vizionarskoj dimenziji nešto je poput Geteovog drugog dela „Fausta“ ili Krausovih ”Poslednjih dana čovečanstva”.
Mere njenih sceničnih formi, monumentalnost njenih dramatis personae, ambicije razmatranih političkih projekata i otvorenost njenog kraja, iziskuju teatralni smisao koji prevazilazi praktične dimenzije postavke.
Hofmanstalove drame su takozvane ”sekundarne drame”.
One zapravo imaju u svom nukleusu motive drugih autora, koje Hofmanstal situira u moderne okvire i kontekste da bi potencirao novi smisao.
Ovde je reč o krizi sukcesije na tronu jedne poljske kraljevske kuće, koja će se proširiti izvan mere.
Naziru se motivi ”tragedije države” u kojoj će mit o Edipu biti pripovedan na novi način, ali će na kraju dinastička linija biti produžena.
Na ovom motivacionom kompleksu i njegovim protagonistima gradi Hofmanstal svoju dramaturgiju.
Ona je predmet Hofmanstalovih dramaturških refleksija pošto se Habzburška monarhija 1918. raspala i pitanje njene legitimne vlasti načelno dovodi u pitanje.
Čini nam se da je Hofmanstalova intencija nedvosmislena u nastojanju da ”Kulu” dovede u odnos sa realnim zbivanjima u austrijskoj istoriji: kralj Bazilijus je kako realna, tako i fikcionalna paralela sa carem Francom Jozefom I odnosno njegovim prestolonaslednikom carem Karlom.
Vreme nezakonite „međuvlasti“
Hofmanstal gradi na temeljima Kalderonovog velikog teatra figura, novu panoramu savremenih političkih teorija u alegorijskom ruhu i to čini na grandiozan način.
Na prvom mestu je zla predrasuda kralja Bazilijusa koji prekoračuje granice svog položaja time što, zaslepljen zlim proročanstvom da će ga sopstveni sin svrgnuti sa prestola, ovoga bezdušno baca u negve u zatočeničku kulu i ”tamu najkrajnju”.
Na ovoj figuri demonstrira Hofmanstal generalni nestanak monarhijskog suvereniteta, kao i raspad ceremonijalnosti koja tu snagu čini vidljivom.
U Bazilijusu umiru simboli koji bi bili garant kraljevstva i simbolizovali produžetak monarhije i nakon njegovog telesnog nestanka.
Princ Sigismund je legitimni prestolonaslednik, sukcesor i rebel, koji ujedno reprezentuje nasilni prevrat i kontinuitet.
U njemu Hofmanstal prodire u blizinu ”suverena i kreature”, razvija nešto što bi se Maks Veberovim jezikom moglo nazvati ”harizmatičnim autoritetom”, i istovremeno svojstva stanja i bivstva kojim se vija između sna i realnosti, ali koje ne nudi nikakvu političku operativnu moć.
Ono što njega interesuje je vreme nezakonite ”među-vlasti”, odnosno inter-regnuma.
Ovde je reč o ”prodoru haotičnih sila u poredak koji ne počiva na duhu”.
”Otkuda toliko nasilja?”.
Sigismundovo pitanje svome ocu ostaje neodgovoreno.
Kada kohezivna snaga rituala počinje da jenjava, onda se u snažnim scenama razvijaju sile koje osporavaju legitimnu moć.
Tako se proroci, fanatici, sektaši, nasilnici, birokrati, harizmatičari, revolucionari pojavljuju na sceni i otelovljuju nasilje bez orijentacije i cilja.
Nad tekstom lebdi moto ”tumačenja snova” Sigmunda Frojda „Acheronta movebo“ – („Ako ne mogu bogove na nebesima da umilostivim, pakao ću pokrenuti“) iz Vergilijeve ”Eneide”, koja je ovde primenjena u eminentno političkom smislu.
Jezik Hofmanstalove tragedije je arhaični nemački sa apokaliptičkim zaoštravanjem, što je jedan nemački germanist nazvao „Wortszene“ (”scena od reči”), što je protagonistima bila očita prepreka u skandiranju i proiznošenju teksta.
Neki su se glumci u tome bili spretniji, drugi pak ”zapinjali” u artikulisanju tih antikviranih reči.
U ulozi kralja Bazilijusa je briljirao Mihael Goldberg, ulogu Sigismunda je igrala Liza Štigler, ulogu Juliana, guvernera kule, igrala je Katja Jung, a stražara na kuli Valentino Dale Mura.
Kostimi koje je dizajnirala Betina Vagner su bili upadljivi svojim grotesknim akcentima i bojama.
Ovaj komad podstiče na političku refleksiju o odnosu moći i njene legitimacije, što komadu daje brizantnu aktuelnost, napose danas u svetlosti rata u Evropi i u potencijalnim apokaliptičkim scenarijima.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
