Prosto ne volim cipele

Promovišući najnoviji album Rogamar, jedna od najvećih zvezda world muzike, dobitnica Gremija i brojnih drugih nagrada, Sezaria Evora gostovala je 2. novembra u zagrebačkoj dvorani Lisinski, da bi već u sredu uveče bukvalno digla na noge novosadsku publiku u Srpskom narodnom pozorištu. Sa osmočlanim bendom, koji je svirao – pa, u najmanju ruku – savršeno, Sezaria se na bini pojavila, kao i uvek u svojoj dvadesetogodišnjoj karijeri, bosa, nasmejana i raspoložena za muziku. Kada je ta mala žena, sa svojih gotovo sedamdeset godina, došavši sa tropskog ostrva Capo Verde, s lakoćom zapevala, njen toliko specifičan glas odjeknuo je salom, i učinio da njena harizma popuni svaki kutak dvorane SNP-a. Vrednost tog glasa prepoznao je i Hoze Da Silva, poreklom sa Zelenortskih ostrva, koji ju je pozvao u Pariz da snimi ploču 1988. godine, „Bosonoga diva“. I od tada, Sezaria Evora, bosa i sa cigaretom, peva na binama širom sveta a publika uživa u setnoj i nostalgičnoj morni, ali i u veseloj i poletnoj muzičkoj formi koladeira.
Da li zbog činjenice da se u njenom glasu toliko dobro oseća da peva o izolovanosti, tek, novosadska publika zdušno je saosećala sa melodijama daleke Afrike, ali je Sezaria uspela, da i mi, kao u stihovima Emili Dikinson, bar to jedno veče „vidimo daleko“.
Sa ove tačke gledišta, kao svetski poznata pevačica i zvezda world music scene, kako gledate na period pre snimanja prvog albuma u Parizu 1988. godine, kada ste pevali u kafeima Capo Verde?
– Vidite, tada sam živela u tom vremenu, sada potpuno živim u ovom. Svakako da tada nisam bila poznata kao u ovom momentu, ali sam u svojoj zemlji uvek pevala. Pozivali su me svuda da pevam, tako da sam u svojoj zemlji uvek bila poznata umetnica.
Želela bih da vas pitam da li se morna oseća više kada se peva na svetskim pozornicama, ili kada se peva u intimnijim ambijentima kakvi su manji klubovi na Zelenortskim ostrvima?
– Morna je vrsta muzike laganog tempa i puna je emocija. Kroz nju mi iskazujemo svakodnevni život i svu lepezu naših osećanja. I tugu i sreću iskazujemo kroz nju. Morna je sve što nam se u životu dešava. Kroz mornu malo pevamo o ljubavi, razdvojenosti, pomalo i o politici, emigraciji. Pevam mornu sa istim osećanjem i sada, kao i kada sam je pevala po malim kafeima u mojoj zemlji, zato što meni, kada pevam, nije bitna scena, nije bitno mesto, bitan mi je samo taj osećaj. Pa i tada, u prošlosti, kada sam pevala u mojoj zemlji, bilo je mnogo stranaca u publici.
Vaš poslednji album Rogamar posvećen je moru. Koliko Vas ono inspiriše?
– Na tom albumu sam ponovo sarađivala sa mladim kompozitorom, koji često piše pesme za mene, i mi smo zajedno dali i ovaj naslov koji je posvećen moru. Naslov albuma se i sastoji od dve reči: molitva i more, jer more za nas mnogo znači. Dakle, Molitva za more, jer živimo u ostrvskoj zemlji koja je okružena morem i mnogo toga nam u životu zavisi od mora. More nas hrani, u mojoj zemlji se živi od pecanja i uvek se molimo za mirno more. To je jedna od najbitnijih stvari u svakodnevnom životu – mirno more. Ljudi iz moje zemlje često emigriraju. I oni su na moru, plove svuda po svetu. I za njih je potrebno mirno more, zbog toga se toliko i molimo za more. Teško je da vam to moćno plavetnilo ne bude inspiracija, kada je ono prvo što vidite ujutro kada otvorite oči. Naravno da nas inspiriše i da je veoma važno za nas. Slavimo more i iskazujemo prema njemu i strah i divljenje i poštovanje.
Pre nekoliko godina sarađivali ste i sa Goranom Bregovićem. Koliko Vam je značila ta saradnja i razmena iskustva?
– Mislim da je i to bilo dobro iskustvo, ali ja sarađujem sa mnogima iz različitih zemalja. Uvek kada sarađujem sa ljudima iz različitih zemalja i moja muzika postaje bogatija. Ta razmena iskustva je za mene velika stvar.
Postoji li veza između portugalskog fada i morne? Vi pevate na kreolskom jeziku u kojem su pomešani portugalski i afrički dijalekat?
– Mislim da postoji. Ljudi često u morni prepoznaju melodije fada, bluza, a to je zato što su i morna i fado i bluz vrste muzike kojom se izražavaju emocije i ono što osećamo. I tugu, i sreću, i setu i nostalgiju ćete uvek naći i u morni.
Novinari vas često pitaju da li to što nastupate bosi nosi neku poruku publici širom sveta, i da li time želite da skrenete pažnju i na činjenicu da je vaša zemlja, pored toga što je prebogata muzikom, veoma siromašna?
– Mnogi misle tako, mnogi su u mom bosonogom nastupu videli da je to gest s kojim želim da skrenem pažnju na siromaštvo u Africi, ili da poručim da se ne odričem svog porekla. Ali, to nije tačno. Naravno, vrlo dobro znam i osećam i živim svesna svog ostrva, ali nastupam bosa samo zato što ne volim cipele. Moj prvi album, snimljen u Parizu 1988. godine, zvao se La Diva aux pieds nus, što znači bosonoga diva. Odgovor je uvek veoma jednostavan: prosto ne volim cipele. U mojoj zemlji su ljudi u prošlosti uvek išli bosi, a jedan od razloga je svakako vrućina.
Svake dve godine snimite novi album. Da li već pripremate novi materijal, s obzirom da je svetska promocija Rogamara pri kraju?
– Da, sada promovišemo Rogamar ali se pripremamo i za novi projekat, za sledeću godinu. Pripremamo pesme, ali naslov još nemamo. Uvek ga smislimo na kraju. Naravno, biće o onome o čemu uvek pevamo, a naše su pesme posvećene moru, mesecu, nebu… i svemu što nas okružuje.
Od napornih turneja se odmarate u svom rodnom Mindelu. Koje pevače vi slušate, odmarajući se?