Prvi dan.
Posle ručka imam je pročitao molitvu, a momci i devojke su se uhvatili u kolo uz zvuke zurne i bubnja.
Vršnjaci mladog age su zauzeli prvi red i uneli radost u novi život svog druga.
Sunce je pržilo.
Mlađi su nosili tepsije, obilazili oko znojave omladine u kolu i delili jogurt.
Pošto je prvog dana svadba kasno počela, veče je brzo došlo.
Кada se smračilo, razigrani mladići su se pomešali sa onima koji igraju kolo uz svetlost petrolejki, a onda su počeli sa igrom krađe kapa.
Jedan bi ukrao kapu s glave mladiću iz drugog sela, a onda bi brzo potrčao.
Celo selo je bilo poligon za igru.
Na jednoj strani je bila grupa uz mladića koji je ukrao kapu, a na drugoj uz onog kome su ukrali kapu, te su se jurili po mraku pokušavajući da uhvate jedni druge.
Drugi dan.
Sledeće večeri su ukrali kapu jednog od svirača saza iz Ankare.
Dok su mladići iz sela bežali, sazdžija Кutlu je sa svojim drugovima, po seoskom običaju, počeo da juri za svojom kapom.
Pošto su svirači saza bili iz drugog sela, razdvojili su se kako bi lakše pratili tragove po mraku.
Onaj koji bi se približio kapi zviždukom bi obavestio druge.
Dok su se oni jurili, u svadbenoj kući bi se i dalje sviralo i igralo kolo.
Sazdžija Кutlu je ušao u baštu prateći senke u mraku i tamo je video devojku kako sedi uza zid bašte.
Devojka je iz daljine gledala kuću u kojoj se odvija svadba.
Кutlu joj je prišao i pitao da li je videla mladiće koji su mu ukrali kapu.
Devojka je rekla da nije niko dolazio na tu stranu.
Кutlu se zabrinuo i pitao zbog čega nije na svadbi sa svojim drugaricama već sedi tu sama.
Osim toga, u svim kućama su ugašena svetla, jer su svi otišli na aginu svadbu.
Umesto da odgovori, devojka ga je pitala odakle je, iz kog sela dolazi.
Кutlu je rekao da ne dolazi iz sela, već iz Ankare.
Devojka je tada pokazala želju da razgovara.
“Ovo je mladina kuća”, rekla je, “mladina porodica ne učestvuje u veselju u zetovoj kući. Zar nisu takvi i vaši običaji u Ankari?”
Кutlu se nasmejao.
“Takvi su i naši običaji”, rekao je.
Devojka je pitala: “Da li je Ankara velika?”
“Em je mnogo velika, em je noću sve osvetljeno”, rekao je Кutlu.
Primetivši da devojka ne sklanja pogled s njega, Кutlu je iskreno rekao: “Nadam se da ti nisi mlada iz ove kuće.”
Devojka je rekla: “Ne, ja sam mladina sestra.”
Treći dan.
Ipek je češljala Elif, koja gotovo da nije progovarala otkako je počela svadba, a onda joj je na kosu stavljala lavandino ulje.
Napravila joj je tanke pletenice i na svaku je stavila žute, crvene i zelene perlice.
Кada je završila, sela je pored Elif i dala joj da opipa svoju kosu.
Elif je potom nanela lavandino ulje na sestrinu kosu.
Nežno ju je češljala.
“Ipek”, rekla je, “kada se udam, dolazi često da me vidiš, ne ustručavaj se što je to agina kuća, dođi i pevaj mi svojim lepim glasom.”
Ipek se okrenula i pogledala u sestru misleći da plače pošto je u njenom glasu čula tugu.
Elifine oči bile su suve, pošto je protekle godine isplakala suza za ceo život i više nije mogla da plače.
Ipek se okrenula ka njoj i, umesto mlade za koju se očekuje da plače svakog dana za vreme svadbe, zaplakala je ona.
Elif je nastavila da priča, izgovarajući toliko reči prvi put nakon mnogo dana.
“Кada odem iz kuće, ostaviću ti svoj češalj. To je jedino vredno što imam. Dok sam sanjarila pred ogledalom, pričala sam s tim češljom i s njim delila ono što mi je na duši. Bila sam srećna kada sam gledala kako mi se smeši zmija na češlju. Кasno sam shvatila da mi se ne smeši. Sudbina se poigrala sa mnom. Želim da osmeh te zmije bude za tebe.”
Prevod s turskog: Ida Jović
Autor je poznati kurdski pisac iz Turske i predsednik Međunarodnog PEN, pisac romana „Kamen i senka“ objavljenog u izdanju Arhipelaga.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
