Sanjaonica za proizvodnju magičnih svetova prvog pisca 21. veka (1) : Legat Milorada Pavića

Jer taj revolucionarni roman i momentalni svetski bestseler proizveo je tektonski, kopernikanski obrt u književnosti – promenio je način na koji smo do tada, hiljadama godina čitali knjige.

U 20. veku Milorad Pavić je shvatio da je klasično čitanje ispošćeno i da književnost treba da bude interaktivna; da i čitalac treba da učestvuje u nastanku romana.

I bi tako Interaktivna Književnost.

Pavić je čitaocu dao slobodu da odluči gde počinje, a gde se završava roman, kako se zapliće i raspliće, pa čak i sudbinu glavnih junaka.

Tog inovatora tzv. nelinearne, interaktivne književnosti literarni stručnjaci iz Evrope, SAD, Izraela i Brazila dva puta su nominovali za Nobelovu nagradu, a više puta je predlagan za istu.

“Hazarski rečnik” odmah je dobio NIN-ovu nagradu, a “Njujork tajms” ga je uvrstio u sedam knjiga po izboru urednika, novembra 1988.

Svetski mediji i kritičari oduševljeni su tom unikatnom pojavom srpske književnosti: “pisac čudesne imaginacije, predvodnik evropske postmoderne i magičnog realizma, evropski Borhes koji u svoje romane unosi i naučno i fantastično, jedan od najzanimljivijih pisaca s početka 21. veka”, samo su neke od lovorika koje su pratile Milorada Pavića tokom čitave njegove književne odiseje.

Taj svoj plodni magični realizam junak naše priče stvarao je u pravoj radionici i sanjaonici za proizvodnju čudesnih svetova Milorada Pavića u Ulici Braće Baruh, br. 2, na Dorćolu.

Zaveštao ju je slavni pisac kao Legat svom rodnom gradu još 1992. godine.

“Kao istoričar književnosti, naučnik, kao profesor univerziteta i pedagog, znao je da uvek treba raditi „na polzu naroda“. Želeo je upravo gradu Beogradu da ostavi materijalni zalog koji je zapravo duhovni. Pavić je rođen u Beogradu 1929, umro je u Beogradu 2009, i sahranjen je u Beogradu. Kao dečak je stanovao na Dorćolu, potom na Voždovcu i Zvezdari, da bi se u poslednjim decenijama života ponovo vratio na Dorćol”, kaže Pavićeva supruga Jamina Mihajlović.

Prema ugovoru i ostavinskom rešenju, staratelji nad Legatom su, osim Grada, supruga koja će u Legatu živeti do svoje smrti i piščev sin Ivan Pavić, slikar.

U njemu danas živi, piše, kuva, prima goste, ali i posetioce Legata piščeva udovica, i sama pisac.

“Nisam gotovo ništa dirala posle njegove smrti, jedino sam morala da dokupljujem i pravim još polica za knjige, ali taj spoj baroknog i modernog stila, visoki estetizam unikatnog nameštaja srpskih dizajnera, pomešan sa biranim komadima iz porodičnog nameštaja, mnoštvo ogledala, prevodi Miloradovih knjiga na četrdesetak jezika, koji se samo mogu u Legatu videti, rukopisne beležnice, biljurne čaše, pregršt lula… Osim toga tu sam i ja! Koja pričam o našem životu. Živi muzeološki artefakt. Kustos po sopstvenom životu.

Gotovo uvek mi posetioci kažu da su imali osećaj tokom vođenja kroz stan da je Pavić bio prisutan. Svi budu gotovo začarani…!
Ovaj Legat, tačnije stan u kojem živim, radim, spavam, jedem, nije poput drugih sličnih prostora. On nije populistički mini muzej. On je ekskluzivna književna poslastica”, naglašava Jasmina.

Verovatno jedini legat u Beogradu u kom se živi, čuva duh i karakter jednog od najprevođenijih srpskih pisaca. Čuva ga u potpunosti, dodaje.

“Reč je o stanu u kojem smo živeli 17 godina i on je potpuno obeležen atmosferom Pavićevih knjiga. Enterijer je takav da gotovo svaki predmet, komad nameštaja, raspored stvari ima „tajnu vezu“ sa motivima iz Pavićeve proze, a bogami i moje proze, koja je na sličan način takođe obeležena Pavićem.

Proučavaoci Pavićevog dela iz zemlje i inostranstva, prilikom boravka u stanu-legatu, ukazuju mi na još mnoštvo „tajnih veza“ kojih nisam bila svesna”.

Mnogi predmeti koji su činili Pavićev životni prostor i njegovu privatnu, intimnu, svakodnevnu istoriju inspirisali su ga u njegovim knjigama („Predeo slikan čajem“,“Tunižanski kavez“).

O svemu tome priča njegova supruga na vođenjima kroz Legat. Najpoznatiji predmet svakako je čuvena kutija za pisanje, pronađena u Kotoru.

Pre 100 i više godina neki je brodski kapetan na njoj pisao dnevnik putovanja; Paviću je poslužila kao struktura za roman “Kutija za pisanje”: oko njenih tajnih šupljina i fioka ispleo je priče predaka, koje su zapisane i u ogledalima njegovog stana.

Milorad Pavić svom Beogradu zaveštao je sve svoje rukopise, knjige objavljene na 40-ak jezika i ličnu biblioteku sa više od 3.000 knjiga.

Posetilac Legata lako može na marginama knjiga iz biblioteke da nađe piščeve beleške, skice, impresije o knjizi, ideje i razmišljanja.

“Milorad je pisao na marginama svih knjiga koje je čitao, gde god bi bilo beline upisivao bi bilo asocijaciju na knjigu koju je čitao, bilo ono o čemu je razmišljao”, otkriva Jasmina.

Milorad i Jasmina spavali su u biblioteci među 3.000 knjiga, možda baš zato što je magični realizam svojih romana Pavić stvarao od snova koje je sanjao i intimnih razgovora sa biserima svetske književnosti (sa svime što je pročitao – polemisao je na marginama knjiga).

Obavezno je spavao popodne, da bi dan podelio na pola, kako je pričao, a pošto bi se posle 15-ak minuta probudio, Jasmini bi po 45 min prepričavao najminucioznije detalje sna, koje je potom pretakao u knjige.

Imao je dva pisaća stola – na jednom je poslednjih 17 godina pisao, na drugom, iz 18. veka pisao je samo “Hazarski rečnik“.
Voleo je eleganciju, stil, ali nije bio snob, kaže Jasmina u jednom intervjuu.

U stanu-legatu izloženi su albumi sa starim fotografijama koje dopunjavaju i dve slike iz 18. veka, koje su ušle u roman „Predeo slikan čajem“.

Mnogo je fotografija sa piscima (Milošem Crnjanskim, Dragoslavom Mihailovićem, Dobricom Ćosićem, Matijom Bećkovićem) i stranim izdavačima.

“U vitrini je izložen i prsten sa galebom, koji je dobio prilikom izvođenja predstave „Zauvek i dan više” u moskovskom teatru MHT, a ta drama, nažalost, nikada nije izvedena u Srbiji. Izložili smo i njegove elektronske knjige na engleskom, kao i prvi rukopis, dnevnik iz Bugarske iz 1945, kada je imao 16 godina.

Ovde je i „Hazarski rečnik”, jedini primerak koji nije izgoreo za vreme rata u Sarajevu, koji je vlasnik piscu poslao uz poruku „ knjige nikad ne gore”. Izložili smo posvetu Umberta Eka na „Fukoovom klatnu”, posvetu Vaska Pope sa kojim se Milorad družio, privatno pismo Žaka Langa, bivšeg francuskog ministra za kulturu, kao i pismo Filipa de Gola, sina Šarla de Gola, sa kojim je Pavić gostovao u jednoj francuskoj emisiji.

U legatu su izložene i skulpture Miloradovog oca Zlatka, slike Vladimira Dunjića čija je dela Pavić voleo i slike sina, Ivana Pavića, koji je često bio i autor naslovnih strana Pavićevih knjiga i čuvenog seta Tarot karata koje su objavljene u romanu „Poslednja ljubav u Carigradu”,priča kustoskinja Pavićevog Legata i Života,

Žena koju je do kraja života pisac voleo. Žena koja je i sama “živi muzeološki artefakt. Kustos po sopstvenom životu”, kako kaže, ali i neko ko je zadužen da se o Legatu stara, volonterski, bez nadoknade, što podrazumeva gro ne tako poetičnih i vrlo zahtevnih aktivnosti, kako mentalno, tako i fizički, tj. radno vreme, bez pauze, ali i plate.

“Kada su posete, teško mi je što moram da pomeram nameštaj da bi grupa mogla da prolazi… (stan je starinski, prolazan), fizički je teško posle poseta sve prezentirane knjige i predmete sklanjati na svoje mesto, čistiti kuću. Ipak mi je najteže kada u Dane evropske baštine moram, jer grupne posete traju nekoliko dana, da spavam u devojačkoj sobici veličine špajiza. Naime Milorad i ja smo spavali u biblioteci, tako smo bili odlučili, a sada se i soba-biblioteka pokazuje.

…o svom ruhu i kruhu obavljam važnu diplomatsku kulturnu aktivnost iz senke i potpuno sam zadovoljna time. Jedino što starim pa mi je sve teže da istovremeno, svakodnevno, budem kurir, medijski menadžer, saradnik prevodilaca, izdavača, dizajnera knjiga: da budem svoj poslodavac, sekretar i čistačica…, iskrena je Jasmina.

Legat je dostupan u digitalnom formatu, sama uređuje stručni trojezični sajt , dve fejsbuk stranice, plasiranje vesti o Paviću.

Smiljana Popov autorka serijala „Beograd za početnike“ i „Srbija za početnike“